Запажања су забрињавајућа

Концем новембра упућен сам у посјет пољској армији. Посјет је трајао мјесец дана. Упознао сам њихове превентивно-медицинске установе, спријатељио се са неколико виших официра… Спознао сам колико мрзе Русе и видио како добро познају своју историју, сваку битку, краља и кнеза. Одвезли су ме и у Освјенћим, Аушвиц. Небодер, централну грађевину у средишту Варшаве, коју су им изградили Руси, поспрдно зову Храм Свјатово Јосифа. У Варшави ме задесила Двадесет прва сједница Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Отишао сам у амбасаду по информацију и савјет да ли да даље останем у Пољској или да се вратим у Југославију. У Београд сам се вратио суботом па сам наставио за Загреб, а у понедјељак сам опет био у Београду. Најприје из штампе, а онда ускоро и на састанку Комитета СК Команде Пете армије, чији сам био члан, упознат сам са свим политичким догађањима и смјенама. На неком скором викенду, приликом посјете мајци, чуо сам и први виц о минулим догађајима. Ранко Прерадовић, син јединац убијеног Ђуре, углавном повучен, али у свом момачком друштву познати забављач, возио је на тракачу неку качицу Милану Бишкупу, рођаку. Нетко га упита: „Куда си наперио Ранко“? Он од прве одговори: „Идем по мед, чујем да је цркла матица“. Ово ми се толико допало да, осим овог пригодног хумора, нисам упамтио нити једну другу досјетку о тим догађањима. Почетком седамдест и друге премјештен сам за савјетника у Републички секретеријат за народну одбрану Хрватске. Ту сам за непуних пет година апсолвирао сазнања о системском хрватском национализму са личном констатацијом: „Било је персоналних промјена на врху, али фронт хрватског национализма је остао читав на достигнутим позицијама из децембра 1971. године“. Ту су ми још придодали епитет српског националисте, а они то, као, нису били. Част ријетким изнимкама, које су знале за такво моје мишљење. Цијенећи властите снаге и резултате на позицији коју сам имао, дио преокупација преусмјерио сам у градњу куће на очинству у Грубишном Пољу и нове викендице повише Станчића. Дугорочно, то се показало као промашај у моме животу и потврдило непоколебљив став моје мајке, сељанке са пет разреда основне аустроугарске школе – требао сам на вријеме отићи у Србију. Саркастично заиста до суза моја глава у коју сам стрпао, поред основне школе, гимназију, војну академију, велику матуру, медицински факултет, специјализацију, течајеве за научно-истраживачки рад и, коначно, одбрану докторске дисертације, није била у стању да донесе такву разумну, рационалну одлуку. Кад о томе размишљам, излази ми некако да је то посљедица нечег што је у мене било унијето, уграђено, а није било моје. Нажалост, све до 15. августа 1991. године, унаточ низу мојих сазнања и поступака супротстављених тој усађености страног, оно је остало доминантно!

Углавном тихи, а понекад у валовима, егзодус српских породица (а и појединаца и новостворених младих бракова) трајао је константно, све до 1991. године. Није занемарива појава куповања плацева коју сам већ споменуо и градња кућа по Србији које су прављене по ономе – злу не требало.

Списак српских породица које су у времену 1945–1990. године одселиле са Билогоре:

Мали Грђевац – Домузин Владо (Бгд), Гашпаровић Јованка (Бгд), Граканић Раде (Бгд), Борић Здравко (Бгд), Милековић Драго (Сомбор), Јовановић Никола (В. Плана), Бобић (Панчево), Лалић Милан (Бгд), Лалић Бранко (Бгд), Лалић Ђорђе (Бгд), Драгић Ђорђе (Борово Село), Бајевић (Вршац), Милековић Чедо (Сомбор). Толико је одселило од тамошњих седамдесетак кућа.

Велика Барна – Гајић Дане (Бгд), Гајић Душан (Бгд), Гашпаровић Саво (Лесковац), Гавран, двије породице.

