Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Postoje četiri različite grupacije navijača hrvatske reprezantacije među Srbima. Njihov zajednički imenitelj je titoizam
Italijanski general Alesandro Luzano za vreme Drugog svetskog rata piše potresno pismo Dučeu u kome se zgražava nad zverskim mučenjima i svirepim ubistvima 120 srpske dece i njihove učiteljice Stane Arnaut u selu Prebilovci, od strane ustaša. U pismu kaže da su sve devojčice silovane (najstarija je imala 12 godina!), a deca klana pomoću soli da bi muke trajale što duže; da je zatekao razbacane decije organe koji su vađeni ”na živo”, razapeta i pokačena creva po učionici, kao i da je blagoslov za ovaj bezumni čin svojim prisustvom dao katolički sveštenik.
Neki istoričari osporavaju autentičnost ovog pisma, kao i samu lokaciju zločina, ali su svi složni u sledećem: ovaj – zdravom razumu neshvatljivi – zločin se dogodio, počinili su ga Hrvati uz podršku Katoličke crkve i, na našu duboku nesreću, to nije bilo usamljeno pomračenje hrvatskog uma. To je bila ideologija zločina koju je NDH sistematski sprovodila nesmetano tokom čitavog rata: logori smrti, svirepa mučenja, ubistva kamom i maljem, jame prepune unakaženih leševa. Istoričari su redom složni u činjenici da je jedino i samo NDH imala logore za decu (Jastrebarsko), da je umorila nekoliko stotina hiljada ljudi (daleko najviše Srba) i da su se nad većinom ustaških zverstava zgražavali hrvtaski politički saveznici u redovima nemačkih i italijanskih oficira, poput Generala Luzana.
TITOIZAM KAO KOREN SRPSKE HRVATOFILIJE
Da li su oni koji su javno navijali za Hrvatsku na nedavnom Mundijalu morali da znaju ove istine, pošto tokom titoističkog školovanja nisu učili o njima?! Ako nisu znali, da li su bar mogli da prošetaju svojim gradom i da vide samo neke od onih 250.000 Srba koji su proterani preko noći u Bljesku i Oluji i kojima je oduzeta sva imovina?! Možda bi isto pitanje mogli da postavimo svim onim tobožnjim estetama u našim redovima koji godinama letuju u Hrvatskoj ”jer je tamo prelepo more i ekstra obala”?!
Prošlo je mesec dana otkako je završeno Svetsko prvenstvo u fudbalu, dovoljno vremena da se „hladne glave” analiziraju razlozi zbog kojih je malobrojna, ali u domaćim medijima vrlo uticajna grupacija, otvoreno stala iza „vatrenih” i tako zapalila našu javnost. Na samom početku valja podvući da razlozi javne podrške hrvatskoj fudbalskoj reprezentaciji nisu jednoobrazni, kao i da postoji više kategorija te podrške. Viša sila je tako uredila da javne ličnosti koje su podržale Hrvate postanu na neki način i egzemplari tih grupacija, koje možemo uslovno i uz gruba pojednostavljenja podeliti u četiri kategorije: politička, kulturološka, sportska i privatna.
Odmah treba decidirano naglasiti da je zajednička potka svih kategorija – njihovo bazično tkivo i njihova temeljna ploča – sveprisutni titoizam u njegovom najširem znacenju. To su mahom one generacije koje su odrasle ne partizanskim mitovima popularne kulture: stripovi o Mirku i Slavku, partizanski vesterni poput Valtera ili poput Prleta i Tihog, sletovi i štafete za Brozov rođendan, boravci u odmaralištima sindikata na „našem moru” i vetropirasti stihovi Đorđa Balaševića što se pevaju uz „logorsku vatru”. Ali na srpsku nesreću, te generacije su stasavale i uz kancerogenu filmsku estetiku Veljka Bulajića, koja je kod mnogih iz tih hibridnih generacija trajno usadila neuko uverenje o jednakosti zla između ustaša i četnika, neku vrstu satanske ravnoteže kojom se abolirala hrvatska apokaliptička krivica i učitavala tobožnja srpska krivica, za koju su postojali tek malobrojni istorijski izvori.
