Žitije Sveštenomučenika Save, Episkopa gornjokarlovačkog

Nadbiskup Alojzije Stepinac otvoreno je rekao vladici da mora da napusti „hrvatski“ Karlovac, inače će biti likvidiran. Na to mu je vladika odgovorio „Glavu dajem, ali svoj narod ne ostavljam“!

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 30. juna 2016. godine.

Ovaj smireni i skromni, ispunjen mnogim vrlinama, episkop Crkve, rođen je 6. jula 1884. godine u Molu od blagočestivih i pobožnih roditelja Stefana i Jelisavete Trlajić. Na svetom krštenju dobio je ime Svetozar. Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom mestu, a veliku klasičnu gimnaziju i bogosloviju završio je u Sremskim Karlovcima. Kao darovit i vredan učenik pokazao se i tokom studija, sa najvišim ocenama završivši Pravni fakultet u Beogradu i odbranivši Pravosudni ispit u Zagrebu.

Poželevši da kao sveštenik posluži Crkvi i rodu, đakonski čin primio je na Bogojavljenjeg, a prezvitersko posvećenje na Svetoga Savu 1909. godine. Nepune dve decenije službovao je kao parohijski sveštenik u Bašaidu. Kao savestan i odgovoran klirik, izabran je početkom 1927. godine za referenta, a potom i sekretara Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve.

Kao udov sveštenik, primio je monaški postrig 1929. godine, u despotskoj Krušedolskoj lavri, gde je proizveden za arhimandrita i postavljen za nastojatelja manastira. Mudro rukovodivši bratijom i u svemu unapređujući Blagoveštenjsku svetu obitelj, promisao Božija je ovoga svetoga i vrlinskoga sveštenomonaha povela još uzvišenijom stazom služenja Crkvi i rodu. Izabran je za vikarnog episkopa Sremskog i hirotonisan 30. septembra, 1934. godine u Sabornoj prkvi u Sremskim Karlovcima, rukom takođe mučenoga za veru, patrijarha srbskog Varnave. Kao vikar sremski, episkop Sava je do novembra 1936. godine vršio dužnost predsednika Eparhijskog upravnog odbora Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i svega nekoliko meseci dužnost predsednika Crkvenog suda Arhiepiskopije. Kao odgovoran, trudoljubiv i marljiv poslenik na njivi Gospodnjoj izabran je za eparhijskog arhijereja upražnjene gornjokarlovačke episkopije sa sedištem u Plaškom, gde je i ustoličen 4. septembra 1938. godine.

Bogom poverenom eparhijom sa ljubavlju je upravljao čuvajući hiton Svetosavske crkve, ne remeteći i ne ugrožavajući slobodu naroda drugih veroispovesti. U narodu je upamćen kao tih, skroman i pobožan episkop, uvek spreman da žrtvuje sebe radi bližnjih. Posebno se sa svetiteljem Nikolajem žičkim, istakao u borbi protiv Konkordata, što mu kasnije nisu zaboravili idejni tvorci NDH.

Drugi svetski rat zatekao je ovog marljivog episkopa u prestonom Plaškom, u kome su se već 21. maja, 1941. godine okupile desetine ustaša, kako bi vlast nad gradom preuzeli od Italijana. Episkopa Savu su odmah po preuzimanju vlasti proglasili za taoca „nove katoličke države Hrvatske“. Ustaše su već 23. maja upale u episkopski dvor, nasilno iselili episkopa Savu i sav nameštaj prevezli u Ogulin. Zloglasni logornik, ustaša Josip Tomljenović, tražio je nasilnu predaju eparhijskog novca i vrednosti, naređujući episkopu Savi da napusti prostorije, jer „njegovo prisutstvo nije ni poželjno ni potrebno“. Uz to mu je naređeno da odmah napusti Plaški i ide u Srbiju, što je ovaj hrabri episkop Crkve odbio, rekavši da je zakoniti episkop gornjokarlovački i da ne sme i ne može napustiti svoju Bogom poverenu eparhiju i pastvu.

Ostajući nepokolebljiv i ne napuštajući episkopsko sedište, sveštenomučenik Sava uhapšen je 17. juna 1941. godine, sa trinaest uglednih Srba i sveštenpcima Bogoljubom Gakovićem, Đurom Stojanovićem i Stanislavom Nasadilom. Zatvoreni su i strahovito mučeni u štali Josipa Tomljenovića, osobito episkop Sava.

Dana 19. jula, 1941. godine ustaše su izvele zarobljenpke, svrstali ih po dvojicu u red i odveli na železničku stanicu u Plaškom u nameri da ih otpreme u Gospić. Na železničkoj stanici proveli su više od sedam časova.

