Zašto zapad ćuti dok ustaše divljaju?

Piše: Ljuban Karan

Američko angažovanje ustaškog pokreta u subverzivne svrhe protiv zemalja Istoka odavno nije tajna. Time su SAD odavno direktan saučesnik u starim i novim zločinima ove fašističke organizacije. Ustaše – prvi teroristički monstrum pod zaštitom SAD – preteča su terorističkih organizacija koje će kasnije sponzorisati i štititi CIA i druge američke tajne službe. Nije više u pitanju pokroviteljski odnos prema ustaškim glavešinama i najvećim zločincima, nego direktna saradnja i sadejstvo u zločinu, koji su posebno bili izraženi u zločinačkoj američko-hrvatskoj vojnoj operaciji „Oluja“. Kako su zaštićeni ustaški zločinci nakon Drugog svetskog rata i kako su zaštićeni proustaški zločinci iz građanskog rata u Hrvatskoj, tako se sada štiti njihova nova nezavisna država i njihov imidž po kome su prepoznatljivi i koga se ne odriču.

Poneka američka blaga i stidljiva kritika proustaške države i režima više je iznuđena nastupom jevrejskih organizacija, koje brane istinu o holokaustu, nego stvarnim osećajem za pravdu i potrebom da se zločini istraže a zločinci osude. Kako kritikovati, kada su svesni da su, zahvaljujući svojim prljavim obaveštajnim igrama, i sami postali saučesnici u zločinu. Novije američke administracije postale su zatočenici pogrešnih odluka prošlih vlada i nastavljaju tu saradnju po inerciji. Nemaju hrabrosti da pravu istinu priznaju i objave, nadajući se da će vreme izbrisati sve tragove prljavih veza sa ustaškim teroristima, te će tako američke institucije ostati čiste.

Nastup američke administracije kada su u pitanju Hrvatska i ustaški pokret nije lako dešifrovati. Niko nikada nije javno rekao da podržava ustaški pokret, a decenijama se upravo to događa. Ne pričinjavaju Americi veliki problem protesti Srbije i protesti srpske manjine u Hrvatskoj – to je lako ignorisati nakon poznate medijske satanizacije. Problem su brojne i uporne jevrejske organizacije, pogotovo ona najautoritativnija iz Jerusalima koju predvodi Efraim Zurof. Pa i one američke, koje najviše mogu da uzdrmaju domaću javnost i tako utiču na izbore. Zato je odlučeno da SAD zvanično upozore Hrvatsku na pojave veličanje ustaštva kako bi se umirili Jevreji širom sveta.

IZVEŠTAJ STEJT DEPARTMENTA

Upozorenje je poslato kroz redovni godišnji izveštaj Stejt departmenta o verskim slobodama u svetu za 2016. godinu, gde su SAD ukazale na neka dešavanja u Hrvatskoj koja doprinose rehabilitaciji i veličanju ustaštva. Izdvojili su sledeće primere kako bi potkrepili svoju tvrdnju:

– Pominju se bivši ministar kulture Zlatan Hasanbegović i reditelj Jakov Sedlar kao osobe čiji su stavovi o ustaškom režimu izazvali posebne polemike jevrejskih i srpskih verskih zajednica i nevladinih organizacija;

– Kao ključni događaj koji oslikava stanje verskih sloboda ističe se komemoracija u logoru smrti Jasenovac, koju su bojkotovali jevrejski i srpski čelnici, optužujući tadašnju vladu da umanjuju ustaške zločine;

– U dokumentu se piše i o maršu 5.000 ljudi na Savet za elektronske medije, koji je suspendovao program televizije Z-1 zbog emisije u kojoj je voditelj pozvao gledaoce da se drže podalje od pravoslavne crkve u Zagrebu, jer četnički vikari mogu izaći i zaklati nevine prolaznike;

– Pominje se i utakmica između Hrvatske i Izraela, kada su navijači uzvikivali ustašku parolu „za dom spremni“, i to bi bilo sve što su Amerikanci zapazili od negativnih pojava vezanih za ustaški pokret.