Zato su uterivači srpske krivice u mirnodopskim uslovima samo nastavljači projekta u kojem su na ekstremnom krilu stajale ustaše, a na suprotnom jugoslovenski partizani. Oni isti nebeski grešnici koje je rađala pod ikonom srpska majka i koji su nosili srpska prezimena, a koji su se zbog petokrake odrekli svega svoga. Titoizam kao stanje duha je porodio neistorijskog čoveka u Srbiji, modernog hedonistu nespremnog da istražuje i da nosi svoj krst koji mu je sudbina obesila na povesnu vertikalu. Titoisti u naše vreme ne žele da spoznaju istorijsku istinu koja je danas svima dostupna, nemaju hrabrosti da otvore oči i priznaju očigledno. Umesto toga radije biraju da i dalje širom zatvorenih očiju gledaju filmove Veljka Bulajića i veruju u partizanske bajke koje su im učitane u detinjstvu. To nije generacija posednutih i zadrtih ljudi koji bi streljali zbog „bratstva i jedinstva” kao njihovi ideološki preci; na pozornicu istorije stupili su samoživi i neuki ljudi koji beže od velikih i teških tema u nagonskom zanosu da napune zadnjicu.
POLITIČKI ASPEKT
Politička kategorija podrške Hrvatima na Mundijalu: reprezenti takvog stava su Boris Tadić, Čeda Jovanović, ali i Milojko Pantić, i odmah valja naglasiti da politički razlozi kod njih nisu jedini i isključivi, već preovlađujući. Kao i kod svih psiholoških kategorija postoji kumulativno sadejstvo više faktora. Kod ovih homo-politikusa najbliži faktor uz politički bi bio kulturološki, zbog njihove profesionalne potrebe za javnim prostorom. Odlikuje ih slepa vera u modernizam, kult savremenog sveta i pogled na progres kao na ideologiju. Boris Tadić je na društvenim mrežama obražlozio svoj stav upravo na takav način, koristeći ideološke fraze i eufemizme na vešt politički način.
Ali on je još kao predsednik Srbije javno propagirao turizam u Hrvatskoj, velikodušno poklanjao Hrvatima velikog srpskog književnika Ivu Andrića (koji je svoj srpski identitet potvrđivao na ćirlici u opasnim komunističkim vremenima) kao da je zajednički pisac i vodio je politiku regionalnog neojugoslovenstva (a svako novo jugoslovenstvo je utemeljeno na “srpskoj krivici”!) da se tako preporuči zapadnjacima. Ima li išta logičnije nakon svega nego da javno obelodani da navija za hrvatsku reprezentaciju?! Od Čede se isto očekivalo, nikoga nije iznenadilo na kojoj strani se nalazi njegovo srce.
Stav koji je izrekao Čedin politički saborac Milojko Pantić je koloritniji i otvoreniji. Po prirodi stvari, Milojko nije profesionalni političar, pa zato u njegovom iskazu ima mnogo više iskrenosti nego političke potrebe da se vešto plasira poruka. Iako je kasnije demantovao da je rekao baš to što mu pripisuju i poručio da su njegove reči istrgnute iz konteksta, Milojko je rekao bukvalno ono što Tadić i Jovanović misle, a ne smeju da kažu. Milojko je bio portparol „drugosrbijanaca” kad je uoči utakmice Hrvatske i Rusije izjavio da “će građanska Srbija navijati za Hrvatsku, a klerofašistička za Rusiju”. Ovaj hrabri iskaz obiluje neistinom, koja se skoro graniči sa glupošću. Ako danas u Evropi postoji klerofašistička država, onda je to sigurno Hrvatska; ako negde crkva utiče na svakodnevni život, onda je to, pored Poljske, svakako u Hrvatskoj; ako se negde veliča nacistička ideologija onda je to, opet, najsnažnije u Hrvatskoj!
Sa druge strane, malo je država i naroda na planeti gde je uticaj velike umetnosti preko građanske svesti utisnut u nacionalni identitet kao što je u Rusiji. Ne postoji ruski čovek bez Tolstoja, Puškina i Dostojevskog. Za vreme najtežih dana opsade i gladi Rusi su se u Sankt Peterburgu (tadašnji Lenjingrad) branili javnim prenosom filharmonije preko zvučnika; po svetskim statistikama Rusi su, uz Engleze, narod koji najviše čita knjige; i tako dalje, i tako dalje. Milojko ne može ni u tragovima kod Hrvata da pronađe uzvišene domete građanske umetnosti kakve imaju Rusi. Pa kako će onda klerofašistička Srbija navijati za Rusiju, a građanska za Hrvatsku?! Možda bi Milojko i njegovi drugi javni istomišljenici trebalo da razmisle o bolnoj istini da u njihovom „drugosrbijanskom” taboru nije mali broj onih koji bi da danas igra Srbija protiv Hrvatske – navijali za Hrvatsku!