Мала Барна – Саџак (Сомбор), Саџак (Смедерево), Влаисављевић Мићо (Ковин).

Велика Ператовица – Крга Никола (Пожаревац), Крга Милан (Бгд), Крга Бранко (Бгд), Крга Милан (Бгд), Илинчић Саво (Аустралија), Крпица Саво (СД), Трајковић Обрад (СД), Дардић Спасо (СД), Дардић Љубан (СД), Велагић Никола (Шведска), Дардић Никола (Бгд), Рекић Миле (СД), Лалић Душан (Бгд), Лалић Душан, Стевин (Аустрија), Новковић Алекса (Бгд), Пармак Стево (Згб), Пармак Бранко (СД), Газибара Милан (Згб), Ергарац Андрија (Бгд), Ергарац Благоја (СД), Карановић Милорад (СД), Вудраг Божо (Бгд), Алексић Лазо (Бгд), Рекић Сава (Згб), Рекић Мићо (Бгд), Рекић Томо (Бгд), Трбојевић Милан (Бгд), Трбић Никола (Лозница), Трбојевић Митар (Шведска), Загорац Стеван (Бгд), Загорац Милан (Бгд), Трбојевић Чедо (СД), Трбојевић Милан (СД), Трбојевић Љубан (СД), Саватовић Милан (СД), Саватовић Остоја (Бгд), Вудраг Миле (СД), Витез Стево (СД), Трбојевић Глишо (Зајечар), Босанац Никола (Ђаковица), Босанац Ђуро (Ковин), Босанац Милан (СД), Косановић Ненад (Бгд), Косановић Ђуро (Бгд), Косановић Стево (СД), Косановић Владо (СД), Вудраг Перо (Бгд), Вудраг Миле (Бгд), Јовичић Митар…Дардић Славко (СД), Вудраг Ђуро….Трбојевић Стево (Бгд), Трбојевић Гојко (САД), Трбојевић Гојко, Милин, (САД), Тулум Мићо (Ријека), Јанчија Мићо (Њемачка), Миладиновић Перо (СД), Тулум Благоја (Ријека), Тулум Раде (Бгд), Тулум Тадија (Бгд), Тулум Раде, Ђурин, (Ријека), Тулум Стево (СД), Тулум Бранко (Бгд), Тулум Боро (Вуковар), Тулум Ранко (СД), Сировица, лугар (неознато), Трбојевић Илија (Аустралија).

Мала Ператовица – Торбица Мирко (СД), Торбица Митар (СД), Попара Стево (Бгд), Лолић Јово (Гарешница), Ковачевић Глишо (Бгд), Јездић Славко (Дарувар), Јездић Стево (Дарувар), Јездић Никола (Дарувар), Јечменица Мића (СД), Јечменица Миле (СД), Тесла Филип (СД), Шегић Живко (СД), Шегић Дане (СД), Шегић Бранко (Згб), Ковачевић Глишо, други, (СД).

Дапчевачки Брђани – Кораћ Никола (Бјеловар), Цвијановић Стевиса (Бгд), Цвијановић Бранко (Бгд), Кораћ Благоја (Борово Насеље), Кораћ Ђуро (Њемачка), Купреш Рајко (Дарувар), Купреш Цвијета (Згб), Љуђтина Стојан (Бгд), Лолић Никола (Бгд), Лолић Гојко (Бгд), Лолић Мара (Дарувар).

