Логор Јадовно на Велебиту, први логор масовне смрти на подручју Независне Државе Хрватске, и након пуних 50 година по много чему представља енигму, прије свега по великом броју невиних жртава.
Планински пропланак ограђен бодљикавом жицом, с неколико дрвених барака, у којима су боравили логорска управа и усташе то није био логор у правом смислу те ријечи, већ посљедња животна тачка оних који су из разних крајева НДХ упућивани у концентрациони логор Госпић, а преко њега у смрт. Мјесто гнусног злочина утемељеног у геноцидном законодавству НДХ, које се у пуној мјери манифестовало масовним терором над српским и јеврејским народом.
Звјерства извршена на Велебиту и отоку Пагу од средине априла до поткрај августа 1941. године, у 132 дана, немају пандана, нити се крволочност усташа може поредити са оном која је постојала у најзлогласнијим логорима у самој нацистичкој Њемачкој. У ствари, логори на Велебиту и Пагу су временски претходили већини великих концентрационих логора смрти у Њемачкој. Усташки режим у НДХ, са Антом Павелићем на челу, надмашио је Нијемце у расистичким погромима. Чим је дошао на власт, уз помоћ Нијемаца и Италијана, Павелић је предузео све да истребљењем српског и јеврејског становништва створи етнички чисту Хрватску. И док су у логорима на Велебиту и Пагу масакрирани Срби и Јевреји, без обзира на пол и узраст, што по бруталности превазилази злочине у њемачким концентрационим логорима, нацисти су тек припремали грађење својих највећих логора. Тако је, на примјер, преуређење старе касарне код Аушвица у велики логор почело у октобру 1941, док је масовно убијање дотјераних Јевреја у његовим гасним коморама отпочело 4. јула 1942, а у концентрационом логору Треблинка 23. јула.
У клеро-фашистичкој НДХ за припаднике српске и јеврејске нације није било ни суда ни судских пресуда. Хапшени су на сваком мјесту на којем би их затекла усташка војска. Затварани су без саслушања и са цијелог подручја НДХ, већ од првих дана њеног постојања, одвођени у концентрациони логор Госпић, из којег је свакога дана између 300 и 350 заточеника упућивано у логор Јадовно, његове помоћне логоре и на стратишта, гдје је дневно убијано готово онолико људи колико их је и довођено.
За разлику од својих нацистичких господара, усташе за масовна уморства на Велебиту нису подизали творнице смрти, гдје би жртве гушили у за ту сврху подигнутим гасним коморама, већ су искористили природне бездане јаме.
Над њихова гротла су доводили колоне повезаних, недужних, изнакажених и измучених људи, које су ударали маљевима или ножевима, углавном неколико првих беспомоћних, да би ови повукли остале, који су се, како су сами злочинци причали, стропоштавала у таму јаме муњевитом брзином. Други су убијани над јамама које су морали сами да ископају или су, с каменом привезаним за тијело, бацани у море с бродова. Усташе су уживали у садистичком мучењу жртава силовању жена и бацању полуживих и живих људи у јаме.
Мушкарци, жене и дјеца су понижавани и мучени од момента хапшења, током транспортовања и довођења у логор Јадовно и на његова стратишта, пролазећи голготу коју људски разум готово и не може замислити. Животи и животи су угашени у комплексу логора Јадовно. Хиљаде и хиљаде их је завршило у провалијама велебитских јама и у ископаним јамама на отоку Пагу, као и у морским дубинама. О свему томе свједоче бројни аутентични архивски извори, изјаве преживјелих и изјаве извршилаца злочина.
Нажалост, ни сва сачувана документација не пружа одговор на питање колико је људи бачено у велебитске провалије, ископане јаме и морске дубине, а још мање указује ко је од жртава на којем од ових стратишта уморен. Непознаница Јадовног ће трајати све дотле док државне власти не организују систематску израду именичног пописа жртава, ископавање њихових посмртних остатака из јама, евидентирање жртава и њихову достојанствену сахрану. Имена бачених у море и спаљених на ломачама, као и оних у неоткривеним јамама, остаће непозната, али би се знао њихов број, па би и савјест била чистија. Хисторичари не би били приморани да закључке о броју убијених доносе на основу процјена. Тек, данас још увијек није могуће са сигурношћу рећи колико је недужних људи убијено у комплексу логора Јадовно у времену од 11. априла до 21. августа 1941, нити колико их је усмрћено на отоку Пагу од 25. јуна до 20. августа исте године.
Ни вишегодишњи рад на истраживању злочина у логору Јадовно, уз исцрпно коришћење многих докумената, у којима се износе детаљи о страдању жртава, методама мучења и убијања, не омогућује истраживачу да с потпуном сигурношћу изнесе број убијених људи у овом логору.
Власти СФР Југославије и њене друштвено-политичке организације пуних 50 година нису посвећивале дужну пажњу људским губицима из времена Другог свјетског рата, без обзира на то ко је у чијој војсци погинуо и којој је нацији или вјери припадао. Додајмо да се ниједна одговарајућа институција није организовано и систематски бавила радом на именичном попису усташког злочина на цијелој територији НДХ. Све под изговором стварања и развијања братства и јединства, зарад неподсјећања потомака оних чији су очеви или браћа злочин извршили. Истовремено, потомци жртава су учени да у име тог истог братства и јединства опросте, не причају, не пишу, и не сјећају се својих побијених дједова, бака, родитеља, браће и сестара, да забораве све што је било. Они су се тога и држали, како би се у миру и слози радило, стварало и живјело, са жељом да се никоме и никада не догоди оно што је задесило њихове најмилије током трајања НДХ.
Не само због изнесеног, већ и због низа неугодности које су пратиле појединце који су се распитивали за судбину ближњих, данас није могуће направити именични попис свих жртава геноцида и навести тачан број побијених у комплексу логора Јадовно, као што то није могуће утврдити ни за било који други усташки логор. Остаје нам да о броју убијених говоримо само на бази претпоставки, колико год користили податке из многобројних сачуваних извора и објављених публикација.
