Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Жарко Видовић: Слобода је директни пут у покајање

Датум објаве: недеља, 12 априла, 2015
Величина слова: A- A+

У Васкршњем издању препоручуjемо вашоj пажњи интервjу, диjалог о животном искуству, коjи jе са др Жарком Видовићем водио Богдан Златић, обjављен у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014.

Читалац ће у овом диjалогу пронаћи биографска и теолошка упоришта заветне мисли Жарка Видовића, коjа он даjе разрађуjе у истоименом часопису, наjављуjући рекапитулациjу свог философског опуса под насловом „Смисао, личност, историjа“.

Жарко Видовић

Приредио: А. Ж.

Жарко Видовић: Слобода jе директни пут у покаjање

Рођени сте у Тешњу, детињство и младост сте провели у Босни, наjпре Добоjу а потом у Сараjеву. Одакле су пореклом Ваши родитељи?

Моjа маjка Јелена рођена jе у Тешњу, а отац Стеван Видовић у Стрмици код Книна, али су се Видовићи врло брзо одатле преселили у Сараjево. Иначе, Видовићи су пореклом са данашње границе Црне Горе и Албаниjе. Ту постоjе три села и зову се Видовићи. Они су били виноградари, па jе моj отац увек волео ону песму: „Одатле иду винари, винари Белограђани“. Видовићи су одатле кренули у Боку а затим су насељавали Далмациjу до Истре. У своjе време су били наjпознатиjи виноградари. Моjа крсна слава jе Свети Трифун. У Боки се налази црква Светог Трифуна, коjа jе била првобитно византиjска, православна, али су jе римокатолици за време Турака прерадили. И сад недавно, кад jе био земљотрес, падну зидови и откриjу се фреске православног храма! Свети Трифун jе заштитник винограда и винара!

Како обjашњавате чињеницу да Срби из Босне имаjу jаче изражену заветну свест?

Босански Срби су граничари српског народа, они су били у директном контакту са Аустро-Угарском као крсташком државом и Хрватима коjима су наменили да буду њихово оруђе. Међутим, централни део српског народа ниjе никада доживео панонски и средњоевропски католицизам као крсташку империjалну силу, па jе зато имао врло наивне погледе на римокатолике, док jе тамо то било другачиjе. Ево примера из мог детињства. Када сам се родио владало jе jугословенство, али су били важећи аустро-угарски родни листови, коjе jе издавала општина на латинском, а они су били без података о припадности нациjи и вери. Како подаци нису били потпуни и ниjе било података о крштењу тражили смо их од Цркве, па jе тако поп Љубо Дучић, рођак Јована Дучића, рекао да се дан крштења сматра даном рођења. Ето, то jе био наш први отпор jугословенству схваћеном као прозелитизам, jер су наше комшиjе у име jугословенства на сваки начин настоjале да наметну католичанство као просвећениjе од православља.

Једна од наjважниjих ствари о коjоj данас говорите jе значаj парохиjске заjеднице за црквеност православних хришћана. Какво jе било Ваше младалачко искуство црквености и парохиjске заjеднице у Босни?

Моj деда jе био православни свештеник у Тешњу. Он ниjе исповедао људе, него би стао испред олтара, изнео путир и питао: „Да ли сте се исповедили, али не мени него ономе коме сте згрешили? Има ли кога овде ко има некоме нешто да замери? Не опраштам jа грехе, него Бог“. Тако jе говорио, разрешио их и причешћивао одмах. Јер исповедање само свештенику ниjе исповест. То jе обред црквене организациjе коjа уопште ниjе верска – то jе институциjа. После Литургиjе седело се у кући коjа jе била одмах преко пута jер ниjе било парохиjског дома. Долазили су ту сељаци на коњима из места удаљених и петнаест километара, а моjа баба, попадиjа, сваком од њих прала jе ноге. Е, та попадиjа jе мене васпитавала у детињству.

Говорили сте о добрим односима Срба и муслимана тог времена и сведочили о броjним примерима њиховог хероjског држања у логорима кроз коjе сте прошли. Како би православни требало да се односе према муслиманима?  

Хришћанство jе коначно ушло у европску историjу диjалогом између Грка и Јевреjа. Ми смо, међутим, данас у таквоj ситуациjи да православље, ако хоће да се уздигне и обнови, мора да води диjалог са семитима, значи и Арапима, а пре свега са оним муслиманима коjи не желе насиље. Пре Другог светског рата краљ Александар умео jе да води веома добру политику према муслиманима, тако да jе пред одлазак у Марсељ, значи пред смрт, дошао у сараjевску џамиjу и поклонио се. Чак су му скинули чизме и опрали ноге да би могао да уђе у џамиjу. Ниjе клањао, стаjао jе док они клањаjу, али jе указао поштовање. Наиме, када jе у Босни 1766. године укинута Пећка Патриjаршиjа, онда су римокатолици навалили на православне у Босни да их покатоличе како год могу, међутим било jе веома много муслимана коjи су били велики противници Аустриjе, па jе склопљена jе нека врста савеза против Аустриjе као крсташке силе. Од тог времена велики броj муслимана држао се према Србима српски, и они су се изjашњавали као Срби. У Тешњу, где jе моjа баба становала, а деда се већ упокоjио, живео jе и чувени Ширбеговић чиjи jе брат учествовао у Првом светском рату и прешао преко Албаниjе. Сећам се када jе jедног лета Ширбеговић наишао поред цркве и казао моjоj баби: „Помоз Бог Марта, ‘аjде вечерас на ифтар да ми дођеш“. Ифтар jе свечана вечера у време муслиманског поста. Каже она њему: „Бога ми, не могу ти вечерас“. Питам jе зашто не може, код њих се добро jеде, а она мени стално даjе неку пуру. „Не може сине, ако те зову на ифтар, онда треба као и они да не jедеш ништа читав дан“. А jа кажем: „Па нисам jа муслиман“. „Свеjедно, позвали су нас“. Сутрадан ми jе рекла да читав дан не jедем ништа и пазила на то. Ја сам, наравно, отишао да крадем воће. Увече смо отишли на ифтар. Све jе то због тога што jе и он, када jе код нас долазио на Божић или Ускрс, поштовао српске обичаjе, и све jе знао, па и да буде и положаjник. Тако jе изгледао таj однос. Чак jе и у четницима Драже Михаjловића било муслимана.

Тито jе урадио све да онемогући зближавање Срба и муслимана, нарочито оног дела коjи се осећао српским, а том делу припада доста њих коjи су били са мном у логору. Треба водити рачуна о томе да православна Црква, као политичка организациjа у сарадњи са државом, не може ништа да постигне. Она може да опстане само као верска заjедница у сарадњи са народом!

Реците нам нешто о Вашим студиjа у Загребу, односно, како сте постали скоjевац?

Нисам постао скоjевац у Загребу, него у Новом Саду. Моjа припадност СКОЈУ ниjе била политичка, то jе био израз солидарности. Догађало се да када радници ступе у штраjк, па дођу штарjкбреjкери да растуре штраjк, онда смо ми одлазили да помажемо радницима и тукли се са штраjкбрехерима – то jе била та солидарност. Затим, ми смо веома волели Русе и сматрали смо да jе Стаљин руски цар. Нисмо ми поjма имали шта се догађа. Политика jе тада имала тираж од двадесет хиљада примерака и jа сам jе читао jедном недељно – четвртком: Политику за децу. Сматрали смо да су Руси донели велику правду и да треба бити са њима, а не са Французима или Немцима. Ми смо се држали љубави према Русима онако како нас jе учила баба или маjка.

