Žarko Vidović: Zašto bombe na Vaskrs (1944. i 1999. godine)?

Poznato je načelo da su „ljudska prava iznad suvereniteta” nacije ili neke državne zajednice, jer država, zaista, nema smisla ako ne služi zaštiti ljudskih prava. Ali, pozivajući se na to načelo, zapadne sile su, kršeći Povelju Ujedinjenih nacija, učinile sve da pravno obrazlože rat, jer je rat jedino sigurno sredstvo za razbijanje Jugoslavije – članice (čak osnivača) Ujedinjenih nacija! Ali, „pravno” (ideološki-pravno!) obrazloženje za ratno razbijanje Jugoslavije bilo je potrebno da bi NATO-pakt, „u ime Ujedinjenih nacija”, poveo rat, i to ne samo protiv (nesumnjivo komunističkog) režima u Srbiji, nego i protiv srpskog naroda, kome je Britanija (Čerčilova) 1944. godine nametnula taj režim (poznata je Čerčilova tvrdnja da zna da je Srbima nametnut komunistički režim, ali da je jedino važno da u tom režimu neće živeti Britanci!). Zapadne sile su tako prouzrokovale nasilna iseljenja preko dva i po (možda i tri) miliona stanovnika koji su zauvek izgubili svoj zavičaj i domove.

U tome kršenju Povelje – svoje Povelje i svoje časti! – zapadne sile su morale imati razloge i pobude daleko jače i za njih značajnije i od časti zapadnog čoveka i od „ljudskih prava”. Te razloge ne mogu danas ni oni da sakriju: razlozi su imperijalni. A imperija nije pravna država (koja služi zaštiti ljudskih prava). Ona ne napada iz časnih razloga da bi odbranila prava stanovnika u zemljama koje napada.

S druge strane, vlada Srbije – pozivajući se na interese i odbranu „nacionalnog” suvereniteta (koji se, naravno, brani ratom, ratnim stanjem i ratnom politikom) – naziva „izdajicama” ili ograničava i krši prava onih svojih građana koji su svesni poraženosti i bede srpskog naroda, i spremni da potpišu kapitulaciju, kako je to, aprila 1941. razumno i časno, u ime jugoslovenske vojske, učinio general Kalafatović, a na poštovanje potpisanog primirja pozivao i pokojni general Milan Nedić. To, međutim, nije bila izdaja, nego jedini način da se spreči uništavanje žive sile srpskog naroda.

Srpski narod je po drugi put u teškom iskušenju, ovaj put još težem, jer je stavljen u nemoguću situaciju izbora između građanskih prava i nacionalnog suvereniteta (pojma koji je, uz to, danas nejasniji nego što je ikad bio). Borba za građanska prava (protiv onih koji nam, silom svoje vlasti ta prava uskraćuju) odvela bi nas u građanski rat koji bi bio suroviji i podmukliji od onog koji je između Srba bio vođen 1941-1945; bio bi to rat katastrofalan, „za sve ili ništa”, jer i sam predsednik (Srbije, pa Jugoslavije), vrhovni komandant oružanih snaga je izjavio: „Ili će Srbija biti republika” (naravno, leva), „ili je neće biti”. S druge strane, Zapad nam ne priznaje suverenitet, a Rusija i Kina nisu spremne da nam u tome pomognu, te bi bezuslovna odbrana suvereniteta vodila isto tako katastrofi, pogotovo pod vrhovnom komandom vlasti koja tu odbranu naziva bezuslovnom, a pri tome je – uslovljava, i to svojom vlašću. Lepo kaže narod: kako god se okreneš… ne valja.

Briga za opstanak ovog naroda je zato jedino naše prirodno osećanje. (Sva druga, pogotovo „trijumfalna”, laž su onih koji ni sami u to ne veruju).

Pri svemu tome vlast u Srbiji krije osnovnu istinu: da predstavlja kontinuitet tito-komunističkog, policijskog režima koji je odlukom ovih istih današnjih zapadnih sila – uspostavljen silom oružja Crvene armije, bez koje Broz nikad ne bi mogao uspostaviti svoju (policijsko-komunističku) vlast, najpre u Srbiji, a onda, odatle, i u čitavoj Jugoslaviji. Uloga „janičara” je, dakle, bila odlučujuća baš g. 1944, kad je samo Crvena armija bila u stanju da istera Nemce iz Srbije (samo iz Srbije, ne iz Hrvatske!) i da samo od nje Tito dobije vlast nad razoružanom i zarobljenom Srbijom. „Janičari” su, dakle, bili Titovi generali, oficiri i UDB-a, te danas predsednik SR Jugoslavije (i vrhovni komandant) govori o „janičarima” verovatno zato da olakša savest SUBNOR-a i da tu nacionalnu sramotu (primanja vlasti iz ruku tuđe armije) prebaci s tito-komunista na drugu stranu.