На основу докумената усташке и италијанске провенијенције, многобројних свједочанстава преживјелих логораша, исказа и причања самих починитеља злочин усташа, докумената југословенских државних органа, записа комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, као и прилога у часописима и новинама, те навода у брошурама и књигама, који се осврћу на злочинства у систему усташких логора смрти Јадовно, након вишегодишњег истраживања дошао сам до сазнања да се бројке убијених крећу у распону од 1.794 до 120.000.
Милан Љуштина, који је био заточен у казнионици Окружног суда у Госпићу од 22. априла до 21. августа, до ликвидације логора и његових посљедњих заточеника, у својој изјави од 29. јула 1942. наводи да су, по његовој процјени, која је заснована на свакодневном праћењу ухапшеника који су довођени у казнионицу и потом из ње одвођени, усташе отпремили у логор Јадовно, његове помоћне логоре и на стратишта 120.000 људи, од којих 118.080 Срба, 1.800 Јевреја и 120 Хрвата.[1]
Насупрот Љуштининој процјени броја убијених, највећој од свих до којих сам дошао, стоји најнижа 1.794 жртве, која је изнијета у попису извршеном на основу Одлуке Владе Федеративне Народне Републике Југославије од 10. јуна 1964. године, у вези с преговорима са Савезном Републиком Њемачком о ратној одштети. Током октобра и новембра 1964, на основу посебних упутстава, по којима је требало регистровати мејсто и годину рођења жртве, те начин на који је изгубила живот, сачињен је попис жртава, чији су резултати обрађени августа 1966. године.
У попису је забиљежено да су у концентрационом логору Госпић-Јадовно убијене 1.794 особе, од којих су четири умрле, а осам их је нестало.
Необјективност и непотпуност ових података је очита. Они показују посвемашњу неорганизованост пописа, очиту небригу о жртвама и истини и накарадност рада људи и органа власти који су попис проводили. Да су организатори пописа упутили само на подручје опћине Госпић једну мању групу савјесних људи, која би обишла српска насеља тек овог малог дијела Лике, могли су именично утврдити да је с територије котара Госпић и Перушић, још прије подизања устанка, у етничком чишћењу убијено 3.217 мушкараца, жена и дјеце српске националности, од којих 3.063 на стратиштима логора Јадовно.[2]
Упоређујући процјену заточеника Милана Љуштине и службени попис жртава који је провела Влада Федеративне Народне Републике Југославије, а познавајући расположиву изворну архивску документацију и све податке до којих сам успио доћи у току вишегодишњег истраживања и проучавања усташких злочина у комплексу логора Јадовно, процјену Милана Љуштине не могу прихватити, а резултате пописа сматрам неозбиљним, увредљивим, измишљеним, нехуманим, па и злочиначким. Јер сваком је разумном човјеку јасно да је злочин и злочин затајити.
Поред највише и најниже, навешћу и неколико других процјена броја убијених у логору Јадовно, које се крећу између ових крајности.
Фрањо Здунић Лав, који је 1941. године живио у Госпићу и помно пратио сва збивања, а послије рата истраживао усташке злочине у логору Јадовно, износи да је у логору убијено 37.660 људи. До ове бројке је дошао упрошћеном анализом, па је она приближна – ни потпуно тачна, ни коначна. Здунић наводи како је израчунао број убијених: „…узме ли се да су од 1. до 24. јуна (24 дана) два камиона просјечно сваке ноћи превезла око 40 људи, то укупно износи 960 жртава. Од 24. јуна 1941, када је основан логор, па до 20. јула 1941. жртве су довожене камионима на губилиште, или у два камиона и једним аутобусом до трновачке цркве, одакле су настављали пут пјешице. Паралелно са овима, који су довожени, заточеници су допремани из казнионице и изравно са жељезничке станице у колонама (3-4 прије 2-3 послије подне) које су бројиле 100, 200, 300 па и 400 људи. У колонама, камионима и у аутобусу у просјеку је дневно одвожено најмање 450 људи.
Из тога произлази да је од 24. јуна до 20. јула 1941. године (26 дана) на Јадовно одвезено 11 700 људи. За период од 20. јула до 19. августа 1941. године (30 дана) према оцјени очевидаца (Терка Гојмерац) само кроз казнионицу у Госпићу (без оних који су са жељезничке станице изравно одведени) прошло је око 25 000 људи.
На основу изнесенога произлази да је на Јадовно одведено и ликвидирано: од 1. до 24. јуна 1941. око 960, од 24. јуна до 20. јула 1941, око 11 700, а од 20. јула до 19. августа 1941. око 25 000 што укупно износи 37 660 жртава.“[3]
Међутим, како су хапшења Срба у Госпићу почела већ 11. априла, а број људи који су са ширег подручја Лике и из других крајева затварани у казнионицу Окружног суда и извођени на стратишта свакодневно растао, у Здунићевом прорачуну недостају 52 дана. Логор Госпић-Јадовно је функционисао укупно 132 дана, а он је у обзир узео само вријеме од 80 дана. Због тога се са сигурношћу може тврдити да је број жртава био знатно већи но у његовој процјени.