Грубишно Поље – Цвикић Никица (Бгд), Пејновић Љуба (Згб), Буде Пејновић (Бгд), Мирко Пејновић (Бгд), Јела Поповић (Ријека), Тина Грубер Војнић (СД), Амиџић Зорка (Ријека), Шегић Ана (Бјеловар), Шегић Даница (Бгд), Ковачевић Стево (Бгд), Инђић Милан (Бгд), Бркић… (Бгд), Чупић… (Бгд), Продановић… (Бгд), Кљајић Његован и Милован (Бгд), Ковачевић, Тинтор Сеја, Витез Стево (СД), Векић Милан (Дарувар), Витез Милан (СД), Кораћ Стево (Александровац Пожаревачки), Ђуро Газибара…. Дражић Гојко (Шид), Цвикић Душан…., Голић Стево (Ст. Пазова), Косијер Стеван (Бгд), Пане Торбица (Ријека), Цвијета Бугариновић (Бгд), Мачак Боро, Мицан (СД), Вукшић Перо и Босљка…., Николић Илија (Бгд), Којић Милан (Бгд), Ана Гавран (Бгд), Векић Душанка (Бгд).

Напомена:

Табела је непотпуна. Недостају подаци за читава села.

Ипак, послије седамдесет и прве на многе ствари, догађања и појаве гледао сам другачије. У сваком случају, критичније. Надолазила су спонтано, а на неки начин сам и призивао нека сјећања која су у мени одраније имала своје мјесто. Данас, са дистанце, како се то каже, кад преврћем сјећања увијек си приписујем некакво двојство у мени. Процес мога одгајања од најраније младости имао је основ у смртном страху који сам проживљавао и преживио прије тога процеса. Предао сам се без икаквог размишљања, без и трунке сумњи и резерве, свему ономе што су били слобода и сигурност. Очито, мени таквом, слобода и сигурност су били све и доста. Све остало било је томе подређено, а живио сам да би то двојство одржао. Међутим, има ту једна генерална финеса у моме цјелокупном одгоју. Опћи интереси, популација, војска, брига о потчињенима, размишљање о правди, коректност и одговорност у служби, па и озбиљне примједбе свима које сам уважавао и респектирао увијек су били у првом плану. Ја сам био у другом плану (ако сам као брига о себи уопће постојао). У то подручје опћег испред личног нормално се уклапало и моје добронамјерно и искрено размишљање и о догађањима везаним за српски народ на Билогори. Као ни по осталим питањима, нисам ни овдје видио разлога да се бављење тиме може лоше рефлектирати на мене, на моју позицију у лошем, да не кажем презирном смислу. Зато што се ја тиме нисам до сада бавио, нисам сматрао да је то табу или, у најмању руку, за моју околину и позицију непожељна тема. Нисам нити запажао, нити добивао некакве лоше реакције, па сам то, као и остале опће ствари, сматрао нормалним и за мене уобичајеним. Није ми падало ни на крај памети да постоји прешутно, перверзно и подло праћење које ће ме на крају, као неким аргументима, притиснути уза зид и макнути ме из система којем сам почео бити сметња. Без обзира на то што сам већ имао искуство да је и међу генералима и пуковницима било (па и да, по мојој оцјени, има) хрватских националиста и противника Југославије, чији они генерали јесу, наивно сам мислио да они о моме поштењу, без обзира на то којом темом се бавим, имају мишљење као ја. Ипак, осјетио сам злонамјеру, али сам без обзира на то остао свој, искрен и поштен, без дволичности. То су, међутим, перверзни проматрачи по задатку знали да искористе и упакују. Произвели су ми дворску будалу у Заводу на чије инструиране, провокативне поступке сам старјешински бескомпромисно реагирао, а они су почели да ме, као, исправљају у руковођењу и командовању. Јасно сам ставио до знања на састанку са генералом Шпегељом, Кемалом Бузаљком и пуковником Вуксановићем да се против мене води игра на нивоу Команде, а не на нивоу дворске будале у Заводу. Ту моју тврдњу ускоро је потврдило укидање Рјешења којим ми је био додјељен четверособни стан. У вези с тим, тражио сам пријем код генерала Шпегеља. Ту је према мени, а чувајући и себе од генерала Чанадија, испао коректан. Видио је да је сва та прљавштина прешла сваку мјеру. Понио се људски, донио је по мене најбоље рјешење које је он могао донијети.

< Осјећа се долазак Хрватског прољећа           Садржај         Присилно пензионисање, слободно вријеме за старе преокупације >