KULTURNI ASPEKT
Kulturološka kategorija podrške Hrvatima na Mundijalu: reprezenti ovog osećaja bi, pored mnogih iz beogradskog umetničko-estradnog ešelona, mogli da budu Sergej Trifunović i Ivan Ivanović; prvi kao vrsni glumac i predstavnik te fele u širem smislu, a drugi kao veoma popularni voditelj i predvodnik novokomponovanog talasa TV-estrade. Obojica su preko deceniju-dve sveprisutni na malim ekranima, pa je njihova glasna podrška Hrvatima izazvala burnije reakcije u javnosti od nekih njihovih kolega, kao i istomišljenika po ovom pitanju. Kada je reč o javnim ličnostima iz ovih branši iz kojih dolaze Trifunović i Ivanović valja odmah napomenuti da je njihov posao – samim tim i goli opstanak – usko povezan sa popularnošću u čitavom regionu, a ne samo unutar granica matične države.
Vrlo često osobe iz ovih branši, prvenstveno glumci, zarad egzistencije prihvataju uloge u serijama i filmovima iz regiona, u kojima se falsifikuje srpska istorija i tako ponovo ubacuje virus „srpske krivice”. Možda bi dobar primer bila serija RTCG „Božićni ustanak” koja podmuklo i zaobilazno govori da je srpska vojska okupatorska u CG, a u kojoj igraju veoma popularni srpski glumci Marko Nikolić, Vojin Ćetković i Nataša Ninković. Iako je materijalni momenat veoma bitan, daleko od toga da je jedini i preovladjujući kada je reč o izboru nekih od ovih umetnika odraslih u „mekom komunizmu” da se navija za hrvatsku reprezentaciju na Mundijalu. Ta čitava plejada i dalje se sa setom seća „zlatnih osamdesetih”, delimično i zato što su tada bili mladi, a čovekovo sećanje na mladost uvek je setno. Zato i dalje veruju u predstavu da je najbolji život u Srbiji bio do Osme sednice.
Ali pored golog interesa, kao i neotitoističkog osećaja (o čemu smo već govorili) postoji još jedna – verovatno najsnažnija – komponenta na kojoj se temelje njihove emotivne reakcije kada ispoljavaju ljubav prema „vatrenima”. Reč je nekoj vrsti provincijalnog, odnosno perifernog kompleksa, koji je prožeo čitavo njihovo unutrašnje biće (ovde reč provincijalno nije identična sa značenjem termina „provincijsko”, a reč periferno ne odgovara značenju reči „periferijsko”; dakle, nema geografske ili urbanističke komonente, već isključivo psihološke). Reč je o osobama koje su bile samo statisti, a ne protagonisti onoga što nazivamo gradskim, šmekerskim stilom života. Mogle su postati veoma uspešne i slavne, ali bi na semaforu koji je vidljiv na gradskom stadionu njihovo ime trajno bilo ispisano na klupi za rezervne igrače. Sa osećajem večite uskraćenosti, nepripadanja i bez unutrašnje ravnoteže, rasli su uz naglašenu potrebu da pošto-poto budu u središtu zbivanja, uz strah da nešto ne propuste, uz košmar da ih ne smatraju seljacima. Samo su tako mogli da odaberu kao uzor jednu kulturu daleko siromašniju od srpske, kao grozničavi pokušaj da se upadne u misteroizni voz koji juri na Zapad, ravno preko Hrvatske!
