Zašto Srbi kao „bezvredne žrtve“ saosećaju sa svetom „vrednih žrtava“?

JEDNO od zaveštanja svom narodu Milorada Ekmečića, koji se najistrajnije bavio istorijskim tokovima u dva prošla veka, bilo je i upozorenje da je ovo stanje „slično kao pred rat 1914., kada su se velike sile spremale za rat, nijedna ga nije želela i on je izbio zbog ćorsokaka u kome je jedna od sila gubila ako vojnički ne interveniše“.

Svet je u stanju opšte napetosti, ide u ubrzano „opšte naoružavanje“ i iako „rat niko ne želi, svi strahuju da ne dođe do tačke od koje nema povratka“.

Ne može se verovati u mehanizme kontrole koje je zapadni kapitalistički sistem stvorio na „živom blatu“ svoje „prirodne katastrofe“, kako oni doživljavaju svoje ekonomsko opadanje, pa je „pitanje hoće li diplomatija biti u stanju da na miran način stvori novi sistem odnosa i podjednake odgovornosti svake velike sile ili će doći do velikog ratnog pustošenja, koje će čovečanstvo unazaditi više nego svi ratovi od početka sveta do danas“.

Pretposlednji mesec leta Gospodnjeg 2015. lepa je ilustracija da „novog sistema“ još nema na vidiku, a kad će – ne zna se. I svakim danom, sve se manje zna. A javnost koja je imala jednog Ekmečića pokazuje da zna najmanje.

Mnogo ozbiljnije priče ćete čuti oko slavskog kolača, nego što možete naći u srpskim novinama, ili, ne dao Bog, da se oslonite na – televizije.

Do kraja vesternizovana srpska javnost spustila se ispod svih kota sa kojih bi se mogli osmatrati frontovi svetskog sukoba. Sistemska namera zapadnih propagandi, da od teritorija kojima oni uređuju svest prave Zombilende, u Srbiji ima najočigledniju potvrdu.

Prvo, zvanična Srbija i konstruisano javno mnjenje još uvek žive s „NATO standardima“, po kojima se nikad ne ide u rat nego u – „mirovne operacije“. Sve se, „po NATO standardima“, dešava tamo daleko, i sve je spektakl. Krv tu izgleda kao prosuta boja kupljena za sitne pare u prvoj farbari, a mrtva tela su hrpa bezlične mase koju određuju samo ostaci izderanih maskirnih uniformi i poneka ruka koja tako otrgnuta kao da je ispala iz kutije dečjih igračaka.

Nije čudno što to tako vide Danci, ali jeste kad to zdravo za gotovo uzimaju – Srbi. Ej, pa mi smo bombardovani „po NATO standardima“! Videsmo da je krv prava i da je komadanje tela stvarnost, prema kojoj jake scene iz naše epske poezije deluju kao uspavanke za decu u vrtiću.

Ali, ne. Naša kolonijalna javnost je to prekrila šatorskim krilima i na njima istrajno, po najboljim uzorcima kompradorske svesti dobrovoljnog podaništva, crta ono što su „NATO standardi“, koje je u redakcijama CNN i NPR uspostavilo Odeljenje za psihološke operacije američke vojske, preciznije, njihova Četvrta psihološka operativna grupa. (Ima to i na Vikipediji!)

Tako naši „slobodni novinari“ ne mogu da podnesu što „bruji na društvenim mrežama zašto su srpski mediji posvetili daleko veću pažnju masakru organizovanom u Parizu nego pokolju u Bejrutu“, ili da se ni ne spomene! – to je uvek za nemirnu kolonijalnu svest škakljivo – rušenju ruskog civilnog aviona nad Sinajem, kad je poginulo dvostruko više civila, nedužnih turista, nego u Parizu.

obodni novinari“ su tu da odmah ubiju svaku slobodnu misao. Zato oni s punim pravom osećaju da „treba odgovoriti na ove optužbe“.

Ptice rugalice nemaju pravo, čak ni u malim zabranima duboko u podrumima ispod glavne javnosti, da kvare konačno dostignutu mrtvu slobodu mejnstrim medija. Inače, nema tu nikakvog pritiska na ovakvu slobodu mišljenja, jer lepo veli taj umu: „Novinarsko pravilo kaže: nije vest da je pas ujeo čoveka, već da je čovek ujeo psa. Ono što je retko, što se izdvaja, što ʼbode očiʼ – privlači pažnju“. Tu nije kraj predavanju đaka iz „dobre“ škole novinarstva: „Političko nasilje u Siriji, Iraku i drugde već dugo je svakodnevica koja se više ne smatra novošću. Nismo navikli da bombe padaju po Parizu, pa je udarna vest kada se to ipak dogodi“. To je grad „koji slovi za najlepši na svetu“. Dobro, ni Sankt Peterburg nije po lepoti daleko, ali – ne slovi!

