Жељко Цвијановић: После шетње захвалности или четири слике и један закључак

Зашто веруjем да су у колони у среду до Новог гробља шетали нови Милован Миловановић, нови Милан Ракић и нови Апис.

1.
Приближаваjући се Новом гробљу, момци, готово деца, на челу колоне, коjи су у рукама носили главни транспарент Шетње захвалности („1912-2012 – Србиjо, сећаш ли се Слободе“), почели су да певаjу песму о Србиjи коjа jе „трипут ратовала“.

Први део колоне прихватио jе песму. У Рузвелтовоj, на последњоj раскрсници пре гробља, песма jе наjедном, као по команди, jедновремено престала. Нико из колоне их ниjе опоменуо, нико ниjе рекао ни реч. Једноставно jе престала. Један стариjи човек jе рекао:

„Знаjу деца да се на гробље не улази певаjући!“.

Не бих им, наравно, одавао никакво признање због тог показаног минимума обзира и васпитања, али сам остао фасциниран том jедновременошћу коjом jе песма престала. Попут оног увек фасцинанстног призора из природњачких емисиjа, кад jато риба мења правац и када све, као jединствен организам, то учине jедновремено.

Наравно, када се руља понаша као jеднствен организам, она то чини своjим инстинктима и страстима. Када се пристоjан свет понаша као организам, то може да буде само на међусобноj размени неке идеjе или осећања.

Ако бих био патетичан, рекао бих да су те идеjе и осећања све време шетње лебделе над нама у духовима Воjводе Путника и кумановских jунака. Када бих покушао да то избегнем, рекао бих да jе над нама свакако нешто лебдело.

2.
Наjављуjући Шетњу захвалности, пре неколико дана написао сам да вероватно не постоjи толико неспоран повод око кога Србиjа може да се уjедини као кумановски подвиг Српске воjске од пре сто година.

У међувремену, речено jе много о сличностима између овог и оног времена. И, наравно, рекао бих да су све те сличности биле навођене само због jедне фундаменталне и очигледне разлике – недостоjности нашег нараштаjа пред прегнућем кумановских jунака.

Па ипак, пропуштена jе jедна можда jош фундаменталниjа сличност: када jе 1912. године похрлила да освети Косово, та генерациjа друге политике ниjе имала, не зато што jе тако изабрала, већ што jе тако морало бити и никако другачиjе. Све, од унутрашње политике, преко дипломатиjе, до привреде, све jе тада врхунило у речи Косово.

Данас jе то исто Косово, jош мање него онда, ствар српског избора. Преживети се данас у Србиjи зове се Косово. Изборити се за позициjу на међународноj сцени зове се Косово. Спас државе има исто име.

Људи коjи су у среду шетали до Новог гробља то су знали, и то на начин решених људи, без много емоциjа, патетике и празног србовања.

Сличност овог и оног времена jе у томе што у њему за нас нема друге политике сем Косова. Онда jе Србиjа то знала, знаће и данас. Некима ће се то догодити када не буду имали да плате рачуне, другима кад осете да немаjу слободу, трећима кад почну да размишљаjу о будућности свjе деце.

Људи из колоне ка Новом гробљу то су знали, и неће проћи много, а знаће и сви остали. То нису пророчанства, jедноставно, мора тако, тако налажу процеси коjи се одвиjаjу.

3.
Када кажем да ни мени ни осталим организаторима (Бранко Павловић, Мило Ломпар, Борис Малагурски, Славољуб Качаревић, Слободан Антонић, Драган Павловић, оваj на сликама коjи полаже венац на споменик Воjводи Путнику у одећи какву jе носио његов деда, припадник Сремског добровољачког одреда у одбрани Београда 1915), ниjе била наjважниjа масовност скупа, „проницљив“ читалац ће закључити да смо прошли веома лоше.

РТС jе известио о „неколико стотина“ учесника шетње, НСПМ о 800, Двери о преко 2.000, полицаjци на лицу места процењивали су да нас jе 2.500. Можда смо могли да будемо активниjи на друштвеним мрежама, да обилазимо редакциjе и молимо их да наjаве скуп, можда jе могло да се нађе и неких пара да се плате камере великих српских телевизиjа.

Без намере да иjедан од тих напора подценим, ништа од тога нисмо урадили, заинтересовани у првом реду за чврстину и карактер подршке.

Дошли су они коjи су заиста хтели, они коjи немаjу сумњу колико су Србиjи потребне суштинске промене, колико jоj jе потребна Слобода. Колико год да их jе било, уверен сам да би се из састава те колоне могла формирати боља влада Србиjе од иjедне у последњих 20 година.

Али нисмо били тамо да бисмо формирали владу. Пред Србиjом су много већа прегнућа, и запамтите та лица jер имена нећу набраjати. Када започну праве промене, они ће бити њихова клица. До тада ме слободно држите за реч.

4.
На Шетњи захвалности ниjе било странака, али jе било људи коjи се професионално баве политиком. Ниjе било припадника актуелне друштвене елите, али jе било представника оне маргинализоване према критериjуму своjих моралних и стручних референци.

Било jе људи коjи међу собом годинама не говоре и избегаваjу се, али у шетњи ка Воjводи Путнику нико од њих ниjе мислио да му ту ниjе место. Била jе то jедна микросимуилациjа будућег српског окупљања.

Странке саме, ни оне на власти ни оне у опозициjи – ни заjедно, jош мање саме – неће променити Србиjу. Избачени из jавног простора, припадници њене маргинализоване елите, коjа истраjава у свом непристаjању на постоjеће стање, исто тако. Дечаци спремни да се боре, па и да се туку за бољу Србиjу – ни они.

На прошлим изборима та Србиjа ниjе препознала важност окупљања. Следећи пут, уверен сам, поново не не мора да га препозна, тек на окупљање ће бити натерана оним што jе чека и што ће jоj постати чуjно и видљиво као воз на чиjим шинама стоjи, ако се не окупи.

Србиjа политичких странака, маргинализоване елите и вреле младости, коjа не пристаjе, мораће у годинама коjе су пред нама да хода у истоj колони, и само тако прва од њих ће породити новог Милована Миловановића, само тако друга ће имати свог Милана Ракића и само тада трећа ће родити свог Аписа.

Сва троjица су у среду били с нама у шетњи. Са духом Воjводе Путника изнад глава.

Извор: СРБИН.ИНФО