Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

Светозар Ливада у својој последњој књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, наводи да први историјографски записи о насељавању Срба у северној Далмацији (Далматинска загора) датирају још из 14 века, током владавине племена Шубићи „као најдуговечнијег властодржаца од 12 хрватских племена“.

Касније, ова досељавања бивају снажнија и бројнија, а масовније насељавање српског становништва почело је када „Босна шапатом паде“ 1463. године, а затим и у 16. и 17. веку.

Након што је Хрватска захваљујући турској експанзији опустошена и ракомадана, са губицима који се процењују на чак 400.000 становника, било је потребно нешто учинити и заштитити преостали део територије од даљег упада и пљачки. Решење је пронађено у насељавању нових житеља, прекодунавских Срба.

Неки истраживачи те досељенике називају „Рашани“, неки „Власи“, а неки „православни Далматинци“. У Славонији око Калника такве српске насеобине звали су „Мала Влашка“ или „Терра Валаццорум“.

Куповина земље

– За владавине хрватско-угарског краља Матије Корвина (1458-1490) ојачана је одбрана од Турака бројним реформама, укључујући и ‘регуле’ и статуте Срба, што га је уврстило у ‘доброг владара’. За владавине краља Сигисмунда (Жигмунда) (1387-1437) Срби се спомињу у Лици и око Сења. Постоје бројни документи о доласку ‘Рашана’ у Жумберак. Мажуранић их назива ‘љутим власима“. На пример, Лопашић описује насељавање Жумберка 1533, затим 1538. и 1541. године припадницима ‘источне цркве’ из Приморја. Са овог подручја регрутовани су ускоци као најамници за обрану Бихаћа и заштите од аспирација Венеције. Ово насељавање имало је стратешки значај, да се онемогући Турцима да продиру преко Беле Крајине у Словенију, а истовремено немогуће је било одбранити подручје Кордуна, јер се на овом подручју налазе отворени простори за турске продоре – прецизира професор Ливада и наводи још неке примере.

На подручју Горског котара, Срби су, према историјским подацима, почели да се досељавају 1609. године уз помоћ калуђера из манастира Крке, и то око реке Добре и око насеља Модруша, Оштарија, Огулина и „Пусти Плашки“.

Ливада посебно наглашава да су те насеобине настале тако што су Срби куповали ту земљу, а не насељавали напуштена подручја.

„Крајем 16. и почетком 17. века долази до масовнијих насељавања у Горњој Крајини, о којима многи истраживачи имају тачне описе броја породица, имена водитеља селилачких скупина и места заснивања насеља у почетку ‘насеља за дати тренутак’, због веома честих турских провала и напада.

Тиме се створила каква-таква подлога да се новонасељеним становницима наметну регуле о дужностима и обавезама у ‘одбрани предзиђа хришћанства’, познате као: влашке привилегије (у вези с поседовањем земље, стоке, посебно коња, стицањем привилегија уз титулу ‘јунака’, и др.), статути и други разни облици споразума и договора. Овај процес регулације међусобних односа новонасељеног српског становништва са домицилним властима био је пун унутрашњих противречја и тешкоћа, али из нужде се долазило до спознаје да је то једини начин преживљавања у датом тренутку и простору обитавања.“

Пљачкашки препади

Средином 17. и 18. века стварају се насеља са именима која ће остати до данашњих дана, а Светозар Ливада наводи само нека настала одмах по завршетку аустро-угарско-турског рата који је трајао од 1788. до 1791.

– На подручје Баније на почетку рата (1788) насељава се 428, а после рата 818, односно укупно 1.246 породица или домова у селима Топуско, Перна, Блатуша, Чемерница, Вргинмост, Бовић, Стипан и др. Циљ ових насељавања је стварање базе за регрутовање војника за одбрану Аустро-угарске царевине од напада Турака. Снага те базе је у бројности регрута на укупан број досељеника.

Тако, на пример, у само четири региментна подручја (личко, оточко, огулинско и слуњско) са око 7.300 душа, могло се регрутовати и до 2.000 војника.
Иако се на овај начин граница стабилизовала, продори Турака нису престајали, посебно они изненадни пљачкашки препади. Истовремено, нису престајали ни појединачна, породична и групна пребегавања испред турског зулума, па се тако настављало и досељавање српског становништва у већ утемељеним и новим насеобинама.

Све је то појачавало потребу даљњег развијања државне регулативе у погледу права, посебно привилегија, као и дужности досељених становника; јачања одбрамбене способности насеља; економских ресурса, посебно земљишта и сточног фонда, инфраструктуре, и друго – наглашава Ливада.

Говор бројки

„У Цетинском крају насељено је 230 породица или толико засновано домова у селима Радовица (46), Маљевац (37), Кекић Село (37), Цетинска Варош (60), Беговац (16) и Крушковац (34). У Дрежничком крају насељено је 275 породица или домова, у селима Љесковац (50), Грабовац (60), Садиловац и Гавранов Камен (33), Ваганац (66) и Дрежник (66).

У подручју Оточке регименте насељено је 156 породица или домова у селима Петрово Село и Баљевац (104), Међудражје, Мељиновац, Крузи и Небљуси (заједно 52). У подручју Личке регименте насељено је 320 породица или домова у селима Днопоље (27), Доњи Лапац (60), Ораховац (35), Горњи Лапац (18), Борићевац (15), Добросело (64), Дољани (37), Бротња (19), Заклопац (17), Калдрма (8), Тишковац (7), Ваган (7) и Дреновац (6).“

Одбрана хришћанства

Светозар Ливада истиче да су Срби у Хрватској присутни више од 21 генерације, односно дуже од шест векова.
– Ова и све остале чињенице говоре да српско становништво представља старосједилачку, вишегенерацијску, аутохтону етничку групу, односно заједницу, која је големим напорима дошла на ове просторе, бранила их као ‘предзиђе хришћанства’, заједно са Хрватима.

Досељено српско становништво хуманизовало је просторе које су населили, крчењем и освајањем земљишта, заснивајући насеобине и топониме, градећи путну мрежу и другу инфраструктуру и тиме дало свој допринос у друштвено-економском развитку своје нове домовине Хрватске – истиче професор Ливада.

Aутор: Ђ.Баровић

Везане вијести:

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова