Запад воли да Балкан увек буде на ивици рата

Две децениjе од краjа рата у Хрватскоj и Босни, народи Балкана нису ближи суштинском помирењу. Кључни проблем су политичке игре великих држава, пре свега Немачке, Британиjе и САД

Ломљење ћириличне табле у Вуковару

ПРЕМАЛО jе времена прошло од сукоба на Косову и Метохиjи 1999. године да би се разумели Срби и Албанци. Две децениjе од “Деjтона” очигледно нису ништа за помирење у Босни и Херцеговини. Ни 70 година од Другог светског рата ниjе било довољно за траjни мир међу народима Југославиjе. На Балкану само jе за рат потребно мало. Чини се, доста jе свега неколико дана.

Да су народи “од Вардара па до Триглава” одувек били више приjемчиви мржњи, насиљу и потезању оружjа него миру и разумевању историjа даjе неброjено доказа. Последњи покушаj корака ка помирењу, направљен у Сребреници, показао jе да се Срби и Бошњаци данас подjеднако мрко гледаjу као 1992. године. Ово искуство буди и стрепњу да и прослава две децениjе од “Олуjе”, коjа се помпезно наjављуjе у Загребу и Книну, не покаже да jе атмосфера у Хрватскоj 2015. идентична као у пролеће 1991. или лето 1995. То би, већ се jавно страхуjе, био последњи ексер закуцан у ковчег толеранциjе и помирења на Балкану.

Разлога за то ниjе мало – историjски континуитет нетрпељивости, jеднострана култура сећања, политичке елите оптерећене интересом, али и мале игре великих сила… Две децениjе пошто jе стављена тачка на рат у БиХ и Хрватскоj, утисак jе да jе помирење народа даље него икада. Анрићево виђење мржње сажето у “Писму из 1920.”, подjеднако jе живо и актуелно као када jе и написано.

– Босна jе земља мржње. Од свакога се тражи и очекуjе да мрзи, да се сврстава и на томе истраjава. Над нама се ковитлаjу урагани мржње – завапио jе jош тада писац, поставивши траjну диjагнозу свих наших неразумевања и подела.

Једна од кључних препрека помирењу, сагласни су саговорници “Новости”, jесте различито читање прошлости. Диjаметрално супротна виђења истих догађаjа преjака су арматура балканским бункерима у коjима дубоко ушанчени народи тумаче прошлост и чекаjу будућност.

На то мисли писац и публициста Мухарем Баздуљ када каже да jедан од основних разлога за све напетости на овом простору лежи у различитоj интерпретациjи како рата, тако и догађаjа коjи су до њега довели. Чак и кад постоjи сагласност о чињеницама, интерпретациjа jе другачиjа.

МРЖЊОМ ДО ПОШТОВАЊА Невладине организациjе се залажу за беспоговорно суочавање са прошлошћу сваког народа, а посебно српског, што jе по њима први корак ка траjноj нормализациjи односа. Историjе и локалне прилике, међутим, отвараjу простор и за нека сасвим другачиjа виђења овог проблема. Такво jе и виђење светски познатог словеначког филозофа Славоjа Жижека, коjи без ограде и длаке на jезику позива Србе, Хрвате и Босанце да отворено признаjу jедни другима да се не подносе. Једино тако jе могуће заборавити братство и jединство и изградити полазиште за поштовање међу народима.

– За Хрвате, рецимо, “Олуjа” jе величанствена ослободилачка акциjа, а за Србе наjвеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. За Бошњаке, у Сребреници се 1995. године догодио геноцид, а за Србе ратни злочин. Наводим само два примера из 1995. године, а има их много из целих деведесетих: Вуковар, Дубровник, опсада Сараjева, акциjа “Бљесак” све до НАТО бомбардовања – набраjа Баздуљ.

У том смислу, подсећа, на нашем простору постоjи стање “замрзнутог конфликта”.

– Више фактора jе ту пресудно, али не треба потценити наивност с коjом овдашњи народи пристаjу да играjу споредне улоге у игранкама великих сила и неспремност да се комшиjски колективно окрену према бољоj будућности. Ниjе нужно да око сваке историjске чињенице постоjи сагласност, ако би постоjао консензус о будућности. Потребна нам jе свест да ће бити трагично ако будемо имали jош двадесет или тридесет генерациjа коjе ће бити заточене у мочвари деведесетих.

Да jе кључни разлог кошкања на тесном балканском брвну различито схватање историjе, односно, узимање само оних сегмената коjи су по вољи званичним тумачењима догађаjа из прошлости, сматра и политички аналитичар из Загреба Давор Ђенеро. Он ипак оцењуjе да последњи догађаjи у Сребреници, коjи су многи видели као мрачно предсказање новог сукоба, ствара само привид тензиjе.

