Због поновљеног злочина дио БиХ, Космет и Хрватска остају без Срба

Потомци злочинаца из Другог свјетског рата наставили су крајем прошлог вијека малтретирање, убијање и прогон Срба са простора БиХ, Хрватске и Космета што је довело до тога да су поједини дијелови БиХ, Космета и готово цијела Хрватска данас без српског живља, закључено је у Београду на трибини „Ратови 90-тих у Југославији: српске жртве“.

Научни сарадник Института за савремену историју из Београда Ненад Антонијевић је у осврту на ратна дешавања у БиХ истакао да се често превиђа да је прва српска жртва у БиХ била Анка Зец из Босанске Дубице 13. септембра 1991. године и да ју је убила хрватска граната, а да су Хрвати свој злочиначки пир над Србима у БиХ окончали убиством 357 цивила и војника у Мркоњић Граду од октобра 1995. године до фебруара 1996. године.

Он је истакао на трибини, која је данас одржана у београдској галерији „Прогрес“, да је званични број страдалих Срба у БиХ 29.021, а да би он засигурно био и већи да се острашћеним муслиманима и повампиреним усташама није супроставила Војска Републике Српске /ВРС/ створена 12. маја 1992. године.

Антонијевић је указао да су злочини чињени по матрици која је створена у Другом свјетском рату и да су највећи напади на Србе У БиХ и ритуална убиства исламисти над њима чинили на велике православне празнике или крсне славе.

„Погледајте само Подриње и континуитет злочина над Србима. На Светог Николу – 19. децембра 1992. године муслимани су у Јошеници код Фоче убили 56 српских цивила, међу којима и троје деце. Данка Тановић имала је само две и по године. Ноћ пред убиство и масакар командант Заим Имамовић је благословио борце рекавши им да у име Алаха иду на један важан задатак“, рекао је Антонијевић.

Он је подсјетио да је Имамовић, као и бројни његови сународници широм БиХ наложио својим потчињеним да убијају све Србе редом јер су, како је говорио, најбољи Срби – мртви Срби.

Антонијевић је констатовао да су злочини над Србима у Подрињу остали у сјени догађаја из јула 1995. године у сребреници и да свјетска јавност за њих „мање зна“, баш као што упорно превиђа да је на простору БиХ било најмање 536 логора за Србе, као и да је Сарајево у коме се број убијених Срба креће до 6.630 био највећи српски град послије Београда.

„Сарајево је био град – логор смрти за Србе. Срби су мучени, убијани и силовани на најмање 125 локација. Прије рата у главном граду БиХ било је око 180.000 Срба. Данас их тамо више нема“, рекао је он.

Историчар Милан Гулић истакао је да се „историја злочина“ поновила и у Хрватској у којој је прије рата, уз претпоставку да су се Срби на попису изјашњавали и као Југословени, неопредијељени и Црногорци живјело око 700.000 Срба.

„Данас су они сведени на једва 4,5 одсто. У Загребу је 1991. године живело 50.000 Срба, данас тек њих 17.500. У Книну је Срба било 38.000, данас свега 3.500. Бројке су поражавајуће и у Осјеку, Вуковару, Карловцу, Ријеци“, рекао је Гулић.

Он је истакао да Срби своје домове у „Олуји“, али и много прије „Олује“, која је засигурно један од најтрагинчнијих егзодуса нису напустили због добра, већ свјесни да је усташтво оживјело и да су угрожени само због свог имена и вјере.

Гулић је подсјетио да су великим сукобима у Хрватској претходили убиство Србина у полицији Хрватске Горана Лавање у Обровцу још 23. новембра 1990. године, убиство полицајца на Плитвицама на Васкрс наредне године, „кристална ноћ“ у Задру, нестанци знаменитих Срба у Вуковару, убиство српских територијалаца на Коранском мосту, убиство породице Рокнић у Карловцу…

„Није чудно да је рат тада било немогуће зауставити. Око 50.000 Срба је прогнано у акцијама `Откос` и `Оркан` из Западне Славоније. У Сиску је за неколико месеци на скривеним локацијама убијено око 600 Срба, а злочини су се наставили низати све тежи од тежег, Миљевачки плато, Масленица, Медачки џеп…“, подсјетио је Гулић.

Он је закључио да су небројени злочини у рату, те застрашивање које се наставило у миру, довели до тога да у Хрватској више готово и нема Срба.

„Срби су тамо на ивици изумирања, полуасимилирани, далеко од вере још даље од матице Србије. Да немају заштиту најбоље илуструје да је 2005. године, десет година након `Олује` на кућном прагу српом заклан старац Душан Видић У Карину“, рекао је Гулић.

Стручни сарадник Музеја жртава геноцида, који је и организатор трибине, Бојан Ђокић је истакао да се на Космету није водио грађански рат као у БиХ и Хрватској тако да су Срби страдали на другачији начин.

Он је истакао да је на том дијелу бивше Југославије био присутан феномен отмице и да је током конфликата отето, а самим тим и нестало најмање 500 Срба.

Ђокић је рекао да се 1998. и 1999. године године на Космету догодило оно што се дешавало 1941. године и да је просто чудно да то неко није спријечио.

Он је додао да је са простора Космета интерно расељено преко 200.000 људи који се тамо не враћају.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Видео: Култура сјећања и памћења – Ненад Антонијевић …

Шамац- Изложба „Белези великих злочина“ | Јадовно 1941.