Odmah da raščistimo: što se tiče višedecenijskog odnosa Beograđana i Hrvata (posebno Dubrovčana, Splićana i Zagrebčana), a naročito kada su svi živeli u istoj državi, stvari su prilično jasne. Beograđani su bili apsolutni uzor u svakom pogledu. Duh tadašnje prestonice velike Jugoslavije je zavladao čitavom državom, beogradski šmekeri su bili najomiljeniji gosti gde god da se pojave. Imao sam prilike mnogo puta kao mladić da sopstvenim očima gledam kako se u Dubrovniku, Opatiji ili u Poreču meštani i Zagrebčani tiskaju samo da bi po kafićima sedeli za stolom sa šmekerima iz Beograda. Beograd je jednostavno bio i ostao kulturna lokomotiva čitavog regiona, koju je ostatak samo pratio. U genaracijama Duška Radovića, Mihiza, Matije Bećkovića, Tirketa, Preleta, Moke Slavnića, Gage Nikolića ili Giške (bez obzira čime se bavili u životu), hrvatska kultura, u širem smislu tog pojma, bila je slabo uočljiva. Promenom svetskog vrednosnog sistema, koji je nužno prevrednovao i naš prostor, došlo je do inverzije naše unutrašnje kulture sa svim njenim nosiocima, skoro poput one nakon partizanske revolucije. Tako su se kao trendseteri i lažni proroci niotkuda pojavili ovi veliki navijači hrvatske reprezentacije kojima je nekritički i nedobronamerno uručen medijski prostor, dok su pravi vladari beogradskog duha ostali po strani, kao i 1945 godine. Zato je kulturološka komponenta podrške Hrvatima u osnovi jak kompleks prema kulturnoj inferiornosti u sopstvenoj sredini, koji se kompenzovao prema susedima. Sve u neslavnoj nadi ovih kroatocentričnih fudbalskih fanova da se tako priključuju vrlom novom svetu.
SPORTSKI ASPEKT
Sportska kategorija podrške Hrvatima na Mundijalu: reprezenti ovog tumačenja bi bili Svetozar Cvetković, koji je takvo tumačenje javno zastupao braneći svoju privrženost Hrvatima jedino i samo sportskim motivima, kao i Uroš Đurić, koji – ruku na srce – nije dao doslovce takvo tumačenje, ali ono proističe iz duha njegovog intervjua u Vremenu. Osnovne teze ovog tumačenja su da je sport nešto drugo i izvan politike, da je lepota igre iznad ljudske mržnje, nesporazuma i istorije; odnosno da je lepota fudbalske igre vrednost „sama po sebi”. Tako je po tumačenjima narečenih nosilaca ove logike igra hrvatske reprezentacije predstavljala fudbalsku simfoniju koja je nadjačala svu buku životnog iskustva, istorije ili znanja.
Bio bi zanimljiv njihov odgovor na pitanje da li to znači i da bi u sličnim okolnostima izraelska (jevrejska) elita trebalo da navija za Nemačku ili jermenska za Tursku?! Ili šta bi odgovorili na sledeće pitanje: ako vam je osnovni poriv za izbor ekipe za koju navijate isključivo i jedino sportske prirode, zašto onda niste javno obznanili da, recimo, uvek navijate za Nemačku protiv svih evropskih reprezentacija (uključujući i protiv naše reprezentacije!), jer ona jedina uvek igra ofanzivno po svaku cenu i za gol više?! Ili će biti nešto posve drugo: da ipak, kada je reč o izboru za koga ćete navijati, pored sportskog ima i nečeg „ljudskog, odveć ljudskog”?
Zato suvi izbor navijanja samo na osnovu sportskog praktično ne postoji, jer nije u prirodi čoveka. Možda jedino kada igraju dve ekipe prema kojima nemate nikakav emotivni odnos, odnosno kada ste na „psihološkoj nuli”, ali tada ne navijate. Javno opredeljenje da za nekoga navijate zbog lepote igre koju stvara, u ovom slučaju podrška Hrvatima, predstavlja lukavi pokušaj plasmana jedne druge ideje u javnosti. „Rekao sam da navijam za Hrvate, jer će eho te poruke dospeti tamo gde treba (u moju opipljivu korist), a u domaćoj javnosti se vadim na čisto sportske motive, i još plus uspevam da podvučem kako sam uzvišen. Jer ja sam ipak iznad tih balkanskih i političkih predrasuda, ne gacam u mulju po kome se dave mase. Jasno je da je ovakav stav najljigaviji i najneiskreniji. Za prethodne kategorije podrške Hrvatima je trebalo imati više hrabrosti i manje pameti, a za ovu jak stomak koji može takav bućkuriš da svari!