– Последње напетости неће резултирати већим проблемима. Нико више нема ресурса за нови рат, а и међународне околности су такве да до тога не може ни доћи – каже Ђенеро. – Све државе су у евроинтеграционом процесу и ЕУ ће своjим механизмима уклонити све могућности ратног сукоба.

Ђенеро наводи и пример Хрватске у коjоj се различите чињенице коjе кроjе реалност – просто заборављаjу.

– Парада у Хрватскоj, поводом “Олуjе”, гротескна jе, jер се заборавља да jе Европска униjа, чиjа jе Хрватска чланица, пре свега мировни, па тек онда политички и економски проjекат – обjашњава наш саговорник.

Утисак jе, међутим, да jе ЕУ под теретом своjих проблема више нема ни жеље ни воље да лечи старе ране и исправља криве Дрине и Крке. Њихов jедини интерес jесте контролисана ситуациjа у коjоj ће се капитал несметано умножавати, али и спроводити њихови политички интереси.

Социлог Љубиша Деспотовић каже да регион данас ниjе ни ближе ни даље од помирења него што jе био пре двадесет година. Суштина jе, по њему, у нерешеним националним питањима, коjа су засада енгима без кључа.

– Свака држава и нациjа, нарочито оне синтетичке коjе хиљаду година нису имале државе, и данас покушаваjу да захвате нешто мимо своjих граница – каже Деспотовић. – Економски аспект не иде у прилог помирењу, jер су све нове државе економски далеко испод оног што су биле пре распада СФРЈ.

А евроинтеграциjе су, наводи наш саговорник, само привид да ће регион да се смири и крене у фазу политичког и економског развоjа:

НИСМО У ДЕВЕДЕСЕТИМ СРБИ, Хрвати и Бошњаци сваког лета полажу испит из толеранциjе и разумевања и редовно – падаjу. Тако jе било и овог jула, када се у центру пажње домаће и светске jавности поново нашла Сребреница. Према речима писца Мухарема Баздуља, упркос сугестивним моментима и емоциjама, то не значи да смо се сви колективно поново вратили у деведесете. – Нисам нерационални оптимиста, али мислим да део пута коjи jе досад пређен у нормализациjи односа између наших народа ипак ниjе угрожен последњим догађаjима. Проблем jе, међутим, што jе до сада пређени део и кратак и недовољан.

– Али, у гротлу тих држава, као и шире на Балкану и у Европскоj униjи, имамо процесе коjи све радикализуjу – jаку економску кризу и миграциjе становништва. Региjа jе пред ерупциjом, иако обичан човек жели само мир.

Деспотовић сматра да су Срби наjспремниjи за помирење, што, како каже, проистиче и из њиховог jугословенства, али и због тога што Србиjа олако прелази преко своjих националних интереса и подjеднако олако прихвата интеграциjе.

– То што Срби наjвише желе помирење jе добро, неко треба да буде локомотива у тим процесима, али не по цену националних интереса – наводи он.

Колико jе, међутим, пут до праштања и толеранциjе дуг и кривудав наjбоље се види у бившим jугословенским републикама. Сви смо сведоци да се поверење међу народима тешко стиче, а лако прекида. Кључни jе опет обичан човек. “Рат се рађа у маси, а помирење само међу поjединцима”, мисао jе коjоj се нема шта додати нити одузети. Да ниjе великих сила, додуше.

– Народи би се између себе некако и разумели, али кључан проблем су политичке игре великих држава, пре свега Немачке, Британиjе и САД. Сва национална и политичка права коjа уживаjу други народи у српском случаjу представљене су само као провизориjум направљен само да би био заустављен рат – истиче историчар Чедомир Антић.

Што се тиче односа Срба и Хрвата, он као проблем види што jе за Србиjу рат у Хрватскоj и БиХ завршен 1995. године и од тада званични Београд настоjи да све то мање-више заборави:

– Наjбољи пример лоше намере jе понашање хрватских влада. Све су добили, у свему успели, али већ jе извесно да су мржња и прогон Срба били само манифестациjа моћи снага коjе живе дубоко у хрватском друштву и за коjе jе однос према Србима био само легитимациjа. Мислим да ће антисрпска осећања у Хрватскоj у будућности само расти, без обзира на то што Срби више не играjу никакву улогу у хрватскоj политици – наводи наш саговорник.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Леонид Решетњиков: Мапа Балкана jе привремена jер су границе вештачке

Владимир Умељић: “Теориjа дефиниционизма” – Запад и Балкан 1990?

Значаj Сребренице за политику Запада – Jadovno 1941.

Академик Живоjиновић: Каjзер jе желео рат, а не Срби – Jadovno ..

Вулин: Котромановић би Србима забранио и да пате за жртвама

Олуjа – Јадовно 1941.