Др Фикрета Јелић-Бутић наводи једну процјену из јула 1942. године, у којој пише да је само у августу 1941. у логору Јадовно убијено 18.000 логораша, и изјаву из истог периода, али са усташке стране, у којој стоји да је логор Јадовно прогутао 28.500 душа. Она закључује да се број убијених, према изјавама преживјелих логораша датим 1942. године и према послијератним публикацијама, креће између 30.000 и 48.000.[4]
Академик проф. др Љубо Бобан је у Енциклопедији Југославије, св. VIII, из 1971, на стр. 444, под насловом „Усташе“, пренио навод из Војне енциклопедије, св. X, стр. 321, који гласи: „Нечувени терор, масакрирање и злочиначке оргије спроводиле су усташе над српским живљем за читаво вријеме НДХ. У Благају (на Кордуну), на Ржаном долу и код Опузена (у Херцеговини), у Суваји (код Грачаца), Грабовцу (код Петриње), Ивановић јарку (код Војнића), у Глини (Банија), око Дувна, у Босанској Крупи, Кључу, Санском Мосту, Гламочу, Приједору, у околици Чапљине, око Цазина и Велике Кладуше, у подножју Велебита и на другим мјестима, у масовним покољима звјерски је убијено на десетине хиљада Срба. Масовна уништења Срба, Јевреја и антифашиста проведена су у усташким концентрационим логорима: у Јасеновцу око 600.000, у Јадовну око 72.000, у Старој Градишки око 75.000, у Сремској Митровици око 10.000 људи, а више хиљада у логорима: Слана на о. Пагу, у Ђакову, Сиску, Јастребарском, Копривници и др.“ У Енциклопедији Југославије је наведено да је у мају, јуну и јулу 1941. у Госпић стизало дневно 100 људи, што жена, мушкараца и дјеце. Рачуна се „да је само Шаранова јама прогутала 35.000 жртава.“
Ђуро Медић, родом из Славонског Брода, заточеник у логору Госпић, у својој изјави од 11. априла 1942. године свједочи да је између 3. и 20. августа само кроз казнионицу Окружног суда прошло 35.000 људи, који су повезани ланцима пјешице одведени на Велебит и побијени на стратиштима логора Јадовно.[5]
Драго Свјетличић, родом из Добоја, заточеник у казнионици Окружног суда Госпић, у својој изјави је навео да је само у 16 дана августа, током његовог боравка у казнионици, у логор Јадовно на Велебит одведено и побијено 18.000 Срба. Он је истакао да је сам пратио број одведених, али и да је исту бројку чуо од усташа који су пратили жртве.[6]
Усташки извори казују да је у августу убијено 28.500 Срба, што поткрепљује и Марковић, водник једне усташке бојнице.
У многим другим документима и изјавама, како усташа тако и преживјелих логораша, број убијених Срба и Јевреја се креће од 30.000 до 48.000 лица. Користећи бројне изворне документе и свједочанства, и Антун Милетић је израчунао да је у комплексу логора Јадовно убијено између 30.000 и 48.000 људи.[7]
Различите бројке се износе и кад је ријеч о заточенима и убијенима у логорима Слана и Метајна на отоку Пагу. Процјене су засноване на свједочењима очевидаца, мјештана отока, на документима италијанске провенијенције и изјавама већег броја самих усташа.
Павле Ловрић у изјави од 17. јануара 1945, као и више мјештана отока, тврди да је на Пагу било заточено 18.600 мушкараца, жена и дјеце.[8] Емерик Блум у изјави од 3. јануара 1943. године износи да је у логору Слана током његовог заточеништва било 10.000 људи, од којих 9.000 Срба и 1.000 Јевреја. Кад се узме у обзир да је Блум на отоку провео 30 од укупно 57 дана постојања логора, онда се може закључити да су његова и процјена Павла Ловрића готово идентичне.
Растислав Петровић у својој књизи Завера против Срба истиче да је на отоку Пагу убијено 4.500 Срба, 2.500 Јевреја и око 1.500 Хрвата.[9] Ове бројке, овако распоређене, сматрам нетачним и потпуно произвољним, јер се ниједним сачуваним архивским извором или свједочанством не могу ни приближно поткријепити.
Жупник Јосип Фелициновић сматра да није тачан број жртава који у свом извјештају наводи италијанска војна комисија, која је у логору Слана спаљивала лешеве неколико дана послије протјеривања усташа са отока. Према ономе што је сам видио и што је чуо од италијанских официра, он тврди да је у логору и на Фурнажи нађено више од 8.000 лешева,[10] док у извјештају др Стација од 22. септембра пише да је спаљен само 791 леш.
Један од извршилаца злочина, Лука Барјашић, истиче да су усташе на Пагу побили „чекићима или камама 6 500 мушкараца, жена и дјеце“.[11] Иво Билић и др Томо Додоја, добри познаваоци стања у логору Слана, истичу да су усташе, према њиховим и сазнањима још неколицине Пажана, у море бацили око 6.000 мушкараца, жена и дјеце.
Ређају се различите процјене, засноване на изјавама наведених и бројних других свједока, али се ниједна не може са сигурношћу прихватити.
Међутим, користећи се свим доступним подацима – свједочењима извршилаца злочина, изјавама неколицине преживјелих логораша, као и властитим вишегодишњим проучавањем низа аутентичних архивских извора, литературе и бројних прилога у штампи и часописима дошао сам до закључка да је од 11. априла до 21. августа, у 132 дана његовог постојања, доведено у комплекс логора Јадовно 42.246 мушкараца, жена и дјеце. До броја допремљених у логор Јадовно дошао сам углавном ослањајући се на изворне архивске документе НДХ, у којима се наводе датуми и број Срба и Јевреја који су транспортовани у Збирни логор Госпић-Јадовно. То су налози Равнатељства усташког редарства НДХ, налози усташких редарстава Редарственом равнатељству Госпић, признанице жељезничких станица о транспортима и броју посебних композиција, у којима се наводе датуми и број упућених људи, извјештаји котарских области упућени Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, у којима се такође наводи број ухапшених Срба и Јевреја који су транспортовани у логор Јадовно. Од укупно 42.246 допремљених заточеника, у времену од 11. априла до 24. јуна, дакле у 74 дана, доведено их је 13.346, што значи просјечно 180 људи дневно, а у времену од 24. јуна до 21. августа, у преосталих 58 дана постојања логора, укупно 28.900 заточеника. Нажалост, неупоредиво више но у претходном периоду, у овом је свакога дана просјечно 498 људи доспјевало на губилишта.