Онда наjеданпут, пред полазак у Загреб из Новог Сада, деле брошуруСтаљинова биографиjа, и то смо волели да читамо, а после jе дошла иИсториjа СКП-б. Браћа Бранко и Станко Баjић организовали су на Фрушкоj Гори школу за скоjевце и ту сам jа почео да учим историjу СКП-б, коjа ме jе врло интрересовала, тако да сам постао, такорећи, образован скоjевац. И као такав сам отишао у Загреб. Када jе требало да идем на студиjе, моjа маjка пита оца: „Зашто не у Београд“? „Е неће ми га ићи у Београд, да буде комуниста“, одговорио jе отац „нек иде у Загреб, па да ми се врати као Србин“. Tога сам се сетио 1968. године, jер jедини студенти коjи су били леви и анационални били су београдски, док су сви други били националисти, у Љубљани, Загребу, Сплиту, Сараjеву, Титограду, и то антисрпски настроjени.

Југословенство jе пре рата деловало врло збуњуjуће на све нас, наметао га jе просветни програм, уџбеници, све до поjаве Историjе Васиља Поповића, коjи jе у њоj дао приказ источног питања и западне империjе, односно граница западне империjе. Он jе био бољи историчар од Владимира Ћоровића. Иначе, Василиjе jе убиjен већ 1941. године.

У то време се губила хришћанска солидарност и осећање заjеднице. Да ли сте тада били свесни те жеље за истинском заjедницом? Колико сте СКОЈ доживљавали као замену за изгубљену заjедницу?  

СКОЈ jе, пре него што ћу отићи у Загреб, био пропагиран као заjедница солидарности, другарства и узаjамне помоћи: никад не смеш издати друга, никад не смеш напустити другарицу коjу си изабрао… Заиста се проповедао морал. Инициjатор таквог скоjевског васпитања омладине био jе Иво Лола Рибар кога ће Тито касниjе да убиjе. СКОЈ jе био заиста антифашистички насупрот Хитлерjунгенда коjи jе постоjао у Воjводини и у Сараjеву. СКОЈ jе био такав до 1944. године и до Титовог уласка у Београд, када jе он покупио многе хулигане увео их у СКОЈ и дао им задатак да нападаjу листДемократиjу итд. Наравно, то му ниjе било довољно, па jе после укинуо СКОЈ. Јер, скоjевци су били патриоти и не треба доводити у питање њихову спремност да се боре против неприjатеља. Треба доводити у питање чланове Комунистичке партиjе, jер су они били апсолутно непоуздани људи. У томе jе корен сукоба на левици.

Сукоб на левици се тумачи као естетички сукоб. Ви сте били његов непосредни учесник и сведок. Како сте доживели сукоб на левици?

Када jе 1939. године формирана Бановина Хрватска, шест дана пред почетак Другог светског рата немачким нападом на Пољску, Шубашић jе одмах по њеном оснивању почео да се понаша као бан. Бан jе почетни степен монархиjског достоjанства. Мачек jе читаво време имао грађанску заштиту и сељачку заштиту, били су то униформисани партиjски одреди коjи су у време партиjских празника марширали са пушкама о рамену. То jе било слично териториjалноj одбрани после рата. Обе те заштите Мачек 1939. године обjедињуjе у Хрватску државну заштиту – ХДЗ. И та ХДЗ jе нас, припаднике Југословенске воjске, 1941. разоружавала. Тада сам се нашао у малоj групи у Петроварадину, тако да сам морао да сакриjем пушку и тражим цивилно одело.

Сукоб на левици jе настао 1937. године после пораза Конкордата, коjи jе био крсташки напад на Српску православну цркву у име jугословенства. То jе ишло дотле да jе чак и Скупштина одобрила Конкордат. Инициjатор тог Конкордата био jе Краљ Александар 1929. године. Међутим, када jе видео о чему jе реч, он се обратио Францускоj не би ли добио Конкордат у оном значењу какав jе имао у Францускоj. Наиме Французи су у XIV/XV веку „заробили“ римског папу, превели га у Авињон[1], a он jе тамо имао папство и служио интересима француског краља коjи jе први коjи jе потчинио папу националним интересима и нациjу извео испред цркве.[2]Авињон се налази близу Марсеља, а тада се причало да jе jедан од разлога његовог пута у Марсељ било добиjање савета и помоћи да Конкордат коjи jе Југославиjа морала да створи буде такав да папа, односно његови бискупи буду потчињени краљу, а не да воде своjу политику.

Краљица Мариjа jе тражила да се води истрага о убиству Краља Александра, међутим Француска jе то одбила због тога што би то био међународни скандал, али не против Хитлера и Немачке него против Енглеза, jер Енглези су увек били заинтересовани за Балкан као своjу стратешку базу против Русиjе, као што jе то и данас.

Од 1934. битно се мења однос према Конкордату. Када сам дошао у Загреб на студиjе затекао сам врло чудни ситуациjу. Пошто jе Конкордат одбачен 1937. године, Крлежа и хрватски комунисти напали су београдску студентску омладину што jе у демонстрациjама марширала под црквеним заставама против Конкордата, а то марширање су назвали „рипидиjада“. На чело КПЈ тада долази Тито са задатком да разбиjе Комунистичку партиjу Југославиjе, па из КПЈ одваjа КП Словениjе и КП Хрватске – две католичке партиjе. Оне добиjаjу дозволу да воде преговоре са Каптолом о самосталности Хрватске и Словениjе – потчињених нациjа. Стаљин и Коминтерна имали су став о савезу не само са радничком класом него и са свим нациjама коjе су противнице Краљевине Југославиjе као империjалне творевине Француске и Енглеске. Коминтерна jе стала на страну Хрвата и Словенаца да би се ослободили „великосрпске Југославиjе“. Сукоб са Конкордатом показао jе да jе и омладина марширала, међу њима су били и чувени комунисти, као што jе рецимо Карабеговић,  jер jе Конкордат сматран фашистичким. Наиме, папа jе заиста и био наклоњен фашизму, а антифашистички покрет, рецимо у Францускоj, сjедињавао jе комунисте и вернике у борби против фашизма. То се исто десило у Београду, међутим не и у Загребу где jе КП Хрватске добила од Коминтерне дозволу да се бори против „великосрпске Југославиjе“, док jе на чело КПЈ дошао jе хрватски комуниста Тито. Када сам дошао у Загреб вођена jе jедна политика против Југославиjе, међутим, против разбиjања СКОЈ-а и формирања СКОХ-а били су водећи далматински скоjевци – проjугословени – коjи су били захвални Југославиjи и Србиjи jер су ослобођени од Италиjе. Таj искрени jугословенски дух владао jе Далмациjом и сви далматински скоjевци на студиjама били су Југословени и због тога били у сукобу са КПХ.

Много пута сам чуо и прочитао како се таj сукоб на левици представља као есетички сукоб. Ниjе то био естетички сукоб! Распарављао се о томе за шта треба уметност да се ангажуjе: за социjалне или националне циљеве, па су сви тражили некакав политички одређен ангажман. У Загребу су комунисти тражили да буде прохрватски, антиjугословенски и антисрпски.

Постоjала су тада и друга студентска удружења: босанско удружење „Бразда“, словеначки „Триглав“ коjи jе био и jугословенски, „Матиjа Иванић“ коjи jе био далматински, „Ловћен“ црногорски, „Михаjло Полит-Десанчић“ – удружење студената из Воjводине. Та студентска удружења имала су редовне и велике приредбе, међутим увек су наступали jугословенски, против чега jе била партиjа. Због тог антисрпског става партиjе, из партиjе су иступили Божидар Аџиjа, Отокар Кершовани, Огњен Прица, Васо Богданов. Божидар Аџиjа jе тада основао Странку радног народа коjа се одвоjила и од комуниста, и од социjал-демократа. Када су били локални избори 1941. у свим српским општинама изборе добиjа Божидар Аџиjа са своjом странком коjа jе била антикомунистичка, што значи антиаутономашка. Ми скоjевци разносили смо летке за његову странку, као аутентични Југословени сматрали смо да Југославиjа мора бити jединствена као и Совjетски Савез.