Na prvi pogled, sve je u redu, američka vlada kritikuje otvorene manifestacije ustaštva u Hrvatskoj. Mnoge srpske medije obradovao je ovaj izveštaj kao najava nečeg što će tek uslediti i od čega će hrvatski politički vrh zaboleti glava. To nisu realna očekivanja i na tako nešto dugo ćemo čekati. Tek pažljivim proučavanjem izveštaja Stejt departmenta zapažaju se skriveni potezi koji anuliraju srpska očekivanja:

– Jedini cilj pominjanja proustaških dešavanja u Hrvatskoj jeste smirivanje jevrejskih organizacija u svetu, tako da se stvori utisak kako se nešto konkretno preduzima iako konkretnih mera nema i neće ih ni biti;

– U delu izveštaja o veličanju ustaštva u Hrvatskoj u težištu su Jevreji iako oni trenutno iz jakih političkih interesa nisu ugroženi, a stvarno su veoma ugroženi Srbi i sve što je srpsko;

– Ako je neko u Americi stvarno želeo da udari šamar proustaškom režimu u Hrvatskoj, zašto je srpski problem uklopio u analizu samo verskih sloboda i prava kada su Srbima, pored verskih, bukvalno ugrožena sva ostala prava u ovoj državi;

– Izveštaj o stanju verskih sloboda u Hrvatskoj razvodnjen je tako što je uklopljen u analizu stanja u celom svetu, gde je dobar deo tih analiza politički obojen i ne može mu se verovati (u prijateljskm zemljama ovaj problem se prikriva, a kod onih drugih potencira), tako da će se i stanje u Hrvatskoj relativizovati u opštem nepovrenju prema onome što piše u tom aktu;

– Stejt departmet je lukavo pronašao način da događaje u Hrvatskoj ne analizira u vremenu njihovog dešavanja, nego o pokušajima rehabilitaciji ustaškog pokreta u Hrvatskoj govori samo jednom godišnje, sa velikim zakašnjenjem, i to u izveštaju kome unapred niko ne veruje.

ODGOVOR HRVATSKE VLADE

Znači, niko više ne može da im spočitava da problem nisu uočili i da mu nisu posvetili pažnju, a što to neme nikakvog efekta, to će mnogima u svetu promaći. Mora se priznati, vešto to rade sistemom da su „i vuci siti i ovce na broju“ i da veoma vešto podržavaju i štite svoje stare sradnike.

Vladi Hrvatske je, naravno, sve jasno. Oni su na direktnoj vezi i ne moraju da posebno tumače navode u izveštaju Vašingtona. Smireno su reagovali na izveštaj Stejt departmenta i izdali saopštenje prepuno cinizma:

„Aktuelna vlada stavlja na najviši nivo zaštitu svih prava, kako manjinskih, tako i nacionalnih, verskih i svih drugih. U dijalogu sa predstavnicima manjina vlada promoviše međusobno uvažavanje, saradnju, solidarnost, konstruktivni dijalog i odgovorno suočavanje sa svim društvenim problemima. U tom pogledu ćemo uspostaviti i razmenu mišljenja vezano za pitanja navedena u izvješću za 2016. s američkom vladom“.

Milina kako kod „međunarodne zajednice“ lako prolaze prazne fraze i perfidne prevare. Naravno da kod hrvatske vlade nema nikakvih ozbiljnih namera da spreče pojave ustaštva jer su oni glavni nosioci toga projekta. Sve je to „kobajagi“ planiranje i preduzimanje mera (kako to Tuđman pred „Oluju“ reče – mi im kobajagi jamčimo sva prava), a u stvarnosti se nastavlja smišljena akcija rehabilitacije ustaštva i tihi egzodus Srba. Jevreji su zadovoljni ovim izveštajem i nisu protiv njega protestvovali. Srbi više ne znaju protiv čega pre da protestuju jer im je ugroženo sve.