Пошто сам од 42.246 допремљених заточеника одузео број оних које усташе нису доспјели погубити прије доласка италијанске војске 2.123, дошао сам до бројке од 40.123 убијена у логорима Јадовно и Слана, за коју вјерујем да никако не може бити мања. У самом логору Госпић-Јадовно и његовим стратиштима усташе су усмртили 32.103 заточеника, а у логорима Слана и Метајна 8.020.
Због италијанске реокупације Хрватског приморја и Лике, започете 15. августа, а условљене развојем устанка у Лици, Кордуну, Банији и Книнској Крајини, усташе су, страхујући од реакције Италијана на оно што би могли затећи, хитно ликвидирали логоре Јадовно, Слана и Метајна. Управо тих дана су у самој огради логора Јадовно на брзину побили посљедња 763 заточеника, од којих 258 над јамом која је само 40 метара удаљена од логорске жице.
Преостала 2.123 заточеника, који су се још налазили у логору Слана, у казнионици Окружног суда и помоћном логору Овчара, усташе су окупили у Госпићу, хитајући пред наиласком Италијана, потрпали их у сточне жељезничке вагоне, у којима су их и довезли, и 19, 20. и 21. августа пребацили у логор Јастребарско. У посљедњем транспорту, 21. августа, било је 900 Срба, који су истога дана из Јастребарског отпремљени у логор Јасеновац, и тако се нашли међу првим његовим заточеницима.
Остали допремљени из Госпића су током неколико сљедећих дана одвезени из Јастребарског у логоре Крушчицу, Лепоглаву, Јасеновац и неке друге. Њих 200 су убили у самом логору Јастребарско.
Највећи број ових људи је доживио исту судбину, били су погубљени.
Међу 40.123 убијена у комплексу логора Госпић-Јадовно било је 38.010 Срба, 1.988 Јевреја, 88 Хрвата, 11 Словенаца, девет Муслимана, два Чеха, два Мађара, један Рус, један Ром и један Црногорац.
Наведени подаци показују да су усташе на стратиштима логора Јадовно убијали у просјеку 304 ухапшеника свакога дана, готово онолико (просјечно 320) колико би их истога дана и довели у Госпић.
Власти НДХ су свом прокламованом циљу – етничком чишћењу Срба и Јевреја јуриле грозничавом брзином.
До краја 1990, успио сам да прикупим именичне податке за 10.502 жртава. Распад заједничке државе Југославије 1991. године онемогућио ми је даљи рад на прикупљању и изради потпунијег именичног пописа жртава.
Од 10.502 жртава које именично наводим 9.663 су Срби, међу којима је 1.014-оро дјеце старе до 15 година, 762 су Јевреји, међу којима је 15-оро дјеце, 55 су Хрвати, девет Муслимани, осам Словенци, један Мађар, један Чех, један Рус, један Ром и један Црногорац.
По социјалној структури је међу убијенима било највише сељака 71,9%, затим дјеце до 15 година живота 9,7%, даље је било 3,9% занатлија, 3,3% радника, 2,5% чиновника, 2,1% жељезничара, 1,3% студената, 1% гостионичара, 1% учитеља и професора и 3,3% осталих (војних и полицијских лица, пензионера, православних свештеника, правника, инжењера, економиста, лијечника, посједника, индустријалаца, публициста, доктора наука, ветеринара, музичара, академских сликара, пилота).
* * *
О комплексу логора Јадовно, његовим помоћним логорима и бројним стратиштима у околини Госпића, на Велебиту и на отоку Пагу, првим масовним губилиштима за Србе и Јевреје у НДХ, више од пола стољећа је скривана истина. Настојало се да трагови злочина, који су усташе плански и смишљено починили над српским и јеврејским народом, буду уништени. Да се злочин заташка временом и заборави. А све под паролом братства и јединства народа и народности Југославије.
Пет деценија су стратишта Јадовна вапила за истином. Неопходно је да сви злочини из времена постојања квислиншке НДХ буду најсвестраније истражени и знанствено приказани јавности, како би потомци спознали зло, како би схватили да оно никоме и никада не смије да се понови.
Међутим, дошла је 1991. година. Српском народу су одузете конститутивност и државотворност у његовој домовини Хрватској. Претворен је у националну мањину. Са 12,16% становништва СР Хрватске, према попису становништва из 1991, сведен је на 4,54%, према попису из 2001. године у Републици Хрватској.
Порушени су споменици борцима против фашизма и жртвама из времена II свјетског рата. Разбијени су и споменици на Велебиту, нестале спомен-плоче над Шарановом јамом.
Тако је из прећуткиваног сјемена зла настало извориште нових зала. Ако познавање хисторије уопће може некога нечем научити, ако овај рад завријеђује да буде макар једна цигла у грађевини наде да се злочинства не понове, неће ми бити жао вишегодишњег труда ни мука које су ме пратиле у истраживању и писању, у састављању писаног споменика безумљу једног времена. Све што сам урадио радио сам са жељом да се овакав злочин не понови нигдје гдје живи људски род.
Никоме, нигдје и никад!
[1] АЈ, фасц. 919.
[2] Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1941-1945, Именични попис жртава, ХАК, 1989, 1046.
[3] ХАК, Зборник 20, 197-198.
[4] Фикрета Јелић-Бутић, н. д, 19-20
[5] АЈ, фасц. 919.
[6] Исто.
[7] Милетић Антун, Усташка фабрика смрти 1941-1945, Београд 1988, 74-75.
[8] ХА Ријека, Ријека – Паг, кут. 2207.
[9] Петровић Растислав, н. д., Београд, 1990, 133 и 134.
[10] Изјава Јосипа Фелициновића од 15. јуна 1978, записао Богдан Видас, ХАК, кут. Јадовно.
[11] Записник од 14. септембра 1951. године, ХА Задар, ф. Окружног суда Задар.