И таj СКОЈ, коjи jе био против Комунистичке партиjе, биће и те како организован 1941. године, посебно у Далмациjи: имаће партизанску бригаду коjоj jе командовао Вицко Крстуловић. Међутим, Тито ће ту бригаду да укине 1943. Као што ће и СКОЈ да наjпре у Београду напуни са хулиганима, а да онда, тобоже због хулиганства, укине СКОЈ у целоj Југославиjи. Наиме, он се боjао СКОЈ-а, нарочито краjишког.

Ваше логорашко искуство jе утицало на Ваше схватање човекове природе, на свест о људском достоjанству и човековоj слободи да одлучи о своjим поступцима, и да човека битно одређуjе питање смисла живота. Да ли можете да се сетите неког пресудног догађаjа из логорског живота коjи jе утицао на Вас?  

Било jе неколико догађаjа. Али посебно после немачког пораза на Стаљинграду, нама jе у логорску бараку, у току ноћи, ушао Норвежанин коjи jе био у норвешкоj воjсци, у квислинзима (они нису били џелати, били су само чувари реда, као недићевци код нас). Упао jе нагло и само рекао „Tyskland kaput“. Када смо чули да jе Немачка изгубила, не знамо шта ћемо, него наточимо воде и наздрављамо. А есесовсци су због пораза на Стаљинграду, иначе сви млади, одлични скиjаши, jаки као бикови, тада били повучени и скоро сви послани на источни фронт, а на њихово место су дошли трећепозивци, вермахтовци, коjи су имали око четрдесет година. Мада jе и међу њима било врло окрутних људи, они су се ипак разликовали од есесоваца. Али, остало jе десет-петнаест есесоваца само ради гоњења евентуалних бегунаца. Да не говорим како jе било до тада – само jедан пример – 14. jула 1942. године стрељали су три стотине људи због тога што су двоjица бегунаца разоружали jедног стражара, а потом разоружали jош двоjицу и побегли. Један логораш jе чак успео да побегне, па jе после рата живео у Канади.

Нас jе jедино држала вера да ће Руси да победе. После пада Стаљинграда побегао jе jедан човек водећи при том рачуна да своjим бекством не изазове репресалиjе, али jе украо пушку из магацина. Њега су ухватили и саоницама вратили натраг. Он седи на слами, покривен jе ћебетом, везаних руку, ноге су му поломљене, тако да не може ни да устане. Хоће да га вешаjу. Нас су свако jутро построjавали, а тога jутра есесовци су тражили да се сви они коjи због исцрпњености тешким радом не могу да преживе баце у jаму, коjа не може да се затрпа jер jе смрзнута земља. Тако су носили jедног, мислим да jе био из Краљева, и док jе пролазио поред нас построjених он каже: „Брале, даj ми мало `леба, да не умрем гладан“. Нико од нас ниjе имао хлеба и њега односе даље. Вешала су подигнута, бегунац не може да стоjи, може само да се ослони на jедну ногу, стоjи мирно, као да га ништа не боли, али ми видимо да се све време нешто натеже док командант чита пресуду, а jедан Циганин[3], коjи jе био виолиниста у Бечу и тамо добро научио немачки, плаче и преводи. Траjало jе то добрих пет минута и када jе прочитана пресуда, дошао jе воjник, повукао уже коjе jе држало кладу, а она jе повукла даску испод ногу осуђеника. У том тренутку из њега потече мокраћа као река – он се читаво време уздржавао, и на саоницама и пред нама. И тек када више ниjе владао собом та мокраћа jе кренула из њега, а ми никако другачиjе нисмо могли да протумачимо његово држање, него као његово посебно господство. После тога смо почели да разговарамо о томе каквог смисла има бити нормалан, пристоjан, одржати своjе достоjанство – пазите он држи достоjанство неколико минута пред своjу смрт. После тога смо скоро сваки дан водили такве разговоре, какве ни у цркви нисмо водили, о чувању достоjанства до смрти.

Говорили сте да сте у то време добили снажну вољу за животом и да Вас jе то касниjе утицало као нека врста посебног животног искуства. Колико су ти разговори у логору одредили Ваше схватање значаjа диjалога?  

Такве диjалоге, суштинске, какве смо тада водили, у парохиjским домовима никад нисмо имали. Дан-данас кажем да не могу да замислим зашто се противе литургиjском диjалогу после Литургиjе. Уместо тога свештеници нам држе проповед коjом прекидаjу Литургиjу, читаjу проповед написану jуче, не водећи рачуна да ли ту проповед чуjу сви присутни. А Литургиjа не сме да се прекида, већ када се заврши, свештеник каже с миром изађите, и да тако смирени разговарате, jер када смирено разговарате то више ниjе полемика у коjоj нико никога не слуша, то jе разговор између људи коjи се узаjамно поштуjу. После Литургиjе требало би да се окупимо у парохиjском дому и да разговарамо, али не о ономе што jе проповедао свештеник, jер он jе проповедао по чтениjу (у црквеном календарчићу пише шта ће бити читано из jеванђеља, а шта из дела апостолских или посланица) и то jе повод, што значи да jе увек дата jедна тема. Када, рецимо, четрдесет година учествуjете у тим разговорима, ви постанете лаички богослов са више знања од оних коjи су тек завршили Богословски факултет – и то из разговора међу људима, зато што jедино самоспознаjа, коjа подразумева покаjање, представља jедини могући начин да човек сазна ко jе он, шта jе он, коjи jе смисао његовог живота. А када говоре да jе теологиjа наука о Богу, то jе за мене безбожнички. Немогућа jе наука о Богу. Немогућа! Могућа jе jедино наука о човеку, и то онолико колико нам jе Бог омогућио давши нам слободу да мислимо о себи, да говорило о себи, да располажемо своjим искуством, да ли ћемо га исказати или сакрити или лажно приказати, како ћемо га искористити, за какву акциjу, за какво понашање  – то jе дато човеку и то jе моћ слободе.

Нико не води рачуна о томе, рецимо, црква Светог Марка има седам парохиjа, што обухвата преко 200.000 становника, а немамо више од двеста људи на Литургиjи. Свештеници се стално понашаjу као да нас уче о вери. Они могу да нас науче шта jе обред, могу да нас науче о историjи Цркве, али шта jе вера? Слушаjте, нема тога философа, естетичара коjи ће успети да обjасни шта jе уметност или шта jе вера. Само нам jе дато да реагуjемо уметношћу на уметност и вером на веру. Ако немате вере узалуд вам причам и учим вас вери.

 

Шта jе слобода за веруjућег човека?  

Пре свега слобода jе директно увод у покаjање, сазнање своjе суштине и свог греха, према томе и свог односа према Богу. А када тачно одредите своj однос према Богу, онда знате шта jе ваше и немоjте да ту слободу претварате у божанство као што jе то радио сатана у Његошевоj Лучи микрокозми, коjи jе ту слободу прогласио божанским елементом и на таj начин се претварао да jе сличан Богу. Не, то jе слобода смртног човека, и он мора да буде задовољан том слободом, она jе само предворjе, припрема за трансцедентално осећање коjе jе догађаj!

Да ли jе самоспознаjа могућа подвигом поста, молитве и покаjања?