Episkopa Savu su vezanog i lancima zverski maltretirali, ne dozvoljavajući mu ni da sedne radi predaha. U gospićkom zatvoru u koji su deportovani, novomučenici dovedeni iz Plaškog su strahovito mučeni.

Polovinom avgusta 1941. godine iz gospićkog zatvora izvedeno je oko dve hiljade Srba, vezanih žicom po dvojica i odvedeni su putem ka Velebitu. Među tim mučenicima bio je i sveštenomučenik Sava. Italijanski novinari su svedočili da je na Velebitu tokom avgusta 1941. godine ubijeno preko osam hiljada Srba, među kojima se predpostavlja da je postradao i episkop Sava.

Postoji još jedno svedočenje o mučeničkoj smrti episkopa Save, zabeleženo rukom sveštenika Jovana Silaškog i objavljeno u Banatskom vesniku, a koje je episkop zahumsko-hercegovački i primorski dr Atanasije Jevtić, zapisao u knjizi „Srpska Crkva u drugom svetskom ratu“. Svedočenje sveštenika Silaškog glasi:

„Godine 1941. u gornjokarlovačkoj eparhiji zavladala je užasna ustaška strahovlada. Sveštenicima i episkopu rečeno je da više nisu poželjni i da moraju napustiti svoje vernike i svoj narod. Nadbiskup Alojzije Stepinac otvoreno je rekao vladici da mora da napusti „hrvatski“ Karlovac, inače će biti likvidiran. Na to mu je vladika odgovorio „Glavu dajem, ali svoj narod ne ostavljam“! Da se nadbiskup nije šalio videlo se odmah. Vladika Sava je uhapšen i strahovito mučen. Za vreme njegovog mučenja u Plaškom, ustaše su pevali: „Svi koji ste u Hristu rođeni – u Hrista ste se obukli“. Kada su vladiku posle mučenja poveli na stratište, njegova majka je stajala pored crkve i čekala da ga provedu. Htela je, još jedanput, da vidi sina i da se sa njime pozdravi. Mučitelji joj to, međutim, nisu dozvolili. Vladika je, ipak, vezanim rukama blagoslovio majku i otišao u smrt.

Nekoliko godina kasnije, u bašaidsku crkvu, u kojoj je vladika Sava službovao kao mesni paroh, svratio je nepoznat čovek. Sreo je tadašnjeg upravnika pošte Savu Saravolca. Sava je, inače, bio dugogodišnji pojac u bašaidskoj crkvi i to sa ponosom isticao.

„Da li ste poznavali vladiku Savu Trlajića?“ – upitao je nepoznati Saravolca – „Čuo sam da je bio sveštenik u Bašaidu.“

„Kako da ne! Vladika me je školovao. Njemu sam zahvalan za sve što sam u životu postigao.“

„Odkud poznajete vladiku?“

„Bio sam neposredni svedok njegovog stradanja“ – odgovorio je neznanac. „Ustaški mučitelji doveli su vladiku na jednu poljanu i nastavili mučenje. Živom su mu kožu odrali i posuli solju. Zatim su ga zakopali u zemlju. Samo mu je glava virila. Potom su dovukli gvozdenu drljaču i vukli je preko njegove glave, sve dok nije dušu predao Gospodu. Dalje ne znam. Biće da su ga ustaše bacili u jednu od mnogoborojnih jama u tom kraju, srpskih grobnica. Ni smrt ga, dakle, nije odvojila od naroda“.Nepoznati se okrenuo i otišao, a Sava je ostao skamenjen, ne uspevši da ga upita za ime …“.

Sveštenomučenik Sava je sa drugim sveštenomučenippma i mučenicima, upisan u Diptihe Svetih, tokom redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora, Srbske Pravoslavne Crkve, 1999. godine. Liturgijski se spominje 4. jula (po julijanskom odnosno, 17. jula po gregorijanskom kalendaru).

Sveštenomučeniče Savo, episkope gornjokarlovački moli Boga za nas!

Izvor: „Novi svedoci vaskrslog Hrista: sveštenomučenik Sava episkop gornjokarlovački, sa postradalim sveštenomučenicima: žitija, služba, akatist“, Dimitrije Z. Plećević, sa blagoslovom njegovog preosveštenstva episkopa Gornjokarlovačkog g. Gerasima (Popovića). Izdaje Eparhija Gornjokarlovačka, izdavačka ustanova ,,Martiria“, Beograd Karlovac, 2010.

Vezane vijesti:

19. jun – 02. jul 2016. – Krstonosni put Sveštenomučenika Save gornjokarlovačkog

Pođimo na Jadovno!

Glavu dajem, al’ svoj narod ne ostavljam | Jadovno 1941.