PRIVATNI ASPEKT
Privatna kategorija podrške Hrvatima na Mundijalu: odnosi se na lične (personalne) razloge i prirodne interese koji ih prate, a reprezent ovakvog stava bio bi Novak Đoković. Nezahvalno je i veoma rizično napisati bilo šta o Novaku a da mu pritom ne zahvaljujete za sve što je uradio za samopouzdanje našeg naroda, kao i da mu ne odajete priznanje za radost i slavu koju nam je podario. Došao je u teška vremena kao božji dar i postao više od samog sebe, neka vrsta srpskog simbola. Zamislite kako je tek teško reći neku kritičnu opasku na Novakov račun. Ali pošto je njegova podrška hrvatskoj reprezentaciji na svetskom prvenstvu u Rusiji izazvala najveći šok u našoj javnosti, naročito ako se naglasi da je navijao za Hrvatsku a protiv Rusije, bilo bi nepošteno preskočiti je u ovoj analizi. Na početku treba izričito naglasiti da je pozicija Novaka Đokovića ukikatna, posve jedinstvena i da je nemoguće sagledati je u celosti na osnovu ličnog iskustva posmatrača ili bilo kog srodnog iskustva.
Mnogi kažu da je verovatno najveći razlog njegove podrške Hrvatima na Mundijalu to što mu majka potiče iz hrvatske porodice. Sa odsustvom i najmanje namere da istražujemo da li je to tačno (jer je u Srbiji tradicija verske i nacionalne netolerancije daleko najslabija u regionu), a da pođemo od pretpostavke da je jeste, onda možemo samo da podvučemo da je to pohvalno. Nema dileme: sin treba da poštuje narod ili državu odakle mu potiče majka, a majka treba da kod sina usadi to poštovanje. Novak kao ličnost – u tom slučaju ne postoji protivrečnost u njegovoj podršci Hrvatima u fudbalu. Ali Novak kao simbol – e tu je teren mnogo klizaviji. Otud i tako burna reakcija u srpskom narodu posle njegove podrške Hrvatima. Možda bi ta reakcija bila za oktavu niža, ili bar manje vidljiva, da Novak nije navijao protiv Rusa.
Ali Novak živi na Zapadu, praktično u njegovom finansijskom srcu, sav novac i sva priznanja su mu tamo. On je – hteo to ili ne, slagao se sa tim ili ne – materijalni deo toga materijalnog spektakla: suviše je uspešan i suviše uticajan da bi mu dozvolili da opet bude slobodan. Novak je negde intuitivno svestan tih okova koje oseća i kada mu čitava anglosaksonska arena zviždi kada servira, i kada vidi da ga vole svuda samo ne na Zapadu: naročito u Južnoj Americi, Kini ili Rusiji. I to je sve manje Novak kao ličnost, a sve više Novak kao projekat! A svaki projekat koji nam dolazi sa Zapada nužno miriše na jugoslovenstvo. Da li je Novak spreman da posle teniske karijere trajno ode u penziju ili ga spremaju da, nakon prekida sportske karijere, zamljane i travnate podloge zameni nekim novim, neteniskim podlogama?! U ovom drugom slučaju će, kao i slučaju njegove podrške “vatrenima”, Novak kao Projekat biti sve više u sukobu sa Novakom kao Simbolom. Ono što preostane od Novaka kao Ličnosti moraće da se bori sa tim dubokim, unutrašnjim rascepom.
Kada je video kakvu je reakciju u Srbiji izazvala njegova podrška hrvatskoj fudbalskoj reprezentaciji, Novak je brzo sročio odgovor u Telegrafu. Sa puno altruizma, rekao je, ukratko: sport priča „univerzalni jezik”, prevazilazi razlike među ljudima, sportisti su blisko upućeni jedni na druge, fudbalsko prvenstvo ima priliku da postavi nove standarde u ponašanju kako na terenu, tribinama, oko stadiona, tako i u javnosti, u medijima, i svuda drugde. To je nekako prošlo, stvari su legle, nije bilo novih reakcija (ako izuzmemo reakciju poslanika Vladimira Đukanovića, o čemu ćemo više reći u nastavku teksta), najviše zbog ogromnog poštovanja koje Novak ima u našem narodu. Ali ne pada sneg – kako kaže naša narodna poslovica – da pokrije breg, već da zveri ostave tragove! Hrvati su postigli izuzetan uspeh plasmanom u finale Mundijala i krenuli, kako dolikuje, kući da proslave. A tamo?