Самоспознаjа jе могућа искључиво у диjалогу, jер у самоспознаjи човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са коjим води разговор. Таj разговор мора да има карактер диjалога а не полемике. Диjалог jе сагласност у Логосу, сабраност, а полемика jе рат у коме се доказуjе ко jе паметниjи. Платон jе предвидео диjалог, његова дела су писана као диjалози, а циљ читаве философиjе код њега jе самоспознаjа, а не спознаjа света. Значи, самоспознаjа jе могућа само у диjалогу: jер jе само саговорник кога поштуjеш у стању да откриjе слабости и недостатке у твом знању а да ниjе свестан да jе открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То jе таjна диjалога. Да jе диjалог тако значаjан види се по томе што jе Литургиjа могућа искључиво као диjалог. Литургиjа jе наjвећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургиjа jе диjалог jереjа коjи служи и верника, диjалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургиjе, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере коjим ми верници исказуjемо нашу веру, Господњу молитву коjим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењуjе у тоj молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.

Таj диjалог jе оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљаjу, jер диjалог jе пред Богом и у том диjалогу су подjеднако важне обе стране, оба саговорника, с jедне стране народ коjи на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском виjенцу: веруjући народ коjи разговара са Владиком Данилом, коjи jе jедини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеjу. Једини ко разуме и Владику и народ jе Игуман Стефан коjи jе изнад Владике, као што jе манастир изнад световне власти.

Какав jе значаj поста и шта jе смисао молитве?

Пост jе надзор над собом, као свест моћи коjу имамо над собом, пре свега над свим могућим нагонима: и храном, и пићем, али и грабежом, и властољубљем итд. За време поста треба победити све те страсти. Међутим, код нас се веруjући ограничаваjу да за време поста држе под влашћу само страст jела, а о осталима страстима мање воде рачуна – о властољубљу, о гордости… као да не схватаjу да када jе у питању храна, ту jош могу и да погреше, али да у овоме другоме никако не би смели.

Молитва jе разговор са самим собом пред Богом у коме се води унутрашњи диjалог са своjим другим лицем, са своjим искуством. Ипак, таj диjалог нема плода као диjалог са ближњим, jер молитва ниjе довољна, нема смисла без Литургиjе. Литургиjа jе изнад молитве, jер молитва jе у Литургиjи, а молитве укључене у Литургиjу делуjу jаче него када се говоре код куће, приликом преслишавања, сећања и припреме за Литургиjу. Библиjа нема везе са истраживањем космоса. Има везе са човековим погледима на космос коjи су греси, грешке и заблуде. Човекова гледања на космос, исправна или погрешна, су карактеристике човека а не космоса. Библиjа jе искључиво наук о човеку, укључуjући и све његове заблуде и грешке, коjе jевреjски пророци износе врло отворено и без икакве спекулациjе. Баш зато jе та књига света. Оно што човек наjвише може знати о Богу jе оно што може да сазна о себи, jер jедино тако може да уђе у природу божанског ума и да има представу како jе Бог стварао човека. Дакле, човек се jедино самоспознаjом приближава Богу, jер кад спозна своjу суштину, он ће осетити шта Бог хоће, шта jе хтео, сазнаће нешто и о Богу коjи jе несазнатив. О Богу се може знати онолико колико знамо и о себи jер нам само таj део божиjег ума може бити доступан.

Били сте марксиста, а касниjе сте обjаснили марксизам као наставак западне метафизике. Како jе изгледало то Ваше преумљење, и колико Вам jе то искуство помогло да сагледате заблуде западне метафизике?  

То jе почело већ у Загребу. Професор физике, Каталинић, питао ме jе на испиту о инерциjи. Кажем му: „Па то jе обjашњено диjалектичким материjализмом“. А он мени каже: „Нисте читали Енгелса. Узмите и прочитаjте, а онда дођите да ми кажете да ли jе то тако, а сада ево вам петица.“ И то jе први предмет из коjег сам пао.

Тада нисам имао никакво политичко искуство, осим што смо се пре рата тукли са ХДЗ-ом, а у рат сам отишао као добровољац да браним своjу земљу упркос партиjи коjа jе била против тога. Наше образовање било jе наивно, гимназиjско, сувише конзервативно да би уопште давало било какав одговор на проблеме у коjима живимо. Гимназиjа jе била толико застарела да смо ми потпуно неспособни стигли у Загреб, то jе као да са бабиним лекциjама идеш у воjску.

У Упсали су нарочито нас бегунце опкољавали коминусти коjи су били истински, заиста просовjетски људи. Од њих смо добиjали штампу, водили су нас на приредбе, позивали су нас да им певамо наше песме. Будући да сам имао краљевску стипендиjу, ишао сам сваког месеца на контролу, на разговор. Моj шведски jе било лош, говорио сам њихов простачки народни jезик. Када сам рекао с ким се дружим протестантски свештеник код коjег сам ишао на разговор ми каже: „Добро, ево Вам Енгелс на шведском, ево Вам Маркс, ево и Стаљин на шведском jезику“. А био jе побожан човек, протестант. Тада сам већ читао и проучавао Лењина и нисам га више волео, jер jе већ постоjала врло jасна представа о руском социjализму.

Када сам изашао из затвора 12. децембра 1947. и отишао у Београд. Моj друг из логора jе био графичар и директор Графичко-индустриjске школе у Цетињскоj улици, и он мени помогне да добиjем посао професора немачког у тоj школи, да добиjам плату и два литра млека дневно – што су графичари добиjали због олова. Такође написао jе молбу да ме приме на ванредно студирање филозофиjе. Мене приме и ту ми се згадила филозофиjа, ту jе одмах почео моj обрачун са њом. Филозофски факултет jе водио Душан Недељковић, иначе директор комисиjе за осуду београдских интелектуалаца коjи су наводно сарађивали са окупатором, коjи jе као и Марко Ристић потписивао смртне пресуде без суда. Недељковић убрзо постаjе и академик и тамо jе диктирао персоналну политику.

Међутим, све jе то требало проћи. Ето, и сада имам према комунистима став другачиjи него што они наjчеститиjи причаjу, ако има таквих, исто тако и о националистима коjи лажу да су то, jер сам коначно видео шта jе заправо патриотизам, шта jе заправо вера, шта политка а шта историjа. Сматрам да човек треба да се у своjим ставовима руководи историjским а не политичким, дневним интересима. Историjа jе континуитет коjи повезуjе све генерациjе потчињене jедном те истом циљу и нема те политике коjа таj циљ обара. Таj историjски циљ jе надполитички и очекуjем да такав циљ има и Црква, али и ту сам се изненадио.

У Фочи сам, када jе основана Академиjа 1993. године, по препоруци сараjевског митрополита Николаjа био одређен за главног предавача. И када сам предавао како треба да се понашаjу воjни свештеници и официри Републике Српске, и причао да нипошто не смемо да се завадимо с муслиманима, jер циљ jе Американаца да у Босни Срби заратуjу са муслиманима, како би се светски муслимански покрет окренуо против Срба и против Руса. Као што jе Тито настоjао да преко Покрета несврстаних, муслимане коjи су били врло антиамаерички настроjени окрене против совjета. Говорио сам, значи да никако не смемо да улазимо у сукоб с муслиманима, говорио сам и о вери, онако како ме jе баба jош учила. Покоjни Никола Кољевић jе то добронамерно коментарисао: „Он нама прича своjе старе скоjевске пароле.“

Жарко Видовић

Дипломирали сте историjу уметности и радили као ликовни критичар; Ваш докторат «Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом» посвећен jе уметности; обjавили сте и књигу «… и вера jе уметност!». Колико jе Ваше бављење уметничким надахнућем утицало на ваше схватање Цркве, вере и духовног искуства?

