Збирни логор Овчара – Књига Јадовно 1.

Током јуна и почетком јула, у Госпић су, жељезницом и камионима, стизали бројни транспорти са заточеницима. Простор казнионице Окружног суда није могао да их све прихвати, иако су жртве свакодневно отпремане у Јадовно и Слану. Због тога су усташе основали још један збирни логор, удаљен само три и по километра источно од казнионице, на лијевој обали ријеке Новчице, 250 до 300 метара далеко од ње.

У систем концентрационог логора Госпић, ради још масовнијег допремања и истребљења српског и јеврејског народа, укључене су стаје вриједног Србина, трговца Матије Максимовића, који је, поред штампарије, књижаре и читаонице у граду, уз ријеку Новчицу имао и три велике стаје, димензија 30х10 м, у којима је држао овце, краве и неколико пари коња, за вршење услуга другим трговцима.

Њега и неколико чланова његове породице усташе су звјерски убили, одузели његову имовину, а стаје претворили у сабирни логор за Јевреје и Србе, кога сами затвореници назваше „Овчара“. Заповједник овог логора је био поручник Драгутин Пудић Парализа,[1]  а чувале су га, као и казнионицу, усташе из састава 17, 22. и 23. усташке полубојне, којима је заповиједао Јуцо Рукавина. Логор је основан почетком јуна. Обухватао је површину од 80 x 50 метара, опкољену бодљикавом жицом високом 4 метра. Унутрашњи простор је био ограђен каменим зидом висине 2 метра и у њему су биле смјештене Максимовићеве стаје. Зато се у појединим изјавама и документима овај логор спомиње и под именом „Максимовићеве стаје“. Унутар зидом ограђеног простора налазили су се силос, цистерна и бетонирано ђубриште, а изван њега, на сјеверозападној страни, једна стамбена зграда у рушевном стању, а на јужној још једно бетонирано ђубриште. Све ово су усташе користиле као збирни логор, у којем су били Јевреји, мушкарци, жене и дјеца, те Српкиње и њихова дјеца, и мањи број комунисткиња хрватске националности.[2]  Овдје су довођени заточеници из разних крајева НДХ. У Овчари је дневно боравило 1.000-1.600 заточеника, од којих је један број, под строгом паском усташа, извођен на пољске радове сакупљање љетине са посједа српских породица из околице Госпића које су биле побијене или избјегле са својих огњишта.

За разлику од госпићке казнионице, у којој су углавном били Срби, у Овчари мушкараца Срба готово није било. Глад, психичко и физичко изнуривање, малтретирање и злостављање су у Овчари били свакодневна појава.

У овом логору су вршена само појединачна убиства, о чему свједочи и сачувана фотографија једне дјевојчице, пронађена на њеном гробу у једној увалици недалеко од логора, причвршћена на комад дрвета забијен у гроб.

У Овчару су заточеници са жељезничке станице довођени камионима или пјешице, а из ње, као и из казнионице, жртве су упућиване на Велебит, већим дијелом у правцу Башких Оштарија, гдје су усмрћиване у безданим јамама у помоћном логору Ступачиново, или су отпремане на Паг, у логоре Слана и Метајна. Ови логори су постојали све до 19. августа, када су посљедњи заточеници погубљени или транспортовани у логоре Јастребарско и Јасеновац.

[1]   Драгутин Пудић, трговачки помоћник из Дервенте, заповједник у усташком логору Госпић, једно вријеме у логору Јадовно, убијао је Србе и Јевреје над Шарановом јамом. Записник Окружне комисије за ратне злочине од 8. јуна 1945. године. Проглашен ратним злочинцем одлуком Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача бр. 1356 од 1945. године.
[2]   До мјеста логора Овчара се долази идучи из центра града Будачком улицом, на чијем крају се скрене пољским путем удесно око 200 метара. Све зграде, у огради и ван ње, запалили су усташе 1943. Данас се на том мјесту налази фазанерија СУП Госпић и вјежбалиште хрватских редарственика. Мучилиште Срба, Јевреја и Хрвата ничим није обиљежено. Трагови злочина су с пажњом уништени и простор нехумано настањен.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге