Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Зашто комшије ”брине” Српска историја? или о рехабилитацији Ђенерала Михаиловића

Датум објаве: понедељак, 30 априла, 2012
Величина слова: A- A+
Генерал Драгољуб Дража Михаиловић
Генерал Драгољуб Дража Михаиловић

Све или скоро све, што су у последње време рекли о рехабилитациjи Ђенерала Михаиловића пред Вишим судом у Београду; како посебни известилац ЕУ за Србиjу господин Јелко Кацин, садашњи председник Републике Хрватске господин Иво Јосиповић, бивши председник исте државе господин Стjепан Месић или садашња министарка иностраних послова госпођа Весна Пусић, или шта мисле о томе у ХДЗ (Хрватскоj демократскоj заjедници) бившоj владаjућоj странци ”како би у случаjу рехабилитациjе Ђенерала Михаиловића, Хрватска требала прекинути дипломатске односе са Србиjом”.

Све то веома подсећа на неке од српских народних обичаjа, када су у питању ”морални квалитети и лик” удаваче коjа се спрема за брак. Некако ми се чини, као да српске комишиjе, Србиjу доживљаваjу као удавачу ”проблематичних моралних особина” коjа жели пред њима, а поготово пред ЕУ да сакриjе, своjу ”шарену прошлост”.

Сва jе срећа да они, тоjест комшиjе, то никако неће дозволити. Наjвише, од свих споменутих, ”дирнула” ме примедба госн’ Стипана Месића, ”како Србиjа jош увек ниjе доживела катарзу!” али и госн’ Кацина ”да српске потезе помно прате у ЕУ”. Госн’ Јосиповић, иначе наjплодниjи савремени хрватски складатељ, изненадио ме jедном апсолутно неинвентивном ”повиjесном опсервациjом” о Ђенералу Михаиловићу ”као квислингу и воjном злочинцу”, што jе претпостављам, последица претерано приљежне, пучко школске, индоктринациjе коjоj jе био у некадашњоj држави подвргнут, млади складатељ Јосиповић. Шта речи о госпођи Пусић? Сећам се, како су jош у време, почившег ”оца нове Хрватске” др. Фрање Туђмана, по хрватским интернетним блоговима, кружили спискови виђениjих хрватских политичара, као неке врсте ”истраживачких подвига свесних хрватских домољуба”, о породичним ”политичким педигреиима” истих. Посебно се на удару нашла породица госпође Пусић као; ”просрпска”, ”прочетничка” и слично. Нешто слично тврдили су и за др. Савку Дабчевић-Кучар и Мику Трипала. Последње велико ”откриће”, споменутих ”домољуба” дотакло се некадашње председнице владе госпође Јадранке Косор, и њеног jош увек неутврђеног личног идентитета (jал’ Влаисављевић, jал’ одувек само Косор; jал’ Бучjе, jал’ Пакрац!), као и саме њене породице. Толико о ”домољубима”. Некако би jош могао схватити, када би о ”српскоj катарзи”, прозборио некадашњи председник хрватске владе др. Иво Санадер, њему jе као човеку од (драматуршке) струке, бившем интенданту сплитског позоришта, уосталом као и његовом српском колеги господину Чедомиру Јовановићу, поjам катарзе свакако близак, међутим др. Санадер има данас пречих послова, коjи се не односе толико на драматургиjу, колико на оно због чега се човек налази на суду, а то су оптужбе за корупциjу.

Господин Месић, у свему томе, исувише jе велика ”морална вертикала” да би о његовим не баш тако ретким испадима, историjским оценама и сличном, требало губити речи. Можда би само вредело поново погледати видео снимак говора коjи jе одржао почетком 90′ прошлог века. Господин Месић jе тада, на скупу хрватских исељеника у Аустралиjи, прикупљаjући финансиjску помоћ, рекао следеће:

” У Другом свjетском рату, видите, Хрвати су два пута побиjедили и ми немамо разлога се никоме испричавати. Ово што скроз траже од Хрвата-аjде идите клекнути у Јасеновац, клекните овдjе…  Ми немамо пред ким шта клечати!