Уметност jе моћ осећања као што jе и вера моћ осећања. Дакле и вера и уметност су jеднако осећања, а не наука, не идеологиjа, не експеримент, не метафизика. Могу да владам своjим телом, понашањем, али не и своjим осећањем. Наиме, у исто време док нешто осећам могу да се понашам супротно осећању, али њиме не могу да владам jер има друга сила коjа влада осећањем. Могу, рецимо, да криjем мржњу, да будем љубазан према човеку коjи jе опасан, могу да криjем љубав и будем строг према детету коjе волим, jер jа могу да владам телом и понашањем а да сакриjем осећање. Међутим, када треба да изразим осећање, могу да га изразим искрено, отворено на краjу или уметнички или верски.

То сам открио већ у логору, потом у Шведскоj, у затвору у Југославиjи 1945/47. године.

Причао сам о наступу модерниста коjи су се прихватили естетике слободног личног израза. Не може слободни лични израз да се диктира осећању. Осећање jе спонтано, не може бити планирано, предвиђено, проjектовано, jер не може да се наметне души. После сукоба са ИБ наши модернисти су се окренули против есететичких принципа и почели да намећу слободни израз, па сам тада заузео став против модерниста и стао на страну конзервативних, класичних, чувара чистоте уметности.

Због тога ме jе на Филозофском факултету исти онаj Недељковић оборио из естетике, те сам морао да учим глупости из његових скрипти. Савладао сам то, добио прелазну оцену, а онда се уписао на Историjу уметности код Радоjчића, ратног заробљеника. Он се нама обраћао, поготово као продекан, тако да jе посебно водио рачуна о студентима коjи су били у логору. Радоjчић jе био величина и ми смо таj његов став поштовали и нисмо злоупотребљавали.

Главна ствар у животу jе личност с коjом долазите у контакт, а литература jе накнадно надопуњавање искуства стеченог из личног контакта, jер нема драгоцениjег искуства од личног контакта и нема те литературе коjа ће вас формирати. И ако неко мисли да га jе формирала литература, то га jе пре тога нешто већ формирало за литературу. Нека личност га jе припремила. Личност jе утисак а не знање. Када гледате неку изложбу, или читате књигу то оставља утисак на вас, као печат. После тога носите таj печат и размишљате о утиску, а не о уметности. Не можете да размишљате о уметности, него само о утиску коjи jе она оставила на вас. Као што ми мислимо о свом искуству. Ја не мислим о вама када одете, већ о мом искуству коjе сам стекао с вама, то jе jедино о чему ћемо да мислимо када се растанемо. Искуство jе, значи, мистериjско. Јер мистериjа jе осећање и о уметничком и о верском, зато што ми не познаjемо силу коjа у нама изазива осећање. Оно се догађа и оно нас увек изненађуjе и увек jе ново, и свако jе осећање оригинално, изворно.

Професор Светозар Радоjчић jе jедна од тих личности коjа jе утицала на Вас. Колико jе његов рад оставио трага на читаву послератну генерациjу студената и српску културу?

Када сам студирао Историjу уметности, где се осам семестара слушало о фрескама, иконама, полагао сам испит код професора Радоjчића. Он покриjе слику и пита шта jе ово? Кажем Распеће Христово. Опет пита, а где jе сликано? Кажем у Студеници. Где у Студеници? Па на западном зиду. Па ко jе ту? Ово jе апостол Јован, а ово jе Богородица. А како jе то? Христос каже… А из кога jе то дела Светог Писма? Три питања за неколико минута и ево ти десетка! Тако jе било код професора Радоjчића коjи jе био сасвим другачиjи предавача од Недељковића.

У време када су млади модернисти почели да игноришу традициjу поjавила се изложба фресака у Паризу коjу jе припремио Светозар Радоjчић. То jе била невероватно значаjна изложба. Радоjчић jе као официр био заробљеник у Немачкоj, а пред рат jе у Скопљу био предавач на факултету историjе уметности. Био jе Сремац, а као официр православан човек… И у заробљеништву jе приређивао Литургиjе, а да би имао храм, направио га jе од дасака и сликао фреске и иконе. Тим православним службама у заробљеништву присуствали су и француски официри, и то из врло угледних француских породица, а касниjе се показало, врло блиских Де Голу, коjи иначе ниjе могао да смисли Тита. Када се завршио рат, они су све то представили Де Голу. Ниjе прошло пуно времена из Француске jе од Де Гола дошло писмо влади и парламенту да он жели да у Паризу организуjе изложбу српских фресака и икона. Тада су Радоjчић и Дероко приредили ту изложбу, а ми студенти, нарочито они коjи су били сликари, као покоjни Томашевић, правили смо копиjе. Када се одржала та изложба она jе постала париска сензациjа, па jе у то време не само француска него и друга западна штампа била препуна похвала о српскоj уметности као претходници ренесансе. То jе ЦК jако разљутило, па jе донета одлука о новоj политици у култури – модернизам против традициjе.

Мени jе жао што jе он заборављен. Јер, да ниjе организовао изложбу фесака у Паризу питање jе шта би данас било са српским манастира на Косову и Метохиjи, jер они су том изложбом задобили међународну пажњу. Имате Италиjане коjи су читали да jе српско црквено сликарство претеча ренесансе, па и данас њихови воjници у Дечанима прелазе у православну веру. То jе Радоjчићева заслуга. Заиста његова! Ето шта jедан човек може.

Радили сте у Институту за књижевност и уметност на проjекту изучавања континуитета платонске мисли – од српског средњег века до Његоша. Из тог рада су произишли многи чланци и књига о Његошу (Његош и Косовски Завет у Новом Вjеку). Да ли сте на неки начин били припремљени за Његоша, да он доврши ваше искуство?

Немам паметниjе обjашњење за своjе ставове од оних коjе сам нашао код Његоша, и када сам видео колико он правих ствари каже, коjих jа нисам могао да се сетим… А данас га не би примили у Удружење књижевника! Човека формира утисак, а не поука. Ви слободно располажете своjим искуством, мислите о њему на своj начин, сређуjете га, систематизуjете по групама по поjмовима, али то су све представе о искуству. Човек у мишљењу користи искуство и распоређуjе га како он хоће. У осећању се то не дешава,  већ се без икакве припреме то искуство преображава и тим преображеним искуством одjедном човек нешто види другачиjе него што га jе пре тога видео. Према томе догодио се неки преображаj човековог искуства, и то jе таjна, и зато се зове мистериjа. Ми jош увек не знамо ту таjну коjа у човеку изазива осећање и нема тог психолога коjи вам о томе може нешто рећи, а онаj коjи научно хоће да обjасни осећање, он jе или луд или лаже. Осећање остаjе човекова таjна, и зато jе Личност човекова таjна, и зато jе човек као Личност таjна. Као што каже Његош „С точке сваке погледаj човjека/ Како хоћеш суди о човjеку/ Таjна чоjку, човjек jе наjвиша/ Твар jе творца човjек изабрана“ или кад каже „Шта jе човjек а мора бит човjек!/ Тварца jедна те jе земља вара, / а за њега види ниjе земља“. То jе таj моменат када се човек уздиже изнад себе и када га то у животу усмерава – то jе оно натприродно у човеку. Природна jе смрт, природан jе апетит, све jе природно, али осећање нема те природе коjа jе нама доступна и разумљива. То jе таjна природа. Зато религиjа ниjе учење о природи, о свету него о човеку, искључиво о човеку! Библиjа jе антропологиjа а не космологиjа. Када неко на основу Библиjе хоће да обjасни природу, свет, то jе глупо, као када на основу научних сазнања покуша да растумачи рецимо стварање света, jер Библиjа не износи како jе стваран свет, већ како човек замишља да jе свет стваран. Библиjа jе слика о човеку, и ако хоћемо да размишљамо о Библиjи треба да размишљамо о себи а не о свету о коме Библиjа говори. То jе човекова представа, а човекова представа jе човек.

Тако сте рекли да ђаво ниjе господар овога света, већ господар лажне представе о њему.

Тачно, jер када он загосподари нашим представама ми смо готови. То jе та страшна таjна човекове слободе. Човек само трансценденталним осећањем, коjе jе уплив Духа Светога, може да постане Личност. Човек не може да управља jедино тим преображаjем искуства. Јер како кажу феноменолози, свака наша представа има интенциjу, намеру, тj. одређен правац. Тако да када видим онаj храм, то моjа представа о њему хоће да се потврди. Али, када се моjа представа о храму преобрази, jа ћу другачиjе да гледам храм. Али ко ће то да преобрази, ко ће мене да преобрази тако да jа видим свет сасвим другачиjе него што сам га видео. Таjна осећања jе таjна неразумљивог преображаjа искуства коjим ми опажамо или препознаjемо свет. Зашто интенциjа? Зато што су сви наши опажаjи препознавање истинитости наше представе иначе ми не бисмо могли да опажамо. При првом погледу ми тек стичемо утисак. Тако да смо ми Личности само преко трансцеденталног осећања. Личност jе превазилажење индивидуе, личност jе празнични догађаj у животу човека као особе. Ниjе сваки дан празник, нити може да буде!

Међу првима код нас, пишете о Хаjдегеру и критикуjете његове покушаjе да спасе западну метафизику. Критика западне метафизике чини основу ваше књиге «Огледи о духовном искуству», за коjу познаваоци Вашег рада сматраjу да представља Вашу наjважниjу студиjу Да ли jе Хаjдегер последњи метафизичар Запада после кога долази нека нова цивилизациjа?

Ниjе ту ништа ново то jе природан ход западне цивилизациjе. Западна цивилизациjа тежи ка моћи и она jе сада постигла техничку моћ. Коначно! Сада двоjица авиjатичара могу да баце по jедну бомбу на Хирошиму и Нагасаки, и готово. Страшна моћ jе њихов идеал. Западном човеку jе циљ живота бити моћан, а не бити вечан. Он уопште нема представу вечности jер не гледа историjу у осећањима. Хаjдегер jе метафизичар коjи покушава да спаси метафизику, и то не као што jе метафизика увек говорила – бити jе исто што и мислити, него бити jе исто што и говорити. Међутим, то jе jедно те исто, и ништа он ту ниjе променио, jер када мислимо ми говоримо у себи, а када говоримо ми мислимо наглас. Нити има ишта ново у његовом – да не говори човек већ то његов говор говори, jезик. То jе метафизичко третирање човека као инструмента. Човек коjи жели моћ не може другачиjе да третира другог човека него као своj инструмент, ни у сарадњи ни у разговору.

У другом делу он спомиње Хелдерлина, иде у неком другом правцу, на трагу песника, покушава да изађе из тога. То више ниjе говор као читање?

Он се вратио предсократовским философима не би ли му они открили другачиjи поглед о томе шта значи бити. Јер они су ту другачиjе говорили, jер су рекли да jе бити исто што и нус а нус значи осећати, али он то ниjе схватио. Наш философ и песник Његош гледао jе другачиjе на свет и на човека, он каже да човек ниjе биће коjе мисли него коjе осећа.

Жарко Видовић

Рекли сте да човек само кад осећа он саосећа. Хаjдегер jе био аутистичан, затворен, проjављивао се као месиjа. А без саосећања нема заjеднице.

Тачно, аутентична заjедница jе заjедница саосећања. Морал jе моjе осећање припадности заjедници коjоj осећам да припадам. Морал jе осећање дужности према тоj заjедници. Иначе нема дужности без осећања дужности, нити има осећања дужности према заjедници, ако не осећам да припадам тоj заjедници и то jе питање морала коjе западна метафизика никада ниjе решила. То jе решено у православљу, па када сам престао да предаjем у Загребу, у Институту за књижевност у Београду сам као проjекат узео тему „Византиjски корени српске културе“, jер ти корени су медитерански а не западни. Водећи западни историчари и историчари философиjе не разликуjу медитеранску Европу од западне. То сам упорно истраживао подстакнут утисцима из Шведске.

Разликуjете Западну од Медитеранске цивилизациjе, а то разликовање збуњуjе многе интелектуалце. Да ли jе, заправо, по Вама, Медитеранска цивилизациjа скуп неких особености култура коjе су се развиле на Медитерану и нашле своj завршни израз у седам Васељенских сабора коjи су расправљали о природи човека, тj. Богочовека и самим тим односом Бога и човека?

Свака цивилизациjа jе jедан склоп установа, комплекс институциjа. Цивилизациjу описуjемо тако што описуjемо све њене институциjе: суд, полициjу, здравство, школство, саобраћаj, спорт, брак… све те установе коjе су законом описане и улазак у те установе и рад у њима се врши аутоматски. Као навика! А све те установе се учвршћуjу на таj начин што човек постаjе цивилизован, односно стекао jе читав низ навика да не мора више ни да мисли о тоj цивилизациjи, него се понаша по тим установама. Поставља се питање на основу чега се бираjу установе коjе ће да се употребе, чиме се одлучуjе да се буде веран тим установама, то jе такозвани систем вредности, смисао. Али смисао долази од поезиjе и од вере, а то jе ствар осећања. На томе jе Запад много погрешио у погледу Медитерана. У Медитеранскоj цивилизациjи, коjоj jе врхунац у Византиjи, циљ свих тих установа била jе хармониjа, а то ниjе математички поjам већ осећање. Антички народи поштовали су крокодиле, змиjе итд., jедино су Грци поштовали људски лик богова, и ту су богови као ми, воле jедни друге, свађаjу се као ми, учествуjу у рату, вараjу жену, љубоморни су, исти су као људи, тако да jе хармониjа између бога и човека таква да то и ниjе комплимент за богове што личе на нас.

Са поjавом хришћанства потврђено jе да личимо на Бога, али ипак jе Бог нешто друго у односу на нас. Са хришћанством се поставља питање: на коjи начин ћемо ми да сачувамо ту хармониjу између Бога и човека, коjу су Грци увидели? И у Медитерану настаjе та хармониjа између Бога и човека. Платон каже: задатак човека jе самоспознаjа, да увиди да не зна своjу таjну. Ту се Платон битно разликуjе од Аристотела. Међутим, на Западу систем вредности свих тих установа jе слобода и моћ човека, и то слобода према свету а не према себи. Што буде имао веће знање имаће већу моћ. Тачно, све се то дешава преко технике коjа обесмишљава знање и живот. Запад jе погрешно протумачио слободу – не као моћ према самом себи него као моћ према свету. Запад jе постигао циљ коjи jе имао да постигне моћ према природи. Медитеранску цивилизациjу чува православна црква а западну цивилизациjу чува католичка црква. Кад се исповедаш, мораш да се исповедиш свештенику, заправо институциjи, да она влада над тобом, а не ти над собом.

Пре рата смо ми Скоjевци имали лектиру Како jе човек постао див, коjа jе говорила о односу моћи, такмичењу ко ће бити jачи, бржи. Међутим, Иво Лола Рибар нам jе говорио: „Не ко ће бити моћниjи, већ ко ће бити jачи од самог себе, издржати батине, не одати друга, одузети залогаj од себе па дати га другу“. То jе говорио Иво Лола Рибар, коjи jе био заљубљен у jедну Београђанку и до краjа живота jоj писао писма ћирилицом, а убио га jе Тито на врло лукав начин 1943. Када jе био АВНОЈ у Јаjцу, Лола jе поставио питање легалне владе коjа jе била у Лондону и Каиру, и рекао да би он желео да иде у Каиро да их обавести да постоjи спор међу њима. Речено му jе да ће добити авион коjи ће га одвести у Каиро. Пред полетање пилоту jе речено да треба да преузме неко писмо од Тита за Каиро, неколико минута пошто jе пилот отишао наилази „Рода“, авион хрватског ваздухопловства, баца бомбу и убиjа Лолу Рибара. Он jе био jе прави предратни фронтовац а не комуниста и да jе он преживао рат било би сасвим другачиjе. Какав Ђилас и његове побуне – то jе плитко. Треба на ово да обратимо пажњу: ниjе важно коjе jе човек вере, у коjу се нациjу уписао, имате оне што су се уписали као Срби па су побили толике Србе, као Јово Капичић, коjи jе после отишао у Црногорце. Морамо бити веома пажљиви када просуђуjемо људе.