PROSLAVA KAO SUŠTINA, A NE FORMA
Još nisu pošteno ni stigli u Hrvatsku, a već smo, po ko zna koji put, videli s kim imamo posla! Uniformisan zahtev svih hrvatskih fudbalera, funkcionera i političara da na slavlje pozovu jedino i samo Tompsona i da mu euforično dopuste da im ukrade proslavu više nego jasno potvrđuje nekoliko činjenica. Prvo, Hrvatska na Mundijalu nije igrala protiv niza reprezentacija poput Rusije, Argentine ili Engleske, već isključivo protiv Srbije! Tih par dana euforične proslave bili su obojeni hrvatskom srbofobijom i neskrivenim šovinizmom. Marko Perković Tompson je blizak u svojim pesmama ideologiji ustaštva, kao i u pokličima koje je uzvikivao sa platforme otvorenog autobusa pre pevanja pesama. Svi fudbaleri su ga zdušno podržali u tome, možda najviše nesrećni Luka Modrić. Pitanje za Novaka Đokovića koje iziskuje njegov javni odgovor je da li su tom prilikom hrvatski fudbaleri (od kojih su neki njegovi lični prijatelji) “pričali univerzalni jezik, prevazilazili razlike među ljudima i postavljali nove standarde”?! Kako bi Novak objasnio dijametralnu suprotnost između njegovog ponašanja kada je podržao Luku uz tešku nevericu velike većine Srba, i Lukinog ponašanja kada je sa mikrofonom u ruci uz euforičnu podršku velike većine Hrvata pevao pesme koje veličaju pogrome nad Srbima?! Nije na odmet da još jednom podsetimo da su se obojica kao deca mnogo mučili u životu i da su iz mešovitih srpsko-hrvatskih brakova, sa tom razlikom što Novak takvu činjenicu ne krije (već smo napomenuli da je to apsolutno ispravan stav!), a Luka je krije, kao Nemci koji su za vreme Hitlera otkrili da imaju jevrejske krvi.
Drugo, prirodna proslava uspeha na svetskom prvenstvu u fudbalu nije trajala dan-dva, već se produžila na dve-tri sedmice kao sastavni kolorit proslave Bljeska i Oluje. To samo potvrđuje da je reč o državnom projektu u kome su učestvovali i učestvuju praktično svi akteri na Mundijalu i oko njega. Šta sada kažu veliki zaljubljenici u lepotu igre koju su kreirali Hrvati na svetskom prvenstvu i na tezu da je sport odvojen od politike?! Da li Svetozar Cvetković misli da su te dve-tri sedmice proslave u Hrvatskoj razdvojile politiku od fudbala ili suprotno, da je fudbal brutalno bio utkan u politiku?!
Treće, proslava nakon uspeha na Mundijalu nije nikakav euforični incident, već verno reprezentuje samu suštinu hrvatskog nacionalnog bića, odnosno osećaje ogromne većine Hrvata. Tako se vraćamo na sam početak ovog teksta i Generala Luzana, vraćamo se na Jasenovac i Jastrebarsko. Vraćamo se i na 250.000 proteranih i obespravljenih Srba u Bljesku i Oluji, što predstavlja najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Vraćamo se i na žive muke u kojima je umoren jedan od najvećih srpskih slikara Sava Šumanović, taj mirni i povučeni zagrebački đak, o čemu nesumnjivo učeni Uroš Đurić sigurno mnogo zna. Možemo, na našu golemu nesreću, da se vratimo na svako od bezbroj stratišta našeg naroda u nadi da će onaj deo javnih ličnosti koji se dičio podrškom Hrvatima najzad shvatiti samu suštinu stvari. Možda će im to saznanje postati bolno, ali Hrvati svojom proslavom nisu iznenadili nikoga normalnog i bazično obrazovanog. Oni su upravo to što jesu i oni su tako proslavljali baš zato što to jesu, notorna istina koju nije razumeo Sergej Trifunović kada je kasnije preko društvenih mreža pokušao da ospori samu formu hrvatske proslave, a ne shvatajući njenu mračnu suštinu!
I četvrto, rizikujući da budem pogrešno shvaćen, Hrvati su ipak indijanci (na ovom mestu moram jasno i glasno da naglasim da reč “indijanci” pišem malim slovom jer je upotrebljavam kao pridev, nikako kao imenicu zbog pijeteta prema ovom istorijskom i krajnje nesrećnom narodu!)! Možda bih mogao da upotrebim drugi termin koji je izvorno stigao iz Bosne, da su Hrvati papani, ili recimo opštejugoslovensku odrednicu da su seljaci. Jer samo takvi mogu da pozovu Tompsona na proslavu! Sam Tompson je indijanac, on je treš i kod pismenih Hrvata. Verovatno da bi se i Milojko Pantić složio sa mnom da Tompson nije baš najreprezentativniji predstavnik „građanske poulacije” za koju je navijala njegova Srbija, a „klerofašiste” za koje je navijala ona suprotna Srbija, Milojko bi, da je Rusija pobedila i ušla u finale, mogao da potraži na proslavi u delu Glinke, Rahmanjinova ili Čajkovskog. Optimisti su očekivali da u Zagrebu na proslavi vide možda Olivera Dragojevića (i ovaj pevač nije imao sluha prema Srbima, ali nije bio ustaša poput Tompsona i bio je veliki pevač i velika zvezda, a ne drvoseča sa mikrofonom u ruci) ako mu zdravlje to dozvoljava, ili bar Cetinskog, Džibonija… nekog od pravih pevača umesto ovog militantnog navijača.