Ми смо два пута побиjедили, а сви други само jедном. Ми смо побиjедили 10.травња када су нам силе Осовине признале Хрватску државу и побиjедили смо jер смо се нашли послиjе рата, опет с побjедницима, за побjедничким столом.” На страну ”историjска логика” коjом jе том приликом баратао господин Месић, али ван сваке сумње, политичка метаморфоза коjу jе демонстрирао, не само том приликом; од дрчног комунисте, до jош дрчниjег усташе, стварно jе

запањућа. Ону његову нешто стариjу изjаву о ”рушењу Југославиjе”, у функциjи Председника Председништва СФРЈ, требало би такође ставити у анале, као и његово сведочење у хашком трибуналу. После обjаве аустралиjског видеа, гос’н Месић се правдао на телевизиjи, лошим памћењем, као и гомилом реченица коjе су све почињале са ”наводно”, и апелирао на схватањем ”повиjесног контекста”.

Занимљиво jе такође, у коjоj су мери Срби, професионално да не кажем животно, утицали на др. Санадера. Ментор др. Санадеру, у време његовог студиjа компаративне књижевности на Универзитету у аустриjском Инсбруку (дипломирао jе са Назор о свиjету у казалишном дjелу Јеана Аноуилха), био jе професор Зоран Констатиновић, коjи jе будућем хрватском председнику дао и препоруку када jе кандидирао за место на Филозофском факултету у Задру (одсек за германистику). Како jе текао процес нострификациjе дипломе и његовог доктората, у хрватским, не толико ”домољубним” медиjима, постоjе прилична спорења. Други Србин, коjи данас, можда jош судбоносниjе утиче (спасава) др.Санадера, jе његов адвокат на загребачком суду, господин Чедомир Продановић. Заиста би било необично, када би се из рециклираних облика политичког понашања поjединаца, правили неки значаjниjи закључци. То jе непотребно, чак и без смисла. Политичка рециклирања, таква или другачиjа, одувек су била саставни део политичког живота. Данашња хрватска политичка сцена, по томе, не разликуjе се много од: српске, словеначке или неке друге, са простора бивше заjедничке државе. Забрињава нешто много озбилњиjе.

Када говоримо о историjским личностима, рецимо да су то личности коjе се на одређени начин тичу, како српске историjе, тако и хрватске повиjести, онда свакако треба водити рачуна и о томе да наш говор ниjе оптерећен нашом данашњом ”накнадном” политичком памећу или ”свежим” политичким ставовима.

Значаjниjе jе стварно познавати историjска документа. А, управо то непознавање догодило: г-Кацину,г-Јосиповићу, г-Месићу или гђи-Пусић. Сви они на одређен начин покушаваjу рециклирати своjе некадашња идеолошка убеђења, са данашњим правоверним европским или каквим већ стандардима. Ако се само мало вратимо у прошли век, у време окончања Другог светског рата и суђења Ђенералу Михаиловићу( од 10.jуна до 15.jула 1946), онда се свако треба запитати: зашто jе било потребно, и пре свега коме jе било потребно, онакво суђење, какво jе уприличено у случаjу Ђенерала Михаиловића пред Воjним судом у Београду? Због тога мислим да нема никаквог смисла више тврдити; како jе суђење Ђенералу Михаиловићу било правно коректно, уосталом то би барем господин Јосиповић, као правник требао знати. Била jе то правна фарса, монтиран судски процес, са врло jасним идеолошким импликациjама. Било би интересантно, када би били у стању проверити све доказе и сведоке коjи су тада продефиловали на суђењу Ђенералу Михаиловићу. Очито jе гола случаjност, како jе комплетна документациjа везана за суђење Ђенералу Михаиловићу, после 1946.године ”сељена” из Београда у Сараjево, и назад, па се онако успут, и као мало ”загубила”. Али пођимо одређеним редом.