Преузмите књигу у PDF формату:
Назад на садржај књиге
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Логор Јадовно на Велебиту, први логор масовне смрти на подручју Независне Државе Хрватске, и након пуних 50 година по много чему представља енигму, прије свега по великом броју невиних жртава.
Планински пропланак ограђен бодљикавом жицом, с неколико дрвених барака, у којима су боравили логорска управа и усташе то није био логор у правом смислу те ријечи, већ посљедња животна тачка оних који су из разних крајева НДХ упућивани у концентрациони логор Госпић, а преко њега у смрт. Мјесто гнусног злочина утемељеног у геноцидном законодавству НДХ, које се у пуној мјери манифестовало масовним терором над српским и јеврејским народом.
Звјерства извршена на Велебиту и отоку Пагу од средине априла до поткрај августа 1941. године, у 132 дана, немају пандана, нити се крволочност усташа може поредити са оном која је постојала у најзлогласнијим логорима у самој нацистичкој Њемачкој. У ствари, логори на Велебиту и Пагу су временски претходили већини великих концентрационих логора смрти у Њемачкој. Усташки режим у НДХ, са Антом Павелићем на челу, надмашио је Нијемце у расистичким погромима. Чим је дошао на власт, уз помоћ Нијемаца и Италијана, Павелић је предузео све да истребљењем српског и јеврејског становништва створи етнички чисту Хрватску. И док су у логорима на Велебиту и Пагу масакрирани Срби и Јевреји, без обзира на пол и узраст, што по бруталности превазилази злочине у њемачким концентрационим логорима, нацисти су тек припремали грађење својих највећих логора. Тако је, на примјер, преуређење старе касарне код Аушвица у велики логор почело у октобру 1941, док је масовно убијање дотјераних Јевреја у његовим гасним коморама отпочело 4. јула 1942, а у концентрационом логору Треблинка 23. јула.
У клеро-фашистичкој НДХ за припаднике српске и јеврејске нације није било ни суда ни судских пресуда. Хапшени су на сваком мјесту на којем би их затекла усташка војска. Затварани су без саслушања и са цијелог подручја НДХ, већ од првих дана њеног постојања, одвођени у концентрациони логор Госпић, из којег је свакога дана између 300 и 350 заточеника упућивано у логор Јадовно, његове помоћне логоре и на стратишта, гдје је дневно убијано готово онолико људи колико их је и довођено.
За разлику од својих нацистичких господара, усташе за масовна уморства на Велебиту нису подизали творнице смрти, гдје би жртве гушили у за ту сврху подигнутим гасним коморама, већ су искористили природне бездане јаме.
Над њихова гротла су доводили колоне повезаних, недужних, изнакажених и измучених људи, које су ударали маљевима или ножевима, углавном неколико првих беспомоћних, да би ови повукли остале, који су се, како су сами злочинци причали, стропоштавала у таму јаме муњевитом брзином. Други су убијани над јамама које су морали сами да ископају или су, с каменом привезаним за тијело, бацани у море с бродова. Усташе су уживали у садистичком мучењу жртава силовању жена и бацању полуживих и живих људи у јаме.
Мушкарци, жене и дјеца су понижавани и мучени од момента хапшења, током транспортовања и довођења у логор Јадовно и на његова стратишта, пролазећи голготу коју људски разум готово и не може замислити. Животи и животи су угашени у комплексу логора Јадовно. Хиљаде и хиљаде их је завршило у провалијама велебитских јама и у ископаним јамама на отоку Пагу, као и у морским дубинама. О свему томе свједоче бројни аутентични архивски извори, изјаве преживјелих и изјаве извршилаца злочина.
Нажалост, ни сва сачувана документација не пружа одговор на питање колико је људи бачено у велебитске провалије, ископане јаме и морске дубине, а још мање указује ко је од жртава на којем од ових стратишта уморен. Непознаница Јадовног ће трајати све дотле док државне власти не организују систематску израду именичног пописа жртава, ископавање њихових посмртних остатака из јама, евидентирање жртава и њихову достојанствену сахрану. Имена бачених у море и спаљених на ломачама, као и оних у неоткривеним јамама, остаће непозната, али би се знао њихов број, па би и савјест била чистија. Хисторичари не би били приморани да закључке о броју убијених доносе на основу процјена. Тек, данас још увијек није могуће са сигурношћу рећи колико је недужних људи убијено у комплексу логора Јадовно у времену од 11. априла до 21. августа 1941, нити колико их је усмрћено на отоку Пагу од 25. јуна до 20. августа исте године.
Ни вишегодишњи рад на истраживању злочина у логору Јадовно, уз исцрпно коришћење многих докумената, у којима се износе детаљи о страдању жртава, методама мучења и убијања, не омогућује истраживачу да с потпуном сигурношћу изнесе број убијених људи у овом логору.
Власти СФР Југославије и њене друштвено-политичке организације пуних 50 година нису посвећивале дужну пажњу људским губицима из времена Другог свјетског рата, без обзира на то ко је у чијој војсци погинуо и којој је нацији или вјери припадао. Додајмо да се ниједна одговарајућа институција није организовано и систематски бавила радом на именичном попису усташког злочина на цијелој територији НДХ. Све под изговором стварања и развијања братства и јединства, зарад неподсјећања потомака оних чији су очеви или браћа злочин извршили. Истовремено, потомци жртава су учени да у име тог истог братства и јединства опросте, не причају, не пишу, и не сјећају се својих побијених дједова, бака, родитеља, браће и сестара, да забораве све што је било. Они су се тога и држали, како би се у миру и слози радило, стварало и живјело, са жељом да се никоме и никада не догоди оно што је задесило њихове најмилије током трајања НДХ.
Не само због изнесеног, већ и због низа неугодности које су пратиле појединце који су се распитивали за судбину ближњих, данас није могуће направити именични попис свих жртава геноцида и навести тачан број побијених у комплексу логора Јадовно, као што то није могуће утврдити ни за било који други усташки логор. Остаје нам да о броју убијених говоримо само на бази претпоставки, колико год користили податке из многобројних сачуваних извора и објављених публикација.