I šta sada kažu naši javni radnici koji su opčinjeni „hrvatskom kulturom”? Ivan Ivanović se u njegovim emisijama podsmeva mnogima (što mu je u opisu radnog mesta). Bilo bi ispravno da nekoliko sledećih emisija posveti hrvatskoj indijanštini, odnosno seljaštvu. Boris Tadić bi morao da se, umesto impresije o životu na svetioniku na hrvatskim ostrvima, izjasni o skandaloznom ponašanju i izgledu Kolinde Grabar Kitarović za vreme finala. Nalik na jeftinu porno zvezdu, nekulturno euforična i opijena primitivnim osećajem značaja, nanela je mnogo štete upravo Hrvatskoj državi. Nije valjda da je takav hrvatski nivo?!
ŠTA NAM KAZUJE SLUČAJ ĐUKANOVIĆ
Kada sve saberemo i podvučemo, dolazimo do reakcije našeg društva na sve prethodne kategorije javne podrške hrvatskom nacionalnom timu na svetskom prvenstvu u fudbalu. Možda je bila preterano oštra, ali je upravo reakcija poslanika Đukanovića proizvela najsnažniju detonaciju u ušima javnosti, i potom izazvala najviše kritika kod domaćih fanova „vatrenih”. Đukanović ja rekao otprilike da je svako ko navija za Hrvatsku, a protiv Rusije, idiot i psihopata koji zaslužuje prezir, kao i da su oni koji letuju u Hrvatskoj mazohisti. Ponavljam: možda nekima zvuči preoštro, verovatno da je malo ko očekivao ovako direktan stav, sigurno da se rečnikom političara ova poruka može uviti u nežniju oblandu. Ali – ruku na srce – Đukanović je rekao suvu istinu.
Ako pogledamo izvorno značenje reči „idiot” videćemo da je reč o osobama neznalicama koje se ne bave politikom (u smislu da se ne interesuju i da je elementarno ne poznaju), koje su neupućene u javni život i zato nemaju meritorne stavove. Da li su upravo protagonisti podrške Hrvatima na svetskom prvenstvu u fudbalu bežali od politike (odnosno istorije) i da li su pokušali da u tim kategorijama pronađu argumentaciju za svoje stavove umesto praznog novogovora prepunog ništavnih fraza?! Da li u podršci Hrvatima, posle svega što je izrečeno, ima nečeg krupno šizofrenog (odnosno psihopatskog), nečeg nalik na titoističku verziju „Stokholmskog sindroma“?! Da li su javne ličnosti kojima je dat veliki medijski prostor za podršku Hrvatima mogle na osnovu trunke pameti da predvide način i zloupotrbu proslave velikog uspeha, kao suštinskog bića „hrvatskog čoveka”?! Pa, zaslužuju li onda te naše javne ličnosti prezir?
Zanimljivo je prokomentarisati drugi deo Đukanovićeve izjave koji se samo delimično odnosi na javne ličnosti, a mnogo više na anonimne, vezano za letovanje u Hrvatskoj. Kada je rekao da su zbog toga mazohisti, mislim da je poslanik Djukanović, za razliku od prvog dela njegove izjave koji smo već definisali kao oštar, bio prilično umeren. A kako drugačije okarakterisati odlaske na letovanje tamo gde vas iskonski mrze i gde morate da ćutite ko ste i šta ste?! Da ne pričamo o incidentima, provokacijama i poniženjima koje tamo trpite. Savremeni postmoderni srpski turista koji boravi u Hrvatskoj ima devizu da „letuje za svoje pare i da je to zato njegova stvar”. Ali gde je te pare zaradio? Čiji državljani su mu pomogli (platili) da te pare zaradi da bi ih posle trošio u Hrvatskoj? Naravno, u pitanju su Srbi i Srbija. Oni isti koje u Hrvatskoj mrze do balčaka, tako da naši kroatocentrični turisti finasiraju sopstvenu nesreću! A šta da kažemo o onim javnim ličnostima iz Srbije koje letuju po Hrvatskoj i onda pune medije i društvene mreže sa promotivnim informacijama o njihovom odmoru u „lijepoj našoj”?! Naravno, lukavi Hrvati su ih pozvali da besplatno letuju, a ovi za uzvrat moraju da odrade taj aranžman. I usput smo primorani da slušamo njihove besmislice kako se treba „okrenuti zajedničkoj budućnosti” ili kako „ne treba da robujemo prošlosti” i slične fraze. Niska cena za bednu ulogu.