Сви споменути, данашњи хрватско-словеначки политичари, граде своjа ”сазнања” и ”судове” о Ђенералу Михаиловићу на основу већ споменутог суђења у Београду од 10.jуна до 15.jула 1946.године. Оптужницу у 47. тачака изнео jе заступник тужбе пуковник Милош Минић са замеником капетаном Милошем Јовановићем. Адвокат Ђенерала Михаиловића био jе Драгић Јоксимовић, ухапшен неколико дана после убиства Ђенерала Михаиловића, а умро jе у затвору под ”неjасним околностима”. Комплетно коментирање оптужнице против Ђенерала Михаиловића, као и

коментирање сведочења, превазилазе, амбициjе овог текста, то би могло бити jедино могуће као исцрпно научно истраживање, а не кратак приказ. Ипак, послужићу се књигом проф.др. Миодрага Зечевића- Документа са суђења Равногорском покрету-СУБНОР Југославиjе 2001.године, као референциjалним извором у коме се налазе званична документа са суђења Ђенералу Михаиловићу. Већ на самом почетку оптужнице пада у очи следеће. Оптужница ставља на терет Ђенералу Михаиловићу кривично дело ”да jе у периоду од почетка до краjа 1941, организовао у окупираноj Југославиjи четничку организациjу (коjу jе назвао ‘Југославенска воjска у отађбини’), па jе, чим jе почела ослободилачка борба народа Југославиjе противу окупатора ступио у сарадњу са немачким и италиjанским окупаторима и другим слугама окупатора и своjу организациjу употребио jе за гушење ослободилачке борбе народа Југославиjе и за извршење безброj разноразних ратних злочина.” Збуњуjу пре свега терминолошке омашке оптужнице као например; jедном се формациjе Ђенерала Михаиловића називаjу-”четници”, па ”Југославенска воjска у отађбини”, документа др. Зечевића са суђења говоре о ”Равногорском покрету”. Човеку, коjи данас, са много вечом, и личном, и временском, да о осталим дистанцама и не говорим, чита оптужницу, споменуте омашке, не могу промакнути. Поготово ако се зна да jе на основу те и такве оптужнице Ђенерал Михаиловић осуђен и погубљен због велеиздаjе. Велеиздаjа jе ипак правно дефинисан

чин коjи би требао бити чвршће утемељен, а не ”илустрован” искључиво буjицом идеолошко-пропагандних фраза, и што jе наjбитниjе, из оптужнице ниjе jасно, барем формално, на челу какве воjне формациjе jе деловао Ђенерал Михаиловић? Мада jе већ у првом одговору на питање претседника пуковника Михаила Ђорђевића, Ђенерал Михаиловић, пуковнику Ђорђевићу школски прецизно обjаснио; каква jе разлика између термина ”четник” и ”Југославенска воjска у отађбини”. Што пуковника Ђорђевића наравно ниjе поколебало у извршењу ”задатка” коjи му jе поверен.

Још до гротескниjих сазнања долазимо, када покушамо размрсити поjам ”ступања у сарадњу са немачким и италиjанским окупаторима и другим слугама окупатора”.

Чињеница jе да jе током 1941.године дошло до два сусрета између Ђенерала Михаиловића и Јосипа Броза, и то: 19.9.1941 у селу Струганику код Ваљева и 20.10 1941 у селу Браjићима, где се тада налазио штаб Ђенерала Михаиловића. Сусрет у селу Браjићима завршен jе потписом споразума о сарадњи између обе воjне формациjе, према Дневнику (Друго издање 1951, Југославенска књига Београд) Владимира Дедиjера, споразум у Браjићима био jе само делимићан. А према

Дедиjеру, воjницима Ђенерала Михаиловића, одмах jе испоручено 500 пушака и 24 хиљаде метака. Међутим, сарадња, а очито и споразум, прекинути су, међусобним оптужбама, ко jе уствари прекршио споразум. Знаћи, jош 1941.године, Ђенерал Михаиловић, jе преговарао и барем покушао сарађивати, мада са другачиjом проценом воjног стања у коме се налазио његов покрет, од ”идеолошких анализа” Јосипа Броза, коjе су без познавања воjне струке и стратегиjе, срљале у