Да ли можете да нам обjасните разлику између медитеранског и западног схватања историjе?

Све што сам читао о филозофиjи историjе, од Хегела, преко Маркса, Тоjнбиjа, Фукуjаме, па то jе ужасна глупост. Покушаваjу да нам обjасне историjу. Историjа ниjе хронологиjа. Историjа ниjе прича о томе шта се догодило. Историjа jе прича о томе како су људи успели да издрже све то што се догодило а да упркос томе остану исти и да ти догађаjу не утичу на њих. Дакле, како они одговараjу на таj изазов догађаjа времена у коме све постаjе пролазно, а како нешто може остати стално, непромењено; да за човека нема никаквих закона о промени, режима, робовласничког, феудализма, капитализма…ништа. Човек чува идентитет, као што чува аутетнтичан православни, коjи jе и даље сличан Светом Сави. То мене занима: како jе могуће да се то одржи, како jе могуће да се одржи вера коjа има снагу да твори Личност, а Личност jе човек коjи jе способан да се одупре свим материjалним принудама, свим догађаjима коjи формираjу човека. Маркс каже да jе човек историjско биће по томе што се мења онако како се и друштво мења. Међутим, ми овде имамо пример да заjедница остаjе иста као и у давнини. Мене занима та таjна Личности, таjна историjе као могућност да нешто остане исто упркос времену. Личност не дохвата време коjе га запљускуjе. То jе сада моjа jедина и завршна тема, после десетине књига и стотине чланака коjе сам написао. Почео сам у Београду, текстом обjављеним у Теолошким погледимаЛогос – литургиjска свест православља, затим наставио у књизи Огледи о духовном искуству, па књигом Срби у Југославиjи и Европи – како су Срби могли да се душевно одрже кад jе читав свет устао на њих и књигом Суочавање православља са Европом. Затим Трагедиjа и ЛитургиjаЛитургиjска таjна Светог писмаИ вера jе уметност – дакле, дар Божиjи, а не људска измишљотина, па књигом Историjа и вера, а не историjа и праксис, или историjа и знање. Сада, на краjу,  покушавам, ваљда ће ми Бог дати, да ту завршну књигу, коначни рачун, завршим.

Хармониjа jе могућа у Личности човека, али, да ли jе могућа хармониjа између духовне заjеднице и друштва као комплекса установа световности, између Цркве и државе?  

То jе немогуће, хармониjа jе могућа само у Личности. Према томе ако људи говоре у хармониjи између Цркве и државе она jе могућа само у личности државника коjи су побожни а не у држави као таквоj. Такође и у личности патриjарха коjи треба да води рачуна о личности, а не о томе да ли се неко уписао у православље. Та хармониjа ставља Личност у први план Литургиjе и свега, па ови психиjатри коjи заступаjу западно, научно гледање, много збуњуjу православне.

Филип Вишњић jасно каже: „Небом свеци сташе воjевати, али се Срби дигнут не смедоше“. Ти свеци бране Цркву, а не српску државу. А државу ће да брани народ, коjи гласа као православни, иде у воjску као православни и брани државу као своjу кућу. Не може Црква да одбрани државу, Црква уноси морал у таj народ, да таj народ постане моралан, да не лаже, да се држи задате речи, да чува воjничку заклетву. Црква jе духовна заjедница, васпитач народа. Када Алиjа и Кучук-алиjа кажу: „Али ми смо њима веру погазили коjу jе њима Мурат дао на Косову“, тада заправо Вишњић износи тезу да jе Први српски устанак био у одбрану Завета, Цркве, а не државе. Јер ће државу да изгради Црква а не обрнуто! Вишњић jе имао потпуно савршен Косовски Завет, као што ће га и Његош имати.

Ми Срби смо имали не само могућност, већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историjу као историjу напада на Небеску Србиjу, на Небеско, а то значи на Цркву. Глобалисти сада воде велику борбу против православља, jер знаjу да православље гради нациjу као моралну заjедницу а не као политичку. Они прате парохиjе и много им одговара што литургиjско-парохиjска заjедница данас више ниjе наjважниjа у Цркви, већ jе то епископ. То њима личи на католицизам, и то им jе прихватљиво, jер ту онда могу да спроводе своjу политику. Они коjи стављаjу епископа изнад литургиjске заjеднице су папистички расположени. Не воде нас у православље. Сада су православни у Црноj Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од Јоаникиjа Мићовића Никшићког, да они тамо имаjу парохиjске заjеднице, али шта jе од тога остало? Где jе Митрополит? Стално jе у Београду.

Иво Пилар jе под псеудонимом L. v. Sudland 1918. године обjавио књигу Јужнославенско питање у коjоj jе тврдио да jе Црква за време Немањића изградила заjедницу коjа jе постала кичма српске нациjе, и то каква се ретко може наћи у историjи. Колико су Вам његови увиди помогли да схватите значаj обнове Пећке патриjаршиjе?  

Пилар jе упозоравао Аустроугарску на опасност коjа Аустроугарскоj и римокатолицизму прети од православља. Њега jе занимало у чему jе снага православља и он jе открио да jе Пећка патриjаршиjа имала моћи да окупи српски народ чак и у Турскоj, када ниjе била у сарадњи ни са каквом државом. Пилар jе ту моћ схватио, али нажалост ту моћ Српске православне цркве данас не схватаjу наши теолошки образовани свештеници jер су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали су се, прихватили папски клерикализам. Знате ту суjету свештеника коjи замишља да он вас прави верником и да jе он вама духовни отац. Духовни отац jе само Бог.

Говорим о томе зашто jе Литургиjа наjвећи ауторитет, изнад свих, изнад патриjарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургиjе, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургиjа jе изнад. А ниjе ауторитет онаj коjи служи Литургиjу, па таман и да jе патриjарх. Литургиjа jе ауторитет, jер се у њоj jавља Дух свети и Бог, чиjе ми само име знамо. Он делуjе када се поjави Личност. Кад год се човек поjави као Личност. Личност ниjе биће! Личност jе догађаj у људском бићу. У међувремену jе радни дан, што се каже. Ниjе ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немоj да се уобразиш, то ниjе твоjа творевина. Зато jе потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност jе основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисиjу, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло jе краjње време, и то jе наjвећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта jе то таjна Личности ниjе у стању да схвати ниjедна верска заjедница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим диjалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима коjи нису паписти.

Код нас се поjам Логоса погрешно тумачи и преводи, то ниjе реч?  

