Житије Свештеномученика Саве, Епископа горњокарловачког

Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти „хрватски“ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио „Главу дајем, али свој народ не остављам“!

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. јуна 2016. године.

Oвај смирени и скромни, испуњен многим врлинама, епископ Цркве, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од благочестивих и побожних родитеља Стефана и Јелисавете Трлајић. На светом крштењу добио је име Светозар. Основно образовање стекао је у родном месту, а велику класичну гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Као даровит и вредан ученик показао се и током студија, са највишим оценама завршивши Правни факултет у Београду и одбранивши Правосудни испит у Загребу.

Пожелевши да као свештеник послужи Цркви и роду, ђаконски чин примио је на Богојављењег, а презвитерско посвећење на Светога Саву 1909. године. Непуне две деценије службовао је као парохијски свештеник у Башаиду. Као савестан и одговоран клирик, изабран је почетком 1927. године за референта, а потом и секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Као удов свештеник, примио је монашки постриг 1929. године, у деспотској Крушедолској лаври, где је произведен за архимандрита и постављен за настојатеља манастира. Мудро руководивши братијом и у свему унапређујући Благовештењску свету обитељ, промисао Божија је овога светога и врлинскога свештеномонаха повела још узвишенијом стазом служења Цркви и роду. Изабран је за викарног епископа Сремског и хиротонисан 30. септембра, 1934. године у Саборној пркви у Сремским Карловцима, руком такође мученога за веру, патријарха србског Варнаве. Као викар сремски, епископ Сава је до новембра 1936. године вршио дужност председника Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке и свега неколико месеци дужност председника Црквеног суда Архиепископије. Као одговоран, трудољубив и марљив посленик на њиви Господњој изабран је за епархијског архијереја упражњене горњокарловачке епископије са седиштем у Плашком, где је и устоличен 4. септембра 1938. године.

Богом повереном епархијом са љубављу је управљао чувајући хитон Светосавске цркве, не реметећи и не угрожавајући слободу народа других вероисповести. У народу је упамћен као тих, скроман и побожан епископ, увек спреман да жртвује себе ради ближњих. Посебно се са светитељем Николајем жичким, истакао у борби против Конкордата, што му касније нису заборавили идејни творци НДХ.

Други светски рат затекао је овог марљивог епископа у престоном Плашком, у коме су се већ 21. маја, 1941. године окупиле десетине усташа, како би власт над градом преузели од Италијана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца „нове католичке државе Хрватске“. Усташе су већ 23. маја упале у епископски двор, насилно иселили епископа Саву и сав намештај превезли у Огулин. Злогласни логорник, усташа Јосип Томљеновић, тражио је насилну предају епархијског новца и вредности, наређујући епископу Сави да напусти просторије, јер „његово присутство није ни пожељно ни потребно“. Уз то му је наређено да одмах напусти Плашки и иде у Србију, што је овај храбри епископ Цркве одбио, рекавши да је законити епископ горњокарловачки и да не сме и не може напустити своју Богом поверену епархију и паству.

Остајући непоколебљив и не напуштајући епископско седиште, свештеномученик Сава ухапшен је 17. јуна 1941. године, са тринаест угледних Срба и свештенпцима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом. Затворени су и страховито мучени у штали Јосипа Томљеновића, особито епископ Сава.

Дана 19. јула, 1941. године усташе су извеле заробљенпке, сврстали их по двојицу у ред и одвели на железничку станицу у Плашком у намери да их отпреме у Госпић. На железничкој станици провели су више од седам часова.

Епископа Саву су везаног и ланцима зверски малтретирали, не дозвољавајући му ни да седне ради предаха. У госпићком затвору у који су депортовани, новомученици доведени из Плашког су страховито мучени.

Половином августа 1941. године из госпићког затвора изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица и одведени су путем ка Велебиту. Међу тим мученицима био је и свештеномученик Сава. Италијански новинари су сведочили да је на Велебиту током августа 1941. године убијено преко осам хиљада Срба, међу којима се предпоставља да је пострадао и епископ Сава.

Постоји још једно сведочење о мученичкој смрти епископа Саве, забележено руком свештеника Јована Силашког и објављено у Банатском веснику, а које је епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије Јевтић, записао у књизи „Српска Црква у другом светском рату“. Сведочење свештеника Силашког гласи:

„Године 1941. у горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти „хрватски“ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио „Главу дајем, али свој народ не остављам“! Да се надбискуп није шалио видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: „Сви који сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли“. Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.

Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то са поносом истицао.

„Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?“ – упитао је непознати Сараволца – „Чуо сам да је био свештеник у Башаиду.“

„Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао.“

„Одкуд познајете владику?“

„Био сам непосредни сведок његовог страдања“ – одговорио је незнанац. „Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многоборојних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа“.Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име …“.

Свештеномученик Сава је са другим свештеномучениппма и мученицима, уписан у Диптихе Светих, током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора, Србске Православне Цркве, 1999. године. Литургијски се спомиње 4. јула (по јулијанском односно, 17. јула по грегоријанском календару).

Свештеномучениче Саво, епископе горњокарловачки моли Бога за нас!

Извор: „Нови сведоци васкрслог Христа: свештеномученик Сава епископ горњокарловачки, са пострадалим свештеномученицима: житија, служба, акатист“, Димитрије З. Плећевић, са благословом његовог преосвештенства епископа Горњокарловачког г. Герасима (Поповића). Издаје Епархија Горњокарловачка, издавачка установа ,,Мартириа“, Београд Карловац, 2010.

Везане вијести:

19. јун – 02. јул 2016. – Крстоносни пут Свештеномученика Саве горњокарловачког

Пођимо на Јадовно!

Главу дајем, ал’ свој народ не остављам | Јадовно 1941.