авантуре, и имале у томе велике и непотребне губитке, што jе касниjе, помоћу булументе дворских историчара (jедан од њих jе био и др. Фрањо Туђман) претварано у ”стратешку мудрост и бриљатне победе”. Тако долазимо до jединог, забележеног, конкретног сусрета, између Ђенерала Михаиловића и Немаца, у селу Дивцима, 11.новембра 1941. Делегациjу ЈвуО (Југословенске воjске у Отађбини) предводио jе Ђенерал Михаиловић, а у делегациjи поред њега били су jош маjор Александар Мишић, пуковник Пантић, капетан Митровић. Немачку страну jе предводио потпуковник Когард, а присуствовали су jош и воjни управник др.Кисел, капетан Матл, СС Оберштурмфирер Винике и Штандартенфирер Матерн. Ако узмемо у обзир квалификациjе из оптужнице против Ђенерала Михаиловића, ”сарадња са окупатором”, ”велеиздаjа” и слично, судећи према записнику састанка, састанак jе траjао изузетно кратко (од 19.15х до 20.35х), шта jе исувише мали временски период да би се договориле барем елементарне тачке сарадње. Из чега би се дакле могли стварати закључци о; ”колаборациjи”, ”квислинзима” и сличном, а о чему данас благоглагољиво распредаjу господа:

Кацин, Јосиповић, Месић и гђа. Пусић. За разлику од сусрета у Браjићима (Ђенерал Михаиловић-Јосип Броз) у Дивцима ниjе потписан никакав споразум, више jе било самоуверених претњи представника Вермахта коjи су очито желели, не толико сарадњу са Ђенералом Михаиловићем, сетимо се, ипак jе то била 1941.година, колико прећутни договор о ненападању и обустављање диверзантских акциjа. Договор ниjе постигнут, а извлачење закључака о ”издаjничком понашању” Ђенерала Михаиловића на том састанку, само jе идеолошка замена теза. Не заборавимо, Ђенерал Михаиловић, био jе школован воjник, а не полазник Комунистичког универзитета мањина jугоисточне Европе у Москви или становник московског хотела Лукс. Воjно школовање и искуство Ђенерала Михаиловића формирано jе у францускоj воjноj школи, а потврђено, како у Првом, тако и у Другом светском рату. За разлику од оних коjи су му пресудили у Топчидеру 1946.године, а коjи су своjе ”теоретско знање усавршавали” у стаљинистичким чисткама 30.година прошлог века, и под никад разjашњеним

околностима, ”практиковали” те своjе ”вештине”, и у шпанском грађанском рату. Мада то ниjе био предмет, ни оптужнице, ни суђења 1946.године у Београду, поставља се питање, у какав историjски

контекст, можемо сместити преговоре између представника Врховног штаба НОВ и ПОЈ у саставу: др.Владимир Велебит, Коча Поповић и Милован Ђилас са генералом Вермахта у Хрватскоj, Едмундом Глез вон Хорстенауом, у Загребу, 1943.године? Као прво, за разлику од састанка у Дивцима, о сусрету у Загребу, не постоjи никакав конкретан документ. О самом садржаjу разговора може се jедино нагађати, али више у низу анекдота, из књиге Мире Шувар Владимир

Велебит- Свjедок историjе. Још jе упечатљиви интервjу, др.Велебита са новинаром љубљанске Младине (19.3.2002) Бернардом Нежмахом Буржуjски комунист. У споменутом интервjуу др.Велебит, о Ђенералу Михаиловићу дословце каже: ”Када би Дража Михаиловић имао барем мало памети, последњу годину, са нама би основао савез, и имао би више могућности од нас. Имао би jош и легитимациjу пуномоћjа владе и краља. Он jе то на идиотски начин закаснио, енглеска мисиjа код њега, месецима га jе убеђивала, нека изведе барем jедну већу(воjну) акциjу, али он jе био упоран”. Оставимо на страну, досетке др.Велебита, како jе његов отац био у аустроугарскоj воjном академиjи, школски друг вон Хорстенауа, па jе тако др.Велебит могао са њим разговарати у четири ока, док су се Ђилас и Поповић морали задовољити његовом интерпретациjом тих разговора. Обзиром на природу односа између Јосипа Броза и др. Велебита, тешко jе поверовати како су о ”квалитету и садржаjу” тих разговора могли ишта говорити, ни Ђилас, ни Поповић. Ако jе веровати др.Велебиту, разговори су се водили, искључиво о размени заробљеника и ничем другом. Том jе приликом размењена и Брозова супруга Херта Хас. Тешко jе тако поверовати, барем у две ствари. Прво, да делегациjа коjу jе предводио др.Велебит, ниjе са вон Хорстенауом разговарала, и о могућем искрцавању Енглеза на Балкану. И друго, неки историчари напомињу да Јосип Броз тада Немцима ниjе нудио само размену заробљеника, него и обустављање борбених деjстава, у случаjу искрцавања енглеских снага на Балкану.