Znate, „po NATO standardima“, najvažnije je šta slovi. I svaki „dobar novinar“, slobodan od egalitaranog humanizma i tih zastarelih ideja hrišćanstva i komunizma, zna kako mu se ponašati. Uostalom, to je već razjašnjeno.

Kad je NATO, po najboljoj potrebi savremenog novinarstva, odlučio da u Iraku „ujede čoveka“ (narod), jedan od rezultat te akcije koju su mediji pratili iz časa u čas – uprkos tome što pustinja ni u tragovima ne liči na Pariz – bejaše, po nalazima UNICEF-a i Svetske zdravstvene organizacije, i pola miliona mrtve dece. I bejaše i to na kraju, valjda zbog zloduha društvenih mreža koji ne miruje, novinarsko pitanje televizije CBS.

„Lesli Stal: ,Čuli smo da je pola miliona dece umrlo. Mislim, to je više dece nego što je ubijeno u Hirošimi. I, znate, da li je sve vredno toga?’

Madlen Olbrajt: ,Mislim da je to veoma težak izbor, ali mislim da je vredno, vredno je toga.’“

Lepo i kolonijalno iskreno. Deca su deca. Čemu tolika buka. Uostalom, nije li Džonatan Svift, u svom Jednom skromnom predlogu još u XVIII veku objavio slično rešenje problema prekobrojne dosadne dece u siromašnoj Irskoj: „Jedan veoma iskusni Amerikanac, moj poznanik iz Londona, uveravao me je da mlado i zdravo, dobro uhranjeno dete, u dobi od godinu dana, predstavlja izvanredno ukusnu i kvalitetnu hranu, bilo da je kuvano, prženo, pečeno ili bareno. A ja nimalo ne sumnjam da bi se isto tako dobro podnelo i u umokcu ili u paprikašu“. Eto, iz toga je valjda jasno koliko je zapadna civilizacija napredovala svojom linijom Progresa. Danas o iračkoj deci uopšte nije razmišljano u kategorijama jelovnika. Mada bi „slobodni novinari“ i za to našli razumevanja.

A nema se danas ni vremena za to. Ubrzalo se sve. Tako da i „veoma iskusni Amerikanci“ jedino mogu da odrede jasno: „vredne“ i „bezvredne“ žrtve. Svaki dobro istrenirani a „slobodni“ žurnalista srpskih medija tako na terenu bez greške prepoznaje da su „vredne“ naše pažnje one žrtve u Parizu, a oni Rusi na Sinaju… E, druga je to priča. Ko ih je terao u Egipat? Što, zna svaki dobar „slobodni“ novinar, ne bi bilo isto kad neki zli fundamentalisti nasrnu na turiste iz londonskih pabova. Kako se to prepoznaje? Lako. Prosto – zna se. Ko zna – zna.

Za nas koji ne znamo, to su morali da objasne profesori Edvard Herman i Noam Čomski. „Bezvredne su one žrtve koje su stradale od našeg genocida, genocida koji smo izvršili mi ili naši klijenti, kakvi su, recimo, Izraelci koji ubijaju Palestince – bezvredne žrtve, zato što je Izrael jedna od ključnih država klijenata SAD“.

Ozbiljni „korektni“ srpski političari i „slobodni“ novinari na to gledaju s blagim smeškom, ili kao na dobar vic. Čuj, genocid, počinila „najslobodnija zemlja sveta“! Još im je smešnije kako profesor Herman objašnjava „vredne žrtve“: „Vredne žrtve su one koje su ubili naši neprijatelji. I u tim slučajevima se koristi reč ,genocid’. Uzmimo za primer Bosnu“.

Izgleda zgodno, možda bi moglo da bude od koristi našem premijeru i celoj vladi. Kaže američki profesor: „SAD i NATO su podržavali bosanske muslimane, pa kad su oni ubijani, proglašavani su za vredne žrtve nad kojim je izvršen genocid, a kada su ubijani Srbi – to nije mogao biti genocid jer su Srbi bili bezvredne žrtve“. Čuj, bili! Danas su još bezvredniji.

Tada još nije bilo Pariza, Brisela… I da ne slutimo dalje. Ko zna gde će sve još ti džihadistički psi ujedati Ljude, a nama kao pravim novinarima to će opet postati vest – jer znamo pravila. Kao i naše kompradorske vlasti koje znaju u koje se knjige žalosti svakako treba upisati, a koje valja ni ne primetiti – zbog zauzetosti državničkim poslovima.

Geopolitika broj 93, decembar 2015.

Izvor: SRBIN INFO