На основу докумената усташке и италијанске провенијенције, многобројних свједочанстава преживјелих логораша, исказа и причања самих починитеља злочин усташа, докумената југословенских државних органа, записа комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, као и прилога у часописима и новинама, те навода у брошурама и књигама, који се осврћу на злочинства у систему усташких логора смрти Јадовно, након вишегодишњег истраживања дошао сам до сазнања да се бројке убијених крећу у распону од 1.794 до 120.000.
Милан Љуштина, који је био заточен у казнионици Окружног суда у Госпићу од 22. априла до 21. августа, до ликвидације логора и његових посљедњих заточеника, у својој изјави од 29. јула 1942. наводи да су, по његовој процјени, која је заснована на свакодневном праћењу ухапшеника који су довођени у казнионицу и потом из ње одвођени, усташе отпремили у логор Јадовно, његове помоћне логоре и на стратишта 120.000 људи, од којих 118.080 Срба, 1.800 Јевреја и 120 Хрвата.[1]
Насупрот Љуштининој процјени броја убијених, највећој од свих до којих сам дошао, стоји најнижа 1.794 жртве, која је изнијета у попису извршеном на основу Одлуке Владе Федеративне Народне Републике Југославије од 10. јуна 1964. године, у вези с преговорима са Савезном Републиком Њемачком о ратној одштети. Током октобра и новембра 1964, на основу посебних упутстава, по којима је требало регистровати мејсто и годину рођења жртве, те начин на који је изгубила живот, сачињен је попис жртава, чији су резултати обрађени августа 1966. године.
У попису је забиљежено да су у концентрационом логору Госпић-Јадовно убијене 1.794 особе, од којих су четири умрле, а осам их је нестало.
Необјективност и непотпуност ових података је очита. Они показују посвемашњу неорганизованост пописа, очиту небригу о жртвама и истини и накарадност рада људи и органа власти који су попис проводили. Да су организатори пописа упутили само на подручје опћине Госпић једну мању групу савјесних људи, која би обишла српска насеља тек овог малог дијела Лике, могли су именично утврдити да је с територије котара Госпић и Перушић, још прије подизања устанка, у етничком чишћењу убијено 3.217 мушкараца, жена и дјеце српске националности, од којих 3.063 на стратиштима логора Јадовно.[2]
Упоређујући процјену заточеника Милана Љуштине и службени попис жртава који је провела Влада Федеративне Народне Републике Југославије, а познавајући расположиву изворну архивску документацију и све податке до којих сам успио доћи у току вишегодишњег истраживања и проучавања усташких злочина у комплексу логора Јадовно, процјену Милана Љуштине не могу прихватити, а резултате пописа сматрам неозбиљним, увредљивим, измишљеним, нехуманим, па и злочиначким. Јер сваком је разумном човјеку јасно да је злочин и злочин затајити.
Поред највише и најниже, навешћу и неколико других процјена броја убијених у логору Јадовно, које се крећу између ових крајности.
Фрањо Здунић Лав, који је 1941. године живио у Госпићу и помно пратио сва збивања, а послије рата истраживао усташке злочине у логору Јадовно, износи да је у логору убијено 37.660 људи. До ове бројке је дошао упрошћеном анализом, па је она приближна – ни потпуно тачна, ни коначна. Здунић наводи како је израчунао број убијених: „…узме ли се да су од 1. до 24. јуна (24 дана) два камиона просјечно сваке ноћи превезла око 40 људи, то укупно износи 960 жртава. Од 24. јуна 1941, када је основан логор, па до 20. јула 1941. жртве су довожене камионима на губилиште, или у два камиона и једним аутобусом до трновачке цркве, одакле су настављали пут пјешице. Паралелно са овима, који су довожени, заточеници су допремани из казнионице и изравно са жељезничке станице у колонама (3-4 прије 2-3 послије подне) које су бројиле 100, 200, 300 па и 400 људи. У колонама, камионима и у аутобусу у просјеку је дневно одвожено најмање 450 људи.
Из тога произлази да је од 24. јуна до 20. јула 1941. године (26 дана) на Јадовно одвезено 11 700 људи. За период од 20. јула до 19. августа 1941. године (30 дана) према оцјени очевидаца (Терка Гојмерац) само кроз казнионицу у Госпићу (без оних који су са жељезничке станице изравно одведени) прошло је око 25 000 људи.
На основу изнесенога произлази да је на Јадовно одведено и ликвидирано: од 1. до 24. јуна 1941. око 960, од 24. јуна до 20. јула 1941, око 11 700, а од 20. јула до 19. августа 1941. око 25 000 што укупно износи 37 660 жртава.“[3]
Међутим, како су хапшења Срба у Госпићу почела већ 11. априла, а број људи који су са ширег подручја Лике и из других крајева затварани у казнионицу Окружног суда и извођени на стратишта свакодневно растао, у Здунићевом прорачуну недостају 52 дана. Логор Госпић-Јадовно је функционисао укупно 132 дана, а он је у обзир узео само вријеме од 80 дана. Због тога се са сигурношћу може тврдити да је број жртава био знатно већи но у његовој процјени.