На Нежмахово питање, зашто ниjе писао о загребачким преговорима са Вермахтом и Немцима, jош у време Титовог живота, др.Велебит jе сувопарно одговорио:”.. то за време Титовог живота ниjе било могуће, Тито jе био човек коjи се много допадао сам себи”. И jош нешто, што можда и ниjе предмет, овог текста, али jе значаjно за контекст српскохрватских односа. О др. Велебиту, смо у време бивше државе, релативно доста знали, наравно из проверених конструкта званичних партиjских биографиjа. Изостао jе само податак да су , како др. Велебит, тако и његови преци били, Срби.

Када се пореди ”квалитет велеиздаjе” Ђенерала Михаиловића и ”преговарачка мудрост” Јосипа Броза, долази се до закључка, како се радило, и у jедном, и у другом случаjу, о преговарачком маневрисању у ратним приликама. Не треба испустити из вида да су у поређењу са немачким Вермахтом, и ЈвуО и НОВ, биле гверилске формациjе, без много прилика за отворене воjне сукобе. Међутим, у првом примеру, ЈвуО, такво преговарачко маневрисање, од стране Воjног суда

у Београду, у 1946.години, оквалификовано jе као ”велеиздаjа” и завршило jе погубљењем Ђенерала Михаиловића. У другом случаjу, у случаjу НОВ, сасвим исто, скоро идентично преговарачко маневрисање, дуги низ година jе прећуткивано и сакривано, само да би се одржао мит ратне непогрешивости и ”преговарачке мудрости” Јосипа Броза, а такође да би се могла армиjа режимских историчара, дуги низ година свесрдно бавити; фалсификовањем докумената, идеолошком фактографиjом и сличним. У њихове ”рукотворине” иде и jедан алхемиjски трик или обмана, а коjи се односи на изjедначавање улоге Ђенерала Михаиловића и хрватског квислинга и стварног сарадника окупатора, Поглавника Анте Павелића, у Другом светском рату. Булумента историчара некадашње државе неуморно jе убеђивала, и пре свега обрађивала jавност, како су, и Ђенерал Михаиловић, и Поглавник уствари jедно те исто, и та се индоктринациjа, као обавеза проводила кроз школски систем, труjући младе генерациjе, идеолошким обманама. Погледаjмо дакле jош jедном, али овог пута, из из угла данашње Европе, односно људи коjи су били значаjни политички вође Евро-Атлантског савеза- како стоjи ствар са њиховим погледом на улогу Ђенерала Михаиловића у Другом светском рату. Ђенерал Михаиловић сврстава се у ред наjвише пута одликованих српских официра. У Енциклопедиjи Википедиjа али и у другим изворима забележено су, почевши од Сребрне медаље за храброст из 1913.године, па до одликовања америчке Легиjе заслуга првог степена- Легион оф Мерит Цхиеф Цоммандер (из 1948.године). Ђенерал Михаиловић одликован jе равно 15 пута.Мада не потцењуjем значаj осталих одликовања и признања, сигурно су два наjзначаjниjа. И то одликовање Шарла де Гола из 2.фебруара 1943, Ратни крст- Цроиx де Гурре, и већ споменута Легиjа заслуга првог степена-Легион оф Мерит Цхиеф Цоммандер из 1948, коjом га jе постхумно одликовао тадашњи амерички председник Хари Труман. Зна се да одликовања, као што jе наjвише америчко одликовање коjе се додељуjе странцима, што jе ван сумње Легион оф