То jе коначно исправљено у новим преводима Новог Завета и скинуто са дневног реда, али jе до пре 20 година писало: „У почетку бjеше Реч“, а треба „У почетку бjеше Логос“, а Логос не значи реч. Онаj коjи jе то превео ниjе водио рачуна да jе Логос наjвећа таjна Божиjа. Логос значи „сабраност“ а шта ће логос значити у нашем jезику зависи од тога шта значи „сабран“. Ако су сабрана слова б-о-г-д-а-н онда логос значи Богдан, значи реч, значи слово. Али ако су сабране речи, али хармонички, не тек тако да их набраjаш, него са неком хармониjом, тада Логос значи исказ, реченица. Када реченица има смисла, онда Логос значи реченица, исказ. Али ако човек лепо састави реченице, смислено, онда Логос значи беседа или чак књига. Али ако се састану беседници као у Васељенском сабору, сабраност тих беседа jе Логос. Јер, они се нису састали да се свађаjу, него да воде диjалог, да се сложе. Онда Логос значи Сабор. Света Троjица су Један. Један. И Логос значи Један Света Троjица, а не реч. На Теолошком факултету у Београду се на предмету филозофиjа jош враћаjу на Сократову филозофиjу по Хаjдегеровом упутству – они jош не примаjу Логос у овом значењу, него филозофски гледаjу на то. Теолошки факултет би требало да се зове Литургиjски факултет, зато што jе Црква литургизам. То jе битно! Бог jе Бог непознати, рекао jе апостол Павле. И на краjу Литургиjе се каже: „Буди Имjа Господње благословено од миња и до века“. Нека jе Име Господње благословено. Јер, шта ми знамо? Ми знамо само Име, али шта jе та сила коjу ми тако називамо? То jе поjам за нешто што за нас остаjе непознато, а што jе апсолутно изнад нас, по свакоj моћи. Зато ми тако завршавамо Литургиjу, а не кажемо Бог jе то и то. Нека о томе прича метафизика, Августинова и Томе Аквинског, нека причаjу они ако знаjу шта jе Бог. А ми не знамо ни шта jе субjект „jа“. Рецимо, jа мислим… али jа не могу да мислим ни о своjоj маjци, могу само да мислим о искуству коjе сам стекао о њоj, о сећању. То jе jедини могући предмет мишљења, а таj предмет мишљења jе моjе искуство. Значи, jа сам предмет свог мишљења. Чак и када мислим о свету, заправо мислим о искуству о свету. Чим сам jа предмет свог мишљења, jа и мислим и одлучуjем о себи. Тако да jе разум и моћ слободе. Али, шта jе субjект „jа“? Пробаj да претвориш њега у предмет мишљења!? Чим га претвориш у предмет мишљења, он више ниjе субjект, над њим jе субjект и он стално бежи, не можеш да га дефинишеш. Тако да jе човек као субjект „jа“ таjна. Поjма немамо шта jе то, а морамо да будемо то што не знамо шта jе. Према томе, све што ми на основу искуства о земљи на коjоj живимо можемо рећи о човеку jе превара, jер не зна се шта jе човек. Човек jе Личност и по тоj Личности се њему дешава да буде Христолик а да се у међувремену сећа тих момената Христоликости и жели да се они опет поjави. А та поjава jе литургиjска – нема ту теологиjе. О Богу jе наука немогућа! Физиологиjа jе могућа, антропологиjа jе могућа, али само о људском телу, али не о томе шта jе човек. Познати антрополог jе пре неког времена говорио о таjнама човека: „Све што могу да знам о човеку чини ме толико моћним да могу и да га употребим“. А човек jе неупотребљив, jер он jе таj коjи одлучуjе да ли ће да буде употребљив или не. Рецимо ако човека батинаjу да призна, нису њега натерали усташе или Немци да призна, него он одлучуjе да ли ће да попусти и призна. Него, он jе ту слаб, каже: „Боже, даj ми снаге да издржим.“ Али он jе таj коjи jе одлучио и да призна, и да изда, и да убиjе. Ниjе могуће ниjедно дело човека без његовог пристанка и то jе та слобода човека  о коjоj говори Достоjевски у „Великом инквизитору“, и то Исус говори великом клерикалцу коjи мисли да jе вера да се покори вишем чину. Могу да одлучим о томе да се покорим, али jа не могу да одлучим о вери. Она ниjе плод моjе воље. Шта jе она? Е то jе таjна!

Ваш став jе да су Срби логорашки народ и да његову елиту чине управо логораши. Колико садашња ситуациjа српског народа подсећа на логорашку?

Не подсећа, jер међу нама логорашима ниjе било суjете – ко jе паметниjи, ко зрелиjи, ко jе jачи. Ми смо jедни са другима разговарали у апсолутном поштовању, па када би проговорио потпуно неписмен човек никоме од нас не би пало на памет да му каже да ћути, jер говорило се о истинама о коjима не може да се докторира.

Понављам: нама данас недостаjе спремност на диjалог, пре свега на литургиjски диjалог после Литургиjе у парохиjскоj заjедници. То jе школа диjалога, школа узаjамног поштовања личности, школа могуће демократизациjе овог народа, школа историjске свести, да Срби коначно знаjу ко су, шта су, одакле потичу, из чиjе цивилизациjе, чиjа су они деца. Ако тога нема узалуд се служи Литургиjа, jер они служе и растеруjу нас. Ево моjих белешки припремљених за Литургиjу у недељу 8. 12. 2013. Међутим свештеници то не дозвољаваjу. Када се неко поjави са оваквим белешкама њега третираjу као да доводи у питање њихову професиjу.

Прво треба да савладамо суjету без коjе ниjе могуће наћи излаз ни у фудбалскоj утакмици. И брак се распада ако jе човек суjетан. Суjетан човек ниjе способан за сарадњу. Црква треба прво да нас научи да наступамо као Личности и да препознаjемо Личности у себи и у другима. Таква парохиjска заjедница ће у свакоj општини имати и те какав утицаj, ниjе то лако окупити људе и ти би људи били и у политичком животу доминантни jер не би гурали своjе личне интересе. Рецимо, када би парохиjска заjедница била културни центар, она би као таква била далеко jачи центар од Коларчевог универзитета, Академиjе, Универзитета и ту би било много шта речено другачиjе, па би и општина живела другачиjе.

Били сте и остали историчар цивилизациjе. У ово време у коме се прича о краjу историjе, распаду свих вредности, какво jе Ваше виђење будућности?

Стварно не знам. Гледам ово хулиганство младих, криминал, корупциjу, парламент, свађе партиjа, а Запад коjи jе криминалниjи него што jе био икада у историjи, хоће да створи jединствено светско тржиште где ће Америка да цео свет снабдева житом, па према томе ни jедноj земљи неће бити потребни сељаци, а баш ме занима од чега ће народ да живи када изгуби посао. Милион људи биће у стању да произведе све потребе за целокупно становништво, само jе питање хоће ли то становништво имати новаца да то купи. То jе таj бесмисао технике. Ками jе увидео таj бесмисао Запада, па jе себе сматрао странцем у своjоj земљи и своjоj нациjи.

За мене нема другог спаса осим парохиjе! Дигао сам руке и од друштва философа, има већ 50 година, и од универзитетске кариjере. Интересуjе ме jедино парохиjа и не идем одатле никуда. Никуда! То препоручуjем свим православнима. Своjу парохиjу, jер све друго jе узалудно. Без тога све оде у ветар.

Разговарао: Богдан Златић

Фотографиjе: Душан Јауковић

_____________________________

[1] У доба раног хришћанства Авињон jе био трговачка испостава старогрчке колониjе Масалиjа, данашњег Марсеља. (прим. прир.)

[2] Краљ Филип IV Лепи, папу Климента V, коjи jе био Француз. (прим. прир.)

[3] Професор Жарко Видовић сматра да jе за ромски народ назив циганин заправо симбол њихове мученичке судбине и да савремена политичка коректност, коjа забрањуjе употребу речи циганин, уствари jош jедан од начина да се сакриjе истина о њиховом страдању у Другом светском рату! (прим. прир.)

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

 

Везане виjести:

ДР ЖАРКО ВИДОВИЋ: ВАТИКАН РЕЖИСЕР АВНОЈА – Jadovno …

Српске жртве у 20. веку – историjа и памћење – Jadovno 1941.

ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ … – Jadovno 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top