Др Фикрета Јелић-Бутић наводи једну процјену из јула 1942. године, у којој пише да је само у августу 1941. у логору Јадовно убијено 18.000 логораша, и изјаву из истог периода, али са усташке стране, у којој стоји да је логор Јадовно прогутао 28.500 душа. Она закључује да се број убијених, према изјавама преживјелих логораша датим 1942. године и према послијератним публикацијама, креће између 30.000 и 48.000.[4]
Академик проф. др Љубо Бобан је у Енциклопедији Југославије, св. VIII, из 1971, на стр. 444, под насловом „Усташе“, пренио навод из Војне енциклопедије, св. X, стр. 321, који гласи: „Нечувени терор, масакрирање и злочиначке оргије спроводиле су усташе над српским живљем за читаво вријеме НДХ. У Благају (на Кордуну), на Ржаном долу и код Опузена (у Херцеговини), у Суваји (код Грачаца), Грабовцу (код Петриње), Ивановић јарку (код Војнића), у Глини (Банија), око Дувна, у Босанској Крупи, Кључу, Санском Мосту, Гламочу, Приједору, у околици Чапљине, око Цазина и Велике Кладуше, у подножју Велебита и на другим мјестима, у масовним покољима звјерски је убијено на десетине хиљада Срба. Масовна уништења Срба, Јевреја и антифашиста проведена су у усташким концентрационим логорима: у Јасеновцу око 600.000, у Јадовну око 72.000, у Старој Градишки око 75.000, у Сремској Митровици око 10.000 људи, а више хиљада у логорима: Слана на о. Пагу, у Ђакову, Сиску, Јастребарском, Копривници и др.“ У Енциклопедији Југославије је наведено да је у мају, јуну и јулу 1941. у Госпић стизало дневно 100 људи, што жена, мушкараца и дјеце. Рачуна се „да је само Шаранова јама прогутала 35.000 жртава.“
Ђуро Медић, родом из Славонског Брода, заточеник у логору Госпић, у својој изјави од 11. априла 1942. године свједочи да је између 3. и 20. августа само кроз казнионицу Окружног суда прошло 35.000 људи, који су повезани ланцима пјешице одведени на Велебит и побијени на стратиштима логора Јадовно.[5]
Драго Свјетличић, родом из Добоја, заточеник у казнионици Окружног суда Госпић, у својој изјави је навео да је само у 16 дана августа, током његовог боравка у казнионици, у логор Јадовно на Велебит одведено и побијено 18.000 Срба. Он је истакао да је сам пратио број одведених, али и да је исту бројку чуо од усташа који су пратили жртве.[6]
Усташки извори казују да је у августу убијено 28.500 Срба, што поткрепљује и Марковић, водник једне усташке бојнице.
У многим другим документима и изјавама, како усташа тако и преживјелих логораша, број убијених Срба и Јевреја се креће од 30.000 до 48.000 лица. Користећи бројне изворне документе и свједочанства, и Антун Милетић је израчунао да је у комплексу логора Јадовно убијено између 30.000 и 48.000 људи.[7]
Различите бројке се износе и кад је ријеч о заточенима и убијенима у логорима Слана и Метајна на отоку Пагу. Процјене су засноване на свједочењима очевидаца, мјештана отока, на документима италијанске провенијенције и изјавама већег броја самих усташа.
Павле Ловрић у изјави од 17. јануара 1945, као и више мјештана отока, тврди да је на Пагу било заточено 18.600 мушкараца, жена и дјеце.[8] Емерик Блум у изјави од 3. јануара 1943. године износи да је у логору Слана током његовог заточеништва било 10.000 људи, од којих 9.000 Срба и 1.000 Јевреја. Кад се узме у обзир да је Блум на отоку провео 30 од укупно 57 дана постојања логора, онда се може закључити да су његова и процјена Павла Ловрића готово идентичне.
Растислав Петровић у својој књизи Завера против Срба истиче да је на отоку Пагу убијено 4.500 Срба, 2.500 Јевреја и око 1.500 Хрвата.[9] Ове бројке, овако распоређене, сматрам нетачним и потпуно произвољним, јер се ниједним сачуваним архивским извором или свједочанством не могу ни приближно поткријепити.
Жупник Јосип Фелициновић сматра да није тачан број жртава који у свом извјештају наводи италијанска војна комисија, која је у логору Слана спаљивала лешеве неколико дана послије протјеривања усташа са отока. Према ономе што је сам видио и што је чуо од италијанских официра, он тврди да је у логору и на Фурнажи нађено више од 8.000 лешева,[10] док у извјештају др Стација од 22. септембра пише да је спаљен само 791 леш.
Један од извршилаца злочина, Лука Барјашић, истиче да су усташе на Пагу побили „чекићима или камама 6 500 мушкараца, жена и дјеце“.[11] Иво Билић и др Томо Додоја, добри познаваоци стања у логору Слана, истичу да су усташе, према њиховим и сазнањима још неколицине Пажана, у море бацили око 6.000 мушкараца, жена и дјеце.
Ређају се различите процјене, засноване на изјавама наведених и бројних других свједока, али се ниједна не може са сигурношћу прихватити.
Међутим, користећи се свим доступним подацима – свједочењима извршилаца злочина, изјавама неколицине преживјелих логораша, као и властитим вишегодишњим проучавањем низа аутентичних архивских извора, литературе и бројних прилога у штампи и часописима дошао сам до закључка да је од 11. априла до 21. августа, у 132 дана његовог постојања, доведено у комплекс логора Јадовно 42.246 мушкараца, жена и дјеце. До броја допремљених у логор Јадовно дошао сам углавном ослањајући се на изворне архивске документе НДХ, у којима се наводе датуми и број Срба и Јевреја који су транспортовани у Збирни логор Госпић-Јадовно. То су налози Равнатељства усташког редарства НДХ, налози усташких редарстава Редарственом равнатељству Госпић, признанице жељезничких станица о транспортима и броју посебних композиција, у којима се наводе датуми и број упућених људи, извјештаји котарских области упућени Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, у којима се такође наводи број ухапшених Срба и Јевреја који су транспортовани у логор Јадовно. Од укупно 42.246 допремљених заточеника, у времену од 11. априла до 24. јуна, дакле у 74 дана, доведено их је 13.346, што значи просјечно 180 људи дневно, а у времену од 24. јуна до 21. августа, у преосталих 58 дана постојања логора, укупно 28.900 заточеника. Нажалост, неупоредиво више но у претходном периоду, у овом је свакога дана просјечно 498 људи доспјевало на губилишта.