Мерит Цхиеф Цоммандер, мораjу проћи и одређену процедуру да би стигла до Комисиjе за одликовања америчког Пентагона. Та процедура ниjе формалност, него се мора заснивати на чврстоj аргументациjи. Одлука о додели одликовања Ђенералу Михаиловићу уследила jе након извештаjа истражне комисиjе Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу (Цомиттее фор а фаир траил фор Драjа Михаиловитцх). Споменута Комисиjа окупљала jе: шест сенатора, осам конгресмена и пет гувернера. Саслушања пред Комисиjом била су jавна, а текла су паралелно са процесом коjи се водио у Београду против Ђенерала Михаиловића. Треба рећи да jе Комисиjа… нудила као сведоке Воjном суду у Београду и америчке пилоте коjе су спасили припадници ЈвуО. Индикативно, за ”правну обjективност” jе, да jе Воjни суд, одбио њихово сведочење. За наше читаоце коjи нису толико упознати са историjом дешавања у Другом светском рату, ради се ткзв

Операциjи Хољард (Холyард) из 1944.године, када су припадници ЈвуО и чланови америчке обавештаjне службе, спасили 500 америчких пилота оборених изнад териториjа Југославиjе. Евакуациjа jе обављена са провизорних аеродрома у Бољанићима, Коциљеву и Прањанима. Рецимо и то да jе орден Легион оф Мерит Цхиеф Цоммандер, уручен ћерци Ђенерала Михаиловића, Гордани, тек 2005.године. Американци су своj ”временски заостатак” правдали тиме” да орден ниjе урућен

пре, пошто jе амерички интерес био неутрална Југославиjа на Балкану. Ако би орден био уручен своjевремено, тиме би Југославиjа била (вероватно) гурнута у загрљаj СССР-а и Варшавског пакта”. Колико такво америчко обjашњење можемо прихватити са резервом, толико jе оно барем у нечему тачно. Американци су увек и у свакоj прилици водили рачуна jедино о своjим интересима, па макар се радило и о провереном савезнику као што jе био Ђенерал Михаиловић. Много мање можемо веровати њиховом ћутању или млаким протестима, након пресуде због ”велеиздаjе” и ”колаборациjе са окупатором” Воjног суда у Београду.

Од српских политичара, на данашње подгревање, идеолошких конструкта о ”велеиздаjи” и ”колаборациjи са окупатором” Ђенерала Михаиловића, од стране: господина Јелка Кацина, господина Иве Јосиповића, господина Стjепана Месића и госпође Весне Пусић, реаговали су jедино српски министар иностранстраних послова господин Вук Јеремић и господин Слободан Хомен. По мом скромном мишљењу њихова реакциjа jе била прилично-немушта. И jедан, и други устврдили су да jе ”процес рехабилитациjе Ђенерала Михаиловића унутрашња ствар Србиjе!”. То jедноставно ниjе тачно, ако се рехабилитациjа, Ђенерала Михаиловића, од стране споменутих српских ”комшиjа” данас редукуjе jедино на ”унутрашње ствари Србиjе”, онда се истовремено усваjа ”чињеница” да jе ратна, антифашистичка коалициjа (Европе и Америке) била у великоj заблуди, када jе Ђенерала Михаиловића оправдано сматрала, jедним од своjих значаjних савезника. Ако смо обмањивани у некадашњоj

држави ”историjским истинама”, о ”велеиздаjи” и ”колаборациjи” Ђенерала Михаиловића, онда данашњи наставак тог обмањивања, треба (коначно) назвати правим именом, а то jе-смишљена ревизиjа историjских чињеница.

М.В.

Љубљана, дана: 5.4.2012

Кориштена литература:

Стари говор Стипе Месића, Индеx, 9.12.2006,

Документа са суђења Равногорском покрету-Субнор Југославиjе, 2001.година, проф.др.Миодраг Зечевић,

Дневник (Друго издање,1951, Југославенска књига, Београд), Владимир Дедиjер,

Владимир Велебит-Свjедок историjе,(Разлог, Загреб, 2001) Мира Шувар,

Буржуjски комунист, (Младина 19.3.2002), Бернард Нежмах,

Интернетна Енциклопедиjа Википедиjа,

Цомиттеее фор а фаир траил фор Драjа Михаиловитцх (Комитет за праведни суд Дражи Михаиловићу, 13.5 1946).

Извор: srpska-dijaspora

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top