Zašto se ćuti o toj bitnoj činjenici srpske novije istorije? A budući da ta činjenica teško opterećuje upravo vladu britanske Krune razumljivo je što o tome ćute i naši „monarhisti”, i „Krunski savet”, i klerikalni deo klira!

Srpski kraljevski diplomata, u emigraciji, Branko Miljuš napisao je (na francuskom, a izdao 1982. u Parizu, pa u Lozani, 1991) knjigu Revolucija u Jugoslaviji, 1941-1945), dokumentovan prikaz izdaje koju su počinili naši saveznici prema srpskom narodu: počev od priznanja Titove revolucije (veleizdaje, protiv srpskog naroda u ratu lišenog države) pa bombardovanja Srbije i srpskih gradova… A sve zato da general Nedić ne bi dočekao kraj rata kao istinsko oslobođenje i obnovio pravnu državu. Sam Ruzvelt, predsednik SAD (Miljuš, str. 164-178) izjavljuje da Srbi ne treba da žive sa Hrvatima u istoj državi: „Kako posle tako užasnih zločina počinjenih u Vašoj zemlji, možete još da verujete da ćete i dalje moći da sa Hrvatima živite u istoj državi?… ponavljao je to – u razgovoru sa Petrom Drugim – i decembra 1941. i 13. marta 1943…”

Ne slažući se sa upornim britanskim nastojanjem da se – makar čijom silom – očuva Jugoslavija, Ruzvelt izjavljuje: „Smatram da o pitanju Jugoslavije mora da odluči pre svega srpski narod. A što se tiče budućnosti Hrvata, ona mi izgleda vrlo mračna, jer, pridruživši se silama Osovine, izabrali su put suprotan Srbima” (Miljuš, str. 164).

Čerčil je, međutim, koristeći zauzetost Amerike ratom protiv Japana (moćnijeg od Amerike koja još nema atomsku bombu), činio (Čerčil) sve… (ali šta – sve?) „da spasi celovitu Jugoslaviju”?! Ne, nego da, na zahtev Vatikana (pape Pija XII, 1939-1958), izuzme Hrvatsku iz Trupe odgovornih Hitlerovih saveznica, jer je samo hrvatska sekcija Papske crkve (!) aktivno sarađivala u (čak genocidnom) ratu na strani Hitlera, dok su svi ostali katolički pokreti u Evropi (pa i u Sloveniji) bili antihitlerovski. To je, videćemo, od presudnog značaja za čitavu posleratnu politiku Rimske crkve (pa i za sam Drugi vatikanski koncil).

S druge strane, samo je uz podršku – antiklerikalno katoličkih! – evropskih pokreta otpora Britanija mogla računati da u Mediteranu povrati imperijalne pozicije izgubljene ratom! Vlada britanske Krune je pristala na taj sporazum sa Vatikanom o Hrvatskoj. Ali, izuzeti Hrvate (koji bi inače bili neizlečiva rana i sramota Vatikana i pape Pija XII), bilo bi moguće samo pod uslovom da Srbi budu isključeni iz članstva u zapadnom savezu slobodnih demokratskih nacija, da im bude oduzeto pravo na sklapanje mira sa nemačkim saveznicima (pa i sa Hrvatskom i Albanijom), a da u zapadnom savezu žrtava Hitlerove agresije Srbe zameni Tito, spreman da za spas hrvatske državnosti i istorije ponudi Jugoslaviju kao glavnu stratešku bazu Hladnog rata Zapada protiv SSSR-a (pa i Rusije)! No, da se sve to postigne, trebalo je, šta više, da zapadni saveznici povedu čak i rat protiv Srba. 

U Beogradu, maja 2000.

Tekst prvobitno objavljen u: Pravoslavlje, 1. maj 2000, str. 9.
Preuzeto iz: Žarko Vidović, Istorija i vera, priredio: Matej Arsenijević (Beograd: ZUOV, 2009), str. 350–353.

(Svetosavska omladinska zajednica Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Dr Žarko Vidović: Vatikan režiser Avnoja | Jadovno 1941.

Beograd: tribina na temu ,,Žarko Vidović: svedok golgote …

Žarko Vidović: Sloboda je direktni put u pokajanje | Jadovno …