Пошто сам од 42.246 допремљених заточеника одузео број оних које усташе нису доспјели погубити прије доласка италијанске војске 2.123, дошао сам до бројке од 40.123 убијена у логорима Јадовно и Слана, за коју вјерујем да никако не може бити мања. У самом логору Госпић-Јадовно и његовим стратиштима усташе су усмртили 32.103 заточеника, а у логорима Слана и Метајна 8.020.
Због италијанске реокупације Хрватског приморја и Лике, започете 15. августа, а условљене развојем устанка у Лици, Кордуну, Банији и Книнској Крајини, усташе су, страхујући од реакције Италијана на оно што би могли затећи, хитно ликвидирали логоре Јадовно, Слана и Метајна. Управо тих дана су у самој огради логора Јадовно на брзину побили посљедња 763 заточеника, од којих 258 над јамом која је само 40 метара удаљена од логорске жице.
Преостала 2.123 заточеника, који су се још налазили у логору Слана, у казнионици Окружног суда и помоћном логору Овчара, усташе су окупили у Госпићу, хитајући пред наиласком Италијана, потрпали их у сточне жељезничке вагоне, у којима су их и довезли, и 19, 20. и 21. августа пребацили у логор Јастребарско. У посљедњем транспорту, 21. августа, било је 900 Срба, који су истога дана из Јастребарског отпремљени у логор Јасеновац, и тако се нашли међу првим његовим заточеницима.
Остали допремљени из Госпића су током неколико сљедећих дана одвезени из Јастребарског у логоре Крушчицу, Лепоглаву, Јасеновац и неке друге. Њих 200 су убили у самом логору Јастребарско.
Највећи број ових људи је доживио исту судбину, били су погубљени.
Међу 40.123 убијена у комплексу логора Госпић-Јадовно било је 38.010 Срба, 1.988 Јевреја, 88 Хрвата, 11 Словенаца, девет Муслимана, два Чеха, два Мађара, један Рус, један Ром и један Црногорац.
Наведени подаци показују да су усташе на стратиштима логора Јадовно убијали у просјеку 304 ухапшеника свакога дана, готово онолико (просјечно 320) колико би их истога дана и довели у Госпић.
Власти НДХ су свом прокламованом циљу – етничком чишћењу Срба и Јевреја јуриле грозничавом брзином.
До краја 1990, успио сам да прикупим именичне податке за 10.502 жртава. Распад заједничке државе Југославије 1991. године онемогућио ми је даљи рад на прикупљању и изради потпунијег именичног пописа жртава.
Од 10.502 жртава које именично наводим 9.663 су Срби, међу којима је 1.014-оро дјеце старе до 15 година, 762 су Јевреји, међу којима је 15-оро дјеце, 55 су Хрвати, девет Муслимани, осам Словенци, један Мађар, један Чех, један Рус, један Ром и један Црногорац.
По социјалној структури је међу убијенима било највише сељака 71,9%, затим дјеце до 15 година живота 9,7%, даље је било 3,9% занатлија, 3,3% радника, 2,5% чиновника, 2,1% жељезничара, 1,3% студената, 1% гостионичара, 1% учитеља и професора и 3,3% осталих (војних и полицијских лица, пензионера, православних свештеника, правника, инжењера, економиста, лијечника, посједника, индустријалаца, публициста, доктора наука, ветеринара, музичара, академских сликара, пилота).
* * *
О комплексу логора Јадовно, његовим помоћним логорима и бројним стратиштима у околини Госпића, на Велебиту и на отоку Пагу, првим масовним губилиштима за Србе и Јевреје у НДХ, више од пола стољећа је скривана истина. Настојало се да трагови злочина, који су усташе плански и смишљено починили над српским и јеврејским народом, буду уништени. Да се злочин заташка временом и заборави. А све под паролом братства и јединства народа и народности Југославије.
Пет деценија су стратишта Јадовна вапила за истином. Неопходно је да сви злочини из времена постојања квислиншке НДХ буду најсвестраније истражени и знанствено приказани јавности, како би потомци спознали зло, како би схватили да оно никоме и никада не смије да се понови.
Међутим, дошла је 1991. година. Српском народу су одузете конститутивност и државотворност у његовој домовини Хрватској. Претворен је у националну мањину. Са 12,16% становништва СР Хрватске, према попису становништва из 1991, сведен је на 4,54%, према попису из 2001. године у Републици Хрватској.
Порушени су споменици борцима против фашизма и жртвама из времена II свјетског рата. Разбијени су и споменици на Велебиту, нестале спомен-плоче над Шарановом јамом.
Тако је из прећуткиваног сјемена зла настало извориште нових зала. Ако познавање хисторије уопће може некога нечем научити, ако овај рад завријеђује да буде макар једна цигла у грађевини наде да се злочинства не понове, неће ми бити жао вишегодишњег труда ни мука које су ме пратиле у истраживању и писању, у састављању писаног споменика безумљу једног времена. Све што сам урадио радио сам са жељом да се овакав злочин не понови нигдје гдје живи људски род.
Никоме, нигдје и никад!
[1] АЈ, фасц. 919.
[2] Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1941-1945, Именични попис жртава, ХАК, 1989, 1046.
[3] ХАК, Зборник 20, 197-198.
[4] Фикрета Јелић-Бутић, н. д, 19-20
[5] АЈ, фасц. 919.
[6] Исто.
[7] Милетић Антун, Усташка фабрика смрти 1941-1945, Београд 1988, 74-75.
[8] ХА Ријека, Ријека – Паг, кут. 2207.
[9] Петровић Растислав, н. д., Београд, 1990, 133 и 134.
[10] Изјава Јосипа Фелициновића од 15. јуна 1978, записао Богдан Видас, ХАК, кут. Јадовно.
[11] Записник од 14. септембра 1951. године, ХА Задар, ф. Окружног суда Задар.