Na samom kraju, moramo da podvučemo da je po ko zna koji put mali, obični čovek pokazao mnogo više mudrosti, samopoštovanja i dostojanstva od dela njegove inteligencije. Ta inteligencija bi morala da shvati da nije baš sve na prodaju i da bi morala pod hitno nešto da nauči iz istorije odnosa Srba i Hrvata. Na primer, o ostavci Stojana Novakovića koju je dao na članstvo u Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti nakon što se 1902. godine u Zagrebu zatekao na brutalnim demonstracijama protiv Srba. I ta ista inteligencija, odnosno onaj njen deo koji je i dan danas titoistički, morao bi da pročita nešto o bliskim odnosima kroz istoriju između ustaškog i partizanskog pokreta: o sporazumu iz 1935. godine koji su potpisali Moša Pijade sa jedne i Mile Budak sa druge strane, o potvrdi toga sporazuma iz dnevnika Slavka Kvaternika (zamenika Ante Pavelića) iz 1941 godine, gde se kaže da je poglavnik Pavelić potvrdio sporazum; o ratnim sastancima Josipa Broza sa ustaškim ministrom Rušinovićem iz 1943. godine; o tajnom sastanku Broza sa Papom Pijem XII u avgustu 1944. godine u Vatikanu; o izveštaju nemačkog generala Fortnera iz 1942. godine u kome se kaže kako ustaše snabdevaju oružjem partizane; o Brozovoj naredbi da se ustaše koje su operisale na teritoriji Jasenovca posle 1943. godine prime u Drugi hrvatski korpus (partizanski) pa da tako ostanu na istoj teritoriji; o neshvatljivom trajanju i radu logora Jasenovac sve do samog kraja rata; o odlasku Milovana Đilasa, Koče Popovića i Vladimira Velebita sredinom marta 1943. godine u Zagreb sa urednim NDH dozvolama; konačno o mnogim otkopanim i još neotvotenim jamama u koje su i ustaše i partizani (svako iz svoga interesa) bacali zarobljene Srbe itd.
Taj samoživi i neuki deo naše javne scene živi sa osećajem da ih nesreća dela svoga naroda mnogo ne dotiče. Kao da su imuni na tuđu patnju, izgleda da burnije reaguju kada im se zakine kapućino u kafiću ili popusti u marketima, nego kada neko izgubi glavu samo zato što je pripadnik njihovog (srpskog) naroda. Ali nesreća je đavolji glasnik. On sasvim neočekivano zakuca na svačija vrata.
Autor: Igor Ivanović
Izvor: Novi standard
Vezane vijesti:
Austrijski „Der Standard“: Hrvatski nacionalizam najgore vrste dobio vetar u leđa
One Response
Svaka čast za tekst!Odavno nešto tačnije ne pročitah.Samo bih dodala da su jedamn dan svi ovi „drugosrbijanci“ proveli u nekom logoru za Srbe,da su osjetili dehumanizaciju,da nema veze koliko su oni inteligentni ili duhoviti(mada kad su oni u pitanju-to je vrlo upitno i diskutabilno),vjerovatno bi drugačije gledali na stvari…,a možda i ne bi-sve zavisi koliko je bolest uznapredovala.Što se tiče Đokovića ne bih se složila sa potrebom da trteba da voli i majčinu „stranu“,jer je poznat incident kad ga hrvati nisu pustili da sa jahtom uplovi u njihove teritorijalne vode,poznato je da su ga satima maltretirali i da ga ,na kraju,nisu pustili,ali kao što rekoh-bolest je to,nekakav sindrom,najmanje…Lično sam gledala našu „elitu“,brojne glumce i pjevače kako za šaku kuna govore protiv „svog“ naroda.Balašević je još na onoj:računajte na nas…idiot!!!