NAJVEĆA GREŠKA U POLITICI SRPSKE MANjINE

Milorad Pupovac nije autentični predstavnik srpske manjine u Hrvatskoj zato što nije učestvovao u oružanom otporu. Tokom rata predstavljao je mali deo potpuno lojalnih urbanih Srba iz Zagreba, koji su u takvom stavu videli svoj opstanak, što nije bilo daleko od istine jer je Tomislav Merčep sa svojim eskadronom smrti doselio na Zagrebački velesajam i nastavio krvavi posao koji je započeo u Vukovaru i Pakračkoj poljani. Vremenom je Pupovac postao takoreći jedini glasnogovornik srpske manjine i najomrznutija ličnost u Hrvatskoj. Proglasili su ga za opasnog četnika i nepoželjnu osobu kojoj nije mesto u novoj Hrvatskoj. Nema se njegovim javnim nastupima šta prigovoriti sem da nemaju nikakvog efekta za opstanak Srba. Nije Pupovac ništa prećutao i mao je hrabrosti sve da kaže i na svakom mestu. Međutim, hrvatska vlast uvek je pronalazila novi način da zastraši Srbe, tako da se tihi egzodus nezaustavljivo nastavlja.

Nakon teškog razočaranja u bivšeg premijera Zorana Milanovića i SDP, Pupovac je sa svojim saradnicima odlučio da bude pragmatičan i da u interesu opstanka Srba sa svoja tri zastupnika u Saboru podrži proustaški HDZ i omogući mu da formira vladu. Ovih dana i njemu je potpuno jasno da je pogrešio i da je šteta naneta srpskoj manjini ovim pragmatizmom daleko veća od bilo kakve koristi. Prave izvorne ustaše iz Autohtone hrvatske stranke prava, koje u Hrvatskoj zovu desnica, divljaju ispred službenih prostorija Srpskog narodnog vijeća (SNV), znači pod prozorom Milorada Pupovca. Iako ustvari protestuju zbog najave predsednika vlade Andreja Plenkovića da ploču sa ustaškim pokličom „za dom spremni“ u Jasenovcu zameni drugom bez tog pozdrava, oni nisu došli pred Vladu nego pred prostorija SNV, uvereni da to Plenković nikada ne bi uradio bezv pritisaka koje predvode Srbi. O bilo kakvom protestu i problemu u Hrvatskoj da se radi, Srbi su bili i ostali dežurna meta izliva mržnje.

Ustaše prete i Plenkoviću „da se ne igra šibicama“ i ne dira spornu ploču, ali istovremeno demonstrativno pale Novosti, nedeljnik srpske manjine. I, kako to u Hrvatskoj vešto rade, ukupan problem rehabilitacije i veličanja ustaštva sveo se na jednu ploču u Jasenovcu – ako se ona ukloni, sa ustaštvom je gotovo. Naravno, problem je složeniji i ne da se rešiti bez intervencije „međunarodne zajednice“. Blage kritike poput one iz Stejt departmenta neće pokrenuti rešenje problema, jer im to i nije bio cilj. Srbija čini što može, šalje zvanične diplomatske proteste, ali se na njih niko u svetu ozbiljno ne osvrće, pa tako ni Hrvati.

SRBI POSLEDNjA PREPREKA USTAŠTVU

Možda se ne čini logičnim da se teški pritisci na srpsku manjinu u Hrvatskoj nastavljaju iako su progonom i tihim egzodusom svedeni na za ustaše prihvatljiv procenat – ispod tri odsto – što bi trebalo da potvrdi budući popis stanovništva. Brojnost Srba više nije problem za ustaški pokret. Sada je problem što su Srbi jedina prepreka rehabilitaciji ideja NDH Ante Pavelića. Jedini koje čak ni SAD ni Zapad ne mogu da ućutkaju niti ih mogu prevariti službenim papirima tipa izveštaja Stejt departmenta, kao što to uspevaju sa jevrejskim organizacijma. Kada bi to mogli, proces rehabilitacije ustaštva odvijao bi se brzo i u tišini.

