Zagrmiše topovi, zatresla se zemlja

Izađem ja van i vidim da je plot između đedove bašče i našeg dvorišta razvaljen. Prođem kroz taj otvor, pa na mala dvorišna vrata i preko puta u Romića sokak. Da vidim topove! Stvarno – četiri topa, partizani oko njih, a jedan sjedi na topu u nekoj stolici. Tu je i Živko. Došao je prije nego ja. Sad nas jedan partizan tjera da idemo kući jer kad počnu pucati, probit će nam uši. To nam je tako oštro rečeno da smo odmah zbrisali. Nisam ni ušao u kuću, kad u varošu poče pucnjava. Prašte puške nekako gusto, a onda i po koji rafal. Odjednom se zdrma sva zemlja – zagrmiše topovi. Pucaju sva četiri kao da se utrkuju. Ljuba, Vrzić i još neki sjede za stolom i jedu kajganu. „Vide dima i prašine! Al’ smo im zasolili doručak“, viču neki u dvorištu. „I prisjest će im“, dodaju drugi. „Aj’ ti, Milane, sa ovim drugom u Singerovu kuću kod Mire Vončinine. Pitajte je je l’ Alić kod nje spava“, reče mi jedan. Idemo preko Brzinovog dvorišta, a taj drug pozva još dvojicu da idu sa nama. U tom času zrak iznad nas propara mina. Svi smo nekako čučnuli, pognuli se, a ona opali kod đedovog duda. Lupa ovaj drugar u vrata i Mira otvori. Pitaju je da li je tu domobran Alić. Ona odgovori da već nekoliko noći tu nije spavao. Reče da ponekad, na kratko, dođe preko dana. Tako se završi ta bezuspješna akcija u kojoj sam i ja učestvovao. Kad sam se vratio, odmah sam sve ispričao, a ovi za stolom se smiju. „Toliko nas se boje da ni sa snašama ne smiju spavati“, smiju se oni dalje. Ali, dolje se vraški puca. Povremeno opali još po koji top, ali dolje grme i krupne eksplozije. Kažu da su to naši minobacači i đumbuli. Vrtim se tuda po dvorištu i bašti, opet prošušti po koja mina i neđe gore opali. Oho, evo nose i prve ranjenike. Poneki ranjeni u ruku i rame idu pješice. Svi odoše preko bašče kroz onaj razvaljen plot, pa kroz vratašca preko puta u Jerino dvorište. Odem za njima i ustanovim da su tamo bolničari i doktori. Tu donose sve ranjenike. Poslije ih trpaju u kola i odvoze nekuda prema Peratovici. Vraćam se kući i u đedovoj bašti vidim strašan prizor – nose ranjenika na nosilima, a on u rukama drži svoju potkoljenicu i viče: „Komesare, vidi šta mi se dogodilo“! „Znao sam ja, Žuro, da si ti junačina. Samo se drži junački“, uzvrati komesar i žureći ode prema dolje. Opet jedan na nosilima, u zavojima su mu i glava i rame. Na sljedećim nosilima je jedan sa zamotanim koljenom i potkoljenicom. Jauče i plače. Nešto su se uzvikali borci u bašti pa idem tamo. Čujem kako govore: „Vidite da nas gađa sa crkve. Treba srušit’ toranj. Idi reci onima kod topova“, rekoše jednom te ovaj otrča. Vratio se brzo i kaže da se toranj ne smije rušiti, ali da će sad doći jedan sa šarcom da ga ušutka. Dođe taj sa šarcom, ali ode prema Singerovom sokaku, pa tamo nešto zagleda i hoda lijevo, desno. Konačno postavi šarca na široki stupac plota. Nišani. Kad se onaj sa tornja oglasio rafalom, ovaj mu odmah odgovori i tako nastaviše – čim se onaj javi, i ovaj odgovori rafalom. Već je sunce lijepo izašlo, a dolje još dobro puca. Čuje se puno rafala i pušaka. Krupnih eksplozija je nekako malo, puno su rijeđe nego jutros. A onda opet zdrmaše zemlju topovi. Čujemo dolje eksplozije, a ubrzo zatim nekako utihnu pucnjava. Neki oficir sa žutim štrajfama na rukavima sjedi za nekakvim stolom i ima telefon. Glasno uzviknu: „Gotovo je! Dobro su ih sad topovi sredili, ne čuju se više“. I stvarno, nema više one grmljavine, rafala i praskanja pušaka. Opali gdjekoja, ali onaj sa tornja još uvijek se čuje. „Sad će i ovaj sa tornja prestati da razgovara sa ovim našim šarcom“, opet se oglasi onaj oficir. „Otići će i predati se našima ili će skočit’ sa tornja“, reče. Dođem u kuću, a, ono mama i Jovanka same. Svi su otišli. „Jesi ti dav’o kravama jest’“, upita me mama. „Uh“, uzviknem i potrčim u štalu da bacim kravama otave. Eto, one, ni krive ni dužne, proslavljaju oslobođenje gladovanjem. U tom obilju događanja i utisaka, ja na njih zaboravio. Vidim u prolazu, i sada i maloprije, da pronose ranjenike na nosilima. Neki idu i pješice. Čuje se kako ječe, neki stenju, a neki jadnici i jauču od bolova. Kod Golštajnovih (Gottstein) ima puno kola. Neka sa ranjenicima izlaze iz dvorišta, a druga iz onog reda od Romića do Golštajna ulaze u dvorište. Odjednom se na putu pojavi kolona zaprežnih kola. Odoše u varoš. „Znači, stvarno je dolje sve gotovo“, velim ja mami. „Pa valjda jest jer i ovi svi sa Ljubom odoše u varoš. Zvala Ljuba i mene, al’ kud’ ću ja, k vragu, u tu gužvu“, reče mama. „Nek’ Jovanka napoji krave, a ja, mama, idem malo dolje da vidim kako to sad izgleda“, kažem joj. „Ma bolje da još ne ideš. Još se puca, a tih ustaških vragova ima i sakrivenih“. „Idem ja ipak. Neću se dugo zadržati“, brzo kažem i odem. Žurim prema dolje, a iz Šegića kuće sa rukama svezanim na leđima izlazi Vukelić. Za njim Gojko i Đorđe. „Šta je to“, umjesto pozdrava upitam. Sva trojica se nasmijaše. Gojko pritrča i poljubismo se. „Zdravo drugar, kako si“, reče Đorđe i pruži mi ruku. „Zdravo Milane. Evo, ja se ne mogu rukovati kad su me ovi dvojica svezali“, kaže Vukelić. Vidi Gojko da meni tu nije nešto jasno, pa reče: „Ovo smo napravili radi komšija. Malo parade za njihove oči. Otjerat ćemo ga sa nama“. „Idem ja malo da vidim kako je u varošu. Vidjet ćemo se“, rekoh umjesto pozdrava, pa požurim. Već se odozdo vraćaju kola puna raznih stvari iz trgovina i pojedinih radnji. Svašta voze. Prolaze tu i partizani.

< Sloboda, grom iz vedra neba                                             Sadržaj                                             Grubišno je oslobođeno >