Мр Мира Јовановић-Ратковић / Драгослав Илић: КАКО СЕ СЈЕЋАТИ ЈАСЕНОВЦА 65 ГОДИНА КАСНИЈЕ

Мр Мира Јовановић-Ратковић

Бања Лука / Цирих

Драгослав Илић Бања Лука

 КАКО СЕ СЈЕЋАТИ ЈАСЕНОВЦА[1]  65 ГОДИНА КАСНИЈЕ

„Шта не престаjе да боли, остаjе у памћењу. То jе правило наjстариjе културалне технике памћења.“

(Ниче)

 Апстракт: У овом раду се, на основу до сада утврђених чињеница, анализуjе процес формирања културалног памћења холокауста код Јевреjа, а затим и вишедецениjско

формирање и обликовање званичног сjећања у СФР Југославиjи као и црквено-народног сjећања на Јасеновац. Док су jугословенске комунистичке власти систематски радиле на потискивању сjећања, Црква jе Јасеновац смjестила у црквено-народно сjећање коjе jе културни образац српског народа. Циљ рада jе да покуша одговорити на питање како памтити Јасеновац, односно какав образац примjенити у обликовању културалног памћења Јасеновца, те због чега jе уопште овакво памћење битно.

Кључне риjечи: Званично сjећање, црквено-народно сjећање, културално памћење,

заборав, Јасеновац, Јевреjи, Срби.

Ове године навршава се 65 година од пробоjа (самоослобођења) jасеновачких логораша (22.4.1945) и коначног ослобођења комплекса jасеновачких логора смрти.

Упркос чињеници да ове догађаjе посматрамо са вишедецениjске временске дистанце у

савременоj историографиjи и данас се преплићу многе контроверзе о Јасеновцу. О животу и смрти у овом усташком логору формираном ради истребљења Срба, Јевреjа и Рома данас jош увиjек могу да нам свjедоче малоброjни преживjели логораши. Управо из ових разлога разумно jе поставити питања: како се сjећати Јасеновца када они више не буду били са нама и зашто jе уопште битно сjећати се догађаjа као што су холокауст над Јевреjима и геноцид над Србима?

Протеклих децениjа свjедоци и проучаваоци холокауста питали су се како обjаснити

необjашњиво, како на разумљив начин излагати неразумљиво. Симон Визентал

(Simon Wiesenthal) се питао “како да некоме ко никада у животу ниjе гладовао нити се смрзавао, дочарам колико jе некада вриjедио комад круха, колут репе или jакна. Како некоме ко смрт познаjе само из новина, дочарати шта осjећа човjек коjи види дим из крематориjа и коjи зна: таj jаки, слаткасти мирис долази од тиjела људи коjи су jош jуче у дугоj поворци марширали кроз логорске цесте.”[2] Једном риjечjу тражен jе начин коjим jