Жељко Кресојевић: Сигнали над градом

Филм „Сигнали на градом“ снимљен је 1960. Ради се о дугометражном акционом партизанском филму. Режирао га је Жика Митровић. Главна улога (глуми Већеслава Хољевца) повјерена је Александру Гаврићу.

За матрицу, основу филма узет је у највећем дијелу истинит догађај када су партизани са Кордуна преобучени у домобранске униформе, 17. новембра 1941. године ушли у Карловац, један од најјачих гарнизона на ширем подручју. У филму је „уљепшан“ крај и тај дио не одговара истинитим догађајима. Боже мој, па партизани не могу бити никад неуспјешни. Камоли на филму.

Сценарио за филм потписује Славко Goldstein . Рођен је у Сарајеву 1928. године. Дјетињство провео у Карловцу. Отац му је држао књижару, страдао је од усташа. Славко са мајком из Карловца бјежи на Кордун. Као момчић прикључио се партизанском покрету. Након рата одлази у Израел. Живио у кибуцима, радио на успостави жидовске државе.

Goldstein се 1950. године враћа у Југославију. Оснивач је издавачких кућа Либер и Нови Либер. Написао је сценарије за филмове: „Сигнали над градом“ (1960) и „Акција стадион“ (1977) и још неке филмове. Увођењем вишестраначја, један је оснивача ХСЛС-а, са Владом Готовцем и другима. Био је предсједник странке до 1990. године кад га замјењује Дражен Будиша. Међу десетак књига које је написао посебно мјесто заузима књига издана 2007 године „1941. година која се враћа“. Не чух Slavka Goldsteinа да икад рече и једну добру ријеч о крају и народу који му је у тешку времену спасио главу и понудио уточиште. Али је зато неке усташе, укључујући и првог комаданта Карловца предложио за „Праведника међу народима“!!!

. . .

Ова прилично смјела па и дрска акција кордунашких партизана иницирана је од стране врха КПХ чији је главни оперативац на пдручју Карловца била Нада Димић (19), те Већеслава Хољевца (24). Задатак је био ући у Карловац, који је тада био један о најјачих гарнизона на ширем подручју Хрватске, доћи до болнице на Дубовцу и извући Марјана Чавића-Гргу, секретара Мјесног комитета КПХ за Карловац. Конкретни договори и припрема обављени су у Вучковићима на Петровој гори. Након тога почео је одабир и прикупљање добровољаца за ову акцију. Један од основних увјета је био да учесник акције добро познаје град Карловац. Због тога су у састав групе ушли трговци, калфе, млади радници и шегрти. Највише бораца је дао одред „Дебела Коса“, те одреди: „Црна Локва“, „Јурга“, „Радоња“, „Брдо“, „Војишница“, „Лоскуња“ …

Јединица од 25 бораца се окупила у јарку Муљава на Петровој гори. Обучени су у домобранске униформе, са бордо црвеним фесовима са кићанком. По томе би требали представљати домобранску јединицу приспјелу из Босне. Борци су једнобразно наоружани „Маузеровим“ карабинима. Тко га није имао посудио га је од другова. Једино је вођа групе Већеслав Хољевац на рамену носио талијански аутомат „Беретта“. Одабрани састав чинили су борци:

– Хољевац Већеслав „Вецо“ (вођа групе)
– Блажевић Вељко
– Буква Пајо
– Буква Милан „Миша“
– Ђурић Душан
– Еремић Нинко
– Ивица Гојак
– Кораћ Милош
– Ковачић Никола
– Кресојевић Бранко
– Лукачић Стевица
– Мађарац Ђуро
– Милашинчић Грга
– Момчиловић Ђорђе
– Мркић Марко
– Опачић Урош
– Пекић Душан
– Петровић Милош „Пек“
– Пеурача Перо
– Савић Раде
– Сипић Никола
– Шаула Милан
– Тодорић Милош
– Вукић Драго
– Мартиновић Војо (дјечак)

Група предвођена Хољевцем креће са Петрове горе 14. новембра и ноћива у Брезовој Глави у засеоку Цвијановићима који се налази у правцу Бабине горе (у повратку су преноћили на истој локацији). Домаћин им је био Милош Цвијановић. Сутрадан се примичу Карловцу, још увијек не знајући план акције. Ноћ пред акцију преспавали су у Миљушима и ту је у цијелости објашњена цијела акција и њезин крајњи циљ са детаљним упутама за сваког борца. У сутон 17. новембра 1941. године група креће према Карловцу.

У претходници је Мартиновић Војин, четрнаестгодишњи дјечак као извидница. Прије доласка на Мекушански мост Никола Сипић је као добар пјевач повео пјесму „Колика је Јахорина планина“, громко подржан од осталих.

Без већих проблема долазе до болнице на Дубовцу. Међуим не налазе Марјана Чавића-Гргу који је дан раније враћен у затвор, гдје је касније и подлегао од посљедица мучења. Поступају по већ раније одређеним задатцима, мијењају Павелићеву слику са Мачековом и тиме збуњују особље болнице, које је помислило да се ради о удару и преузимању власти. Кресојевић Бранко и Буква Милан „Миша“ имају задатак да онеспособе телефонске и електро инсталације, те мотре на главни улаз болнице. Преко пута болнице је била стационирана талијанска коњичка јединица. Бранко Кресојевић прилази стражару, тражи га цигару и лежерно је припаљује. „Миша“ касније одлази на спрат болнице и у једној од соба затиче четворицу рањених у креветима. Пита их:

– Има ли овдје партизана?
– Има, има… ова двојица тамо. Заробљени су.
– А ви … сте?
– Ми смо усташе… Павелићева тјелесна бојна. Рањени прије два тједна
у засједи у Гејковцу.
– Ееее… вас баш требам!

У граду је нестало струје, долази до великог комешања. У једној варијанти извлачења из града требали би се разбити у самосталне четворке. У ходу одустају од тог плана. Одлука је пала. Како су зајено ушли, тако ће заједно и изаћи. Па како прошли. Враћају се истим путем на Мекушански мост. У размјени ватре на мосту гдје су их дочекали Талијани и усташе, тешко је рањен Ивица Гојак, младић од 19. година, вођа скојевске организације на карловачкој гимназији. У блиској борби Буква Милан „Миша“ отима од Талијана пушкомитарљез „Бреда“ модел 30. Уз једног „Брнца“ то је био други пушкомитраљез на Кордуну. Повлачећи се у правцу Кордуна, од задобивених рана и тешког крварења издахнуо је Гојак Ивица, те је покопан у Шуми Штрековац.

Ова акција, иако по зацртаном плану није успјела, имала је великог одјека, не само у Карловцу и околини него се за њу чуло у цијелом свијету. О том догађају извјештавао је Радио Лондон, Радио Москва, Радио Слободна Југославија …

Дуго времена попис бораца који су судјеловали у овој акцији завршавао је са бројком 24 (укључујући вођу групе Хољевац Већеслава „Вецу“ и дјечака Мартиновић Воју). Једно име је годинама изостављано. Ради се о борцу Буква Милану „Миши“, човјеку који је рођен пар кућа од моје.

У књизи „Споменичари на Кордуну“ наводе га као носиоца „Партизанске споменице 1941.“ и учесника борбе од „првог дана“, уз напомену да је у јесен 1943. године, након што је већ капитулирала Италија отишао, односно због вођене политике био присиљен отићи у четнике. Придружио се групи плашчанских четника у Плавча Драги, Личкој Јесеници. Кад је Хуска Миљковић „задњи пут“ прешао у партизане, један од задатака био му је да рјеши „Мишу“. Позива га на преговоре крај млинова на Скоковима (Велика Кладуша) фебрара 1944. године, гдје у засједи гине „Миша“ са 17 својих људи.

Хољевцу Већеславу „Веци“ не може се порећи харизма и организаторске способности. По доласку из Карловца прикључио се одреду „Дебела Коса“. Захваљујући оружју које је Хољевац прикупио, а у сеоским колима прикривено превезла Драгица Опачић, тај партизански одред спадао је у ред боље наоружаних и организираних одреда. Односи са Станком Опачићем „Ћаницом“, вођом домаћих устаника били су од првога дана лоши. Тињала је стална нетрпељивост. Иако Вецо није био неко тко је дошао из Шпаније, нити неко посебно образован, Ћаница и њему одани домаћи људи осјећали су се инфериорно у односу на њега.
Кад дође до велике прољетне офанзиве на Кордун, с циљем да се униште партизански одреди на Петровој гори, одред „Дебела Коса“ се нашао ван окружења!?

У вријеме трајања офанзиве која није била кратка, није активније дјеловао. Како у маневру тако ни у директној борби. Офанзивнијим приступом растеретили би притисак обруча и везали дио снага на себе.

Дана 26. априла 1942, за трајања велике офанзиве на Кордун, извршен је злочин у цркви Свете Петке на Коларићу. Тада је страдало 106 невиних жртава. Истога дана предвече, запаљена је стара дрвена крајишка црквица у Горњем Будачком, с образложењем како у њој народ не би страдао као на Коларићу!?

Шибица се ухватио Слијепчевић Милош из Бреборнице, један од слугана код попа Миле Пеураче. Наредбу је дао (односно пренио) комесар Кошарић Милутин „Чико“. Јер, људи моји… Црква је опијум за народ (ал само православна црква !!!).

Гледа Вецо са Дебеле Косе како пред налетима усташа горе кордунашке бајте покривене шкопом. Вију се високи димови…

– Нека, нека. Нека горе… Бит ће више партизана…?!

Србија је далеко. Чамци на Купи довлаче хрватске комунисте и шпанске борце на Кордун. Од границе Кордуна на Купи па до Загреба је 30 км. Борачку главнину партизанских одреда чине домаћи крајишки Срби, а командни кадар и комесари су у правилу Хрвати.

Од граница Кордуна на Купи па до Загреба је 30 км. Комунисти дају оквир и шему, а народ Кордуна коме прете усташке каме, и који се бори на живот и смрт, даје потребну масу. Мало гдје су комунисти „посијали“ и тако се добро примило као на Кордуну. Таква политика ће у љето 1944. године кулминирати „Кордунашким процесом“ у Г. Будачком кад су побијени умнији српски кадрови (Кораћ, Жегарац..). Станко Опачић „Ћаница“, један од главних извођача радова током „Кордунашког процеса“, кад „просвјетли“ и сам падне у немилост истих тих који су потцртавали имена на оптужници кога треба стрељати рећи ће:

– Побили смо паметније од нас. Оне коју су даље видјели…

Већеслав Хољевац ће остати упамћен као један од значајних градоначелника града Загреба (1952-1962). Прешао је Саву, изградио Нови Загреб, мостове, творнице, веласајам…

Има нешто по чему је сличан Јожи Бољковцу, а то је да је на првом мјесту и увијек био Хрват, па онда све друго.

За разлику од наших говнара из редова „приучених комуниста“ који су се одрекли и себе и народа из ког су потекли.

Који су били све, само не Срби.

Написао: ЖЕЉКО КРЕСОЈЕВИЋ