Nije najveći problem divljanje ustaša pod prozorima službenih prostorija srpske manjine. Nije najveći problem ni paljenje lista Novosti Srpskog narodnog vijeća. To je samo poruka da Srbi ne mogu da se organizuju i da ne mogu da imaju svoje glasilo. To se najbolje vidi, ali nije najopasnije po Srbe. Napadi na sveukupno srpstvo u Hrvatskoj su mnogo širi i perfidniji, gde im opasnost preti od komšija i dovodi ih u potpuno pasivnu situaciju iz straha za porodicu. Preko lokalnih TV stanica u većini hrvatskih gradova raspiruje se mržnja prema Srbima njihovih komšija u gradovima i selima. U redovnim emisijama u koje se uključuju gledaoci postavljaju se pitanja o ploči u Jasenovcu, o tome ko to Hrvate naziva ustašama i slično. Tada kreću bujice mržnje gledalaca prema svemu što je srpsko, uz jasnu poruku: „Ako im smetaju ploče naših heroja, onda oni ne vole Hrvatsku. Ako se ne osećaju sigurno, neka kupe trulje i idu iz Hrvatske“. Takve emisije traju satima uz histerične šovinističke izlive gledalaca koji svoju tiradu redovno završavaju poklikom „za dom spremni“.

Sem toga, procenili su da je Milorad Pupovac na kraju postao jedini pravi lider srpske manjine i da ga treba eliminisati kako bi Srbi u Hrvatskoj ostali obezglavljeni. Svi pokušaji da se on zaplaši i ućutka propali su i mora mu se odati priznanje da u situaciji u kojoj se nalazi pokazuje veliku hrabrost. Zato je u toku pokušaj njegove kompromitacije preko njegovog sina Ozrena. Ozren je studirao i radio u Berlinu, a sada se zaposlio na fakultetu na Rijeci. Javnost u Hrvatskoj bruji o tome da on ne ispunjava uslove postavljenog konkursa i da je primljen preko veze. Nazivaju ga četnikom, kao i njegovog oca, i optužuju da raskošno žive od hrvatskih para, dok deca branitelja ne mogu da nađu posao.

Mrlja pragmatizma pala je na srpsku manjinu u Hrvatskoj jer će ostati gorak ukus činjenice da su podržali proustaški režim u Saboru zarad nekakvih obećanja. Podržali su one koji su imali tajne programe njihovog progona i etničkog čišćenja, a to je teško razumeti. Bila je to loša trgovina, jer se egzodus Srba nastavio. Loša trgovina jer se pritisak na preostale Srbe nastavio. Jedno je jasno – divljanje ustaša u Hrvatskoj i rehabilitaciju NDH ne može zaustaviti srpska manjina. Ne može ni Srbija. Može samo „međunarodna zajednica“, koja bi pre toga morala doneti istorijsku odluku da ne bude saučesnik u tome. Da shvati da su opasnosti od povampirenja fašizma veće od nekakve imaginarne koristi od ustaša, koji su sada u funkciji eliminacije izmišljenog ruskog uticaja na Balkanu.

HRVATSKI IZVOZ TEHNOLOGIJE ETNIČKOG ČIŠĆENjA

Hrvatska iskustva o metodama „zakonskog“ etničkog čišćenja Srba pokazala su tako dobre rezultate da je to postao značajan hrvatski izvozni artikal – intelektualna svojina koja se može prodati ili razmeniti. Nije ni čudo jer su u Hrvatskoj o tome rađene brojne naučne studije, u čiju su realizaciju bile uključene sve ključne institucije države, posebno javne i tajne službe bezbednosti. Izvoz u Ukrajinu baš i nije uspeo zbog oštrog protesta Rusije, ali zato izvoz hrvatskih iskustava sa Srbima u takozvanu državu Kosovo dobro fukcioniše. Kako i ne bi kad je u pitanju etničko čišćenje istog naroda. Hapšenje Bogdana Mitrovića u Mušutištu od strane specijalne policije Kosova tipičan je primer.

