ЖЕНСКО – КАМЕН МЕЂАШ ИСТИНЕ И ЉУДСКОСТИ

Монодрама ,,Кô камен (Веленка Брстинова и кћер јој Драгана)“ је документарна драма Драгане Мандрапе, у извођењу глумице Љиљане Чекић, а у продукцији Српског просвјетног и културног друштва ,,Просвјета“ из Бањалуке.

Пише: Катарина Кулезић

Док сам путовала аутом по Босни и Херцеговини, нисам разумела, али сам осетила зашто над тим божанским лепотама стоји сенка. Андрић је доказивао у својим приповеткама и романима да су лепа бића самом својом лепотом проклета. Лепота, на којој други завиде је зла коб. Док покушавам на силу и безуспешно да оповргнем ту мисао, дави ме Јабланица, боли ме надстрешница, разлежу се пашњаци по којима стока лењо пасе, спушта се аутобус булеваром ка мосту Слободе…

Балкан је наш проклета авлија. Дивна и проклета. Звечи камење на даскама позорнице у мом селу у Мачви. Вратиле се ратне године – и оне светске и оне само наше – балканске.

Монодрама ,,Кô камен (Веленка Брстинова и кћер јој Драгана)“ је документарна драма Драгане Мандрапе, у извођењу глумице Љиљане Чекић, а у продукцији Српског просвјетног и културног друштва ,,Просвјета“ из Бањалуке.

Село Глушци. Веленка Брстинова. Жена у деветој деценији. Сигурно сте некад у животу видели морски каменчић који је пун рупица и мрачних каналчића. Изгледа као сунђер, и могли бисте поверовати да је сунђер док га не узмете у руку. У један такав је, маестрална Љиљана Чекић, увукла пажњу и свест публике. У тим лагумима је показала предратну девојчицу која сестри баца свице у косу – да је украси и љуља се на дворишној љуљашци коју је отац направио, па јој се чини да стопалима додирује кућни чардак.

Лагуми би се стешњавали из призора у ком отац фарба бешику за новорођенче у бело, и детињи осмех старице над успоменом на насмејаног малог брата у колевци у призор у ком отргну мало дете из мајчиног наручја и убијају га на њене очи. Проклета авлија да проклетија не може бити! Или – може?

Веленка радосно говори о предратним годинама, о животу, о удаји…а онда се сенка кô ковид маска навуче на лице. Постане безизразно, а са њега се разјапе све празнине које само туђа монструозност људског беса може направити – говори о рату. Набраја имена мушких. Мајку са неким мунковским криком у првом слогу речи и оним дивним дугоузлазним акцентом.

Због тога што у таквим бићима нема БЕСА колико им је рат одузео ја – СТИДИМ СЕ (можда и мрзим, а тога се плашим) што сам део расе којој и монструми припадају.

Кад су прошле светске ратне године и када јој се ћерка Драгана удала, родила ћерку… стигле су и ове наше балканске ратне. Дах проклетости као да ноћи у генима кроз генерације, а те балканске ноћи су дуге као тренутак у ком сазнаје да је Младен мртав, или као тренутак његове друге сахране, или тренутак у ком сазнаје да му је тело пренето у трећи гроб. То су ноћи којe трају до коначног одласка – поновног сусрета – јединог коначишта.

Ни Веленка ни Драгана нису престале да живе. Нису мрзеле. Нису престале да воле. Остале су као камени стећак забоден у свест поматрача/слушаоца са ког се чита да је ЖЕНСКО у овој авлији камен међаш истине и људскости.

Није Андрић случајно фра-Петру дао то име. Оно потиче од грчке речи (πέτρος), а значи камен, стена. Снажну и дивну симболику има – постојаност, ћутање, снага…

Ко је читао Нехруова ,,Писма Индири“ и разумео да је најважнији језик који човек треба да научи – језик природе, он мора знати шта је све потребно да се догоди да би од постанка света један облутак завршио на нашем длану.

Камен не лаже. Истине су чисте у тишинама. Камен сведочи истине својим постојањем. Речи му не требају.

Извор: Фејсбук страница Љиљана Чекић