Жарко Видовић: Зашто бомбе на Васкрс (1944. и 1999. године)?

Познато је начело да су „људска права изнад суверенитета” нације или неке државне заједнице, јер држава, заиста, нема смисла ако не служи заштити људских права. Али, позивајући се на то начело, западне силе су, кршећи Повељу Уједињених нација, учиниле све да правно образложе рат, јер је рат једино сигурно средство за разбијање Југославије – чланице (чак оснивача) Уједињених нација! Али, „правно” (идеолошки-правно!) образложење за ратно разбијање Југославије било је потребно да би НАТО-пакт, „у име Уједињених нација”, повео рат, и то не само против (несумњиво комунистичког) режима у Србији, него и против српског народа, коме је Британија (Черчилова) 1944. године наметнула тај режим (позната је Черчилова тврдња да зна да је Србима наметнут комунистички режим, али да је једино важно да у том режиму неће живети Британци!). Западне силе су тако проузроковале насилна исељења преко два и по (можда и три) милиона становника који су заувек изгубили свој завичај и домове.

У томе кршењу Повеље – своје Повеље и своје части! – западне силе су морале имати разлоге и побуде далеко јаче и за њих значајније и од части западног човека и од „људских права”. Те разлоге не могу данас ни они да сакрију: разлози су империјални. А империја није правна држава (која служи заштити људских права). Она не напада из часних разлога да би одбранила права становника у земљама које напада.

С друге стране, влада Србије – позивајући се на интересе и одбрану „националног” суверенитета (који се, наравно, брани ратом, ратним стањем и ратном политиком) – назива „издајицама” или ограничава и крши права оних својих грађана који су свесни поражености и беде српског народа, и спремни да потпишу капитулацију, како је то, априла 1941. разумно и часно, у име југословенске војске, учинио генерал Калафатовић, а на поштовање потписаног примирја позивао и покојни генерал Милан Недић. То, међутим, није била издаја, него једини начин да се спречи уништавање живе силе српског народа.

Српски народ је по други пут у тешком искушењу, овај пут још тежем, јер је стављен у немогућу ситуацију избора између грађанских права и националног суверенитета (појма који је, уз то, данас нејаснији него што је икад био). Борба за грађанска права (против оних који нам, силом своје власти та права ускраћују) одвела би нас у грађански рат који би био суровији и подмуклији од оног који је између Срба био вођен 1941-1945; био би то рат катастрофалан, „за све или ништа”, јер и сам председник (Србије, па Југославије), врховни командант оружаних снага је изјавио: „Или ће Србија бити република” (наравно, лева), „или је неће бити”. С друге стране, Запад нам не признаје суверенитет, а Русија и Кина нису спремне да нам у томе помогну, те би безусловна одбрана суверенитета водила исто тако катастрофи, поготово под врховном командом власти која ту одбрану назива безусловном, а при томе је – условљава, и то својом влашћу. Лепо каже народ: како год се окренеш… не ваља.

Брига за опстанак овог народа је зато једино наше природно осећање. (Сва друга, поготово „тријумфална”, лаж су оних који ни сами у то не верују).

При свему томе власт у Србији крије основну истину: да представља континуитет тито-комунистичког, полицијског режима који је одлуком ових истих данашњих западних сила – успостављен силом оружја Црвене армије, без које Броз никад не би могао успоставити своју (полицијско-комунистичку) власт, најпре у Србији, а онда, одатле, и у читавој Југославији. Улога „јаничара” је, дакле, била одлучујућа баш г. 1944, кад је само Црвена армија била у стању да истера Немце из Србије (само из Србије, не из Хрватске!) и да само од ње Тито добије власт над разоружаном и заробљеном Србијом. „Јаничари” су, дакле, били Титови генерали, официри и УДБ-а, те данас председник СР Југославије (и врховни командант) говори о „јаничарима” вероватно зато да олакша савест СУБНОР-а и да ту националну срамоту (примања власти из руку туђе армије) пребаци с тито-комуниста на другу страну.

Зашто се ћути о тој битној чињеници српске новије историје? А будући да та чињеница тешко оптерећује управо владу британске Круне разумљиво је што о томе ћуте и наши „монархисти”, и „Крунски савет”, и клерикални део клира!

Српски краљевски дипломата, у емиграцији, Бранко Миљуш написао је (на француском, а издао 1982. у Паризу, па у Лозани, 1991) књигу Револуција у Југославији, 1941-1945), документован приказ издаје коју су починили наши савезници према српском народу: почев од признања Титове револуције (велеиздаје, против српског народа у рату лишеног државе) па бомбардовања Србије и српских градова… А све зато да генерал Недић не би дочекао крај рата као истинско ослобођење и обновио правну државу. Сам Рузвелт, председник САД (Миљуш, стр. 164-178) изјављује да Срби не треба да живе са Хрватима у истој држави: „Како после тако ужасних злочина почињених у Вашој земљи, можете још да верујете да ћете и даље моћи да са Хрватима живите у истој држави?… понављао је то – у разговору са Петром Другим – и децембра 1941. и 13. марта 1943…”

Не слажући се са упорним британским настојањем да се – макар чијом силом – очува Југославија, Рузвелт изјављује: „Сматрам да о питању Југославије мора да одлучи пре свега српски народ. А што се тиче будућности Хрвата, она ми изгледа врло мрачна, јер, придруживши се силама Осовине, изабрали су пут супротан Србима” (Миљуш, стр. 164).

Черчил је, међутим, користећи заузетост Америке ратом против Јапана (моћнијег од Америке која још нема атомску бомбу), чинио (Черчил) све… (али шта – све?) „да спаси целовиту Југославију”?! Не, него да, на захтев Ватикана (папе Пија XII, 1939-1958), изузме Хрватску из Трупе одговорних Хитлерових савезница, јер је само хрватска секција Папске цркве (!) активно сарађивала у (чак геноцидном) рату на страни Хитлера, док су сви остали католички покрети у Европи (па и у Словенији) били антихитлеровски. То је, видећемо, од пресудног значаја за читаву послератну политику Римске цркве (па и за сам Други ватикански концил).

С друге стране, само је уз подршку – антиклерикално католичких! – европских покрета отпора Британија могла рачунати да у Медитерану поврати империјалне позиције изгубљене ратом! Влада британске Круне је пристала на тај споразум са Ватиканом о Хрватској. Али, изузети Хрвате (који би иначе били неизлечива рана и срамота Ватикана и папе Пија XII), било би могуће само под условом да Срби буду искључени из чланства у западном савезу слободних демократских нација, да им буде одузето право на склапање мира са немачким савезницима (па и са Хрватском и Албанијом), а да у западном савезу жртава Хитлерове агресије Србе замени Тито, спреман да за спас хрватске државности и историје понуди Југославију као главну стратешку базу Хладног рата Запада против СССР-а (па и Русије)! Но, да се све то постигне, требало је, шта више, да западни савезници поведу чак и рат против Срба. 

У Београду, маја 2000.

Текст првобитно објављен у: Православље, 1. мај 2000, стр. 9.
Преузето из: Жарко Видовић, Историја и вера, приредио: Матеј Арсенијевић (Београд: ЗУОВ, 2009), стр. 350–353.

(Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке)

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Др Жарко Видовић: Ватикан режисер Авноја | Јадовно 1941.

Београд: трибина на тему ,,Жарко Видовић: сведок голготе …

Жарко Видовић: Слобода је директни пут у покајање | Јадовно …