Svi se čude kako su to Albanci uhapsili čoveka za koga svi znaju da nije ništa kriv i misle da je u pitanju greška, a upravo u tome je suština hrvatskog recepta. Upravo u tom postupku je koncentrisano dugogodišnje iskustvo. Više efekta na sprečavanje povratka izbeglica ima hapšenje jednog nevinog čoveka nego deset onih koji su stvarno nešto krivi. Jer oni koji pomišljaju ili planiraju povratak kažu: „Kada su njega uhapsili, onda ni ja ne smem da pomislim na povratak“. Brzo odustaju od takvih planova, ako su ih imali, i shvataju da su javni pozivi na povratak obična prevara i priča za međunarodnu javnost.

Kod izazivanja nesigurnosti i kolebanja potencijalnih povratnika po hrvatskom receptu daleko veći efekat ima hapšenje nekoga ko je pre toga više puta odlazio na Kosovo i Metohiju, kao što je to činio Mitrović, obilazeći svoju kuću. Normalno bi bilo da prvim rizikom kod odlaska na Kosovo potencijalni povratnik stekne sigurnost i da nakon toga tamo odlazi opušteniji, bez zabrinutosti. Hapšenjem onoga ko je tamo odlazio često stvara se utisak kod srpske populacije da na Kosovu nikada neće biti sigurni i da im hapšenje i maltretiranje uvek visi nad glavom. Na jedan rizik su mnogi spremni, ali na neprekidan svakodnevni rizik koji se veštački nameće nisu i odustaju. To je cilj i to su u Hrvatskoj usavršili do nivoa naučnog rada, tako nije čudo da ta iskustva sada primenjuju Albanci.

Zatim, efekat etničkog čišćenja pojačava i hapšenje onih koji su bili u dobrim odnosima sa svojim komšijama Hrvatima, a sada sa Albancima, i koje su smatrali za prijatelje, činili im usluge i štitili ih ako bi neko pokušao da ih ugrozi. To stvara utisak da za Hrvate, sada za Albance, ne postoji dobar Srbin i da niko od povratnika nije dobrodošao. Ovde se računa na činjenicu, da je teško doneti odluku takvog stepena rizika za porodicu ako se stvori utisak da se vraćate u apsolutno neprijateljsku sredinu, spremnu da vas ugrozi. Nije imovina dovoljan razlog za takav rizik i na to kosovske vlasti računaju koristeći hrvatska iskustva i modele.

Bez obzira na plodno tle za narastanje hrvatskog ekstremizma i ustaštva koje đubri međunarodna zajednica, pre svega SAD, ni srpska manjina u Hrvatskoj, ni Srbija jednostavno rečeno, ne mogu odustati od borbe. Praksa pokazuje da u toj borbi jedino mogu računati na savezništvo sa jevrejskim opštinama i organizacijama iako Zapad njima, kad je u pitanju Hrvatska, uspešno manipuliše. Jer više vredi jedna kritika ustaškog režima od strane neke značajnije jevrejske organizacije koja čuva uspomene na holokaust, nego stotinu protesta Srba. Ako je već to tako, a jeste, onda treba buditi savest i strašne uspomene Jevreja i jačati savezništvo u borbi protiv ustaškog pokreta, koji nikada, od svog osnivanja pa do danas, nije ugašen i nikad nije prestao da deluje, zahvaljujući isključivo engleskim i američkim administracijama, njihovim obaveštajnim službama i dugoročno projektovanim interesima.

(Standard)

Izvor: INTERMAGAZIN

Vezane vijesti:

Obaveštajne igre SAD na Balkanu još nisu zaustavljene …

Hrvatske pripreme za agresiju na Srpsku | Jadovno 1941.

Nastavak velikog američkog plana za Balkan | Jadovno 1941.