Живојин Мишић: Децо, остављам вам само част

Уморан од посла и помало малаксао од неког вируса који ме је дрмао, дошао сам некако напет, изгледа ни не схватајући каква је то крв која тече у венама мог саговорника – и шта то уистину данас значи. Каснио сам, по злој својој навици, али није ми замерио; крупан и крепак, стиснуо ми је руку, и добронамерно ме одмерио светлим очима, кроз исто тако светле, жућкасте трепавице. Тај ме додир, пријатељски, некако намах умирио и купио. И одмах измамио узвратни осмех, и то не онај куртоазни, већ заиста братски, синовачки…

У разговору, време је стало. Постављао сам му сто и једно питање, а чини ми се да сам могао да терам… и десет пута дуже. Прабаба му је, каже, била немачког порекла, али је у позним годинама, под утиском зверстава које су њени сународници починили над Србима у два светска рата, и она примила православну веру. Господин Ђорђе није запамтио свог славног прадеду, али прабаку јесте. Њој је и крст на сахрани носио.

Оца, Далматинца и краљевог официра, стрељали су му комунисти у Ваљеву 1944, приближно на истом месту где су му Немци 1941. убили деду. Он и мајка су се злопатили по окончању револуције, лутали од немила до недрага, а он је покушао да излаз из те земље која му никада није постала Отаџбина нађе бекством у Француску, где је пуних пет деценија радио најтеже послове. Тамо је проживео сву горчину емигрантског живота, да би се тек 2008. коначно скрасио у Србији. Настанио се, опет не случајно, у улици која носи име његовог претка, недалеко од некадашње станице “Добропољске“, места толико значајног и за његову породицу и за целокупну српску историју. Крај њега је и Рајсова кућа.

Муке муче са “инвеститорима“ и дивљом градњом у свом крају, који не само да мењају изглед, већ и отимају душу старог краја. Бацили су око, вели, и на куће српских великана с почетка 20. столећа.

Много је муке било у животу овог човека који ниједном због тога није у нашем разговору зароптао и којем је Република Србија, чини се, све учинила да загорча и овај мањи део живота што му је преостао да у њој проживи – а он је опет свим срцем љуби. Више пута смо у разговору поменули звучно име његовог прадеде и његових сабораца, али, да ли из пристојности или равнодушности, на то нико није реаговао. Све би то и било разумљиво да једног тренутка не опазих како у ресторан журним кораком улеће другоразредни политичар, део разних владајућих коалиција и комбинација још од 1990-их, а уједно скоројевић који се као такав прочита на прву.

Прва асоцијација ми беше како настаје нова елита, пред којом, искључиво мерећи дубину њиховог новчаника, сва извештачена околина ничице пада, дели им осмехе и комплименте. А новопечена аристократија се уживљава у улогу и тапше по рамену, дели напојнице… Овај, што му сада баш тако прилазе, више и не зна шта све поседује од некретнина. Кажу да је постао и један од већих колекционара старина у граду. Скуп је то хоби, намењен реткима. У то упитах и мог саговорника: је ли му од прадеде остао бар који предмет у наследство.

“Не, мој прадеда је имао шесторо деце. Нико ту није богзна шта наследио, мада је доста тога од његових личних ствари сачувано у музејима. Мајка ми је причала да је он, баш кад је умирао ’21-е, рекао њима, деци:
‘Остављам вам само част“’ – рече ми праунук војводе Живојина Мишића – и загрцну се у сузама…
али не допусти да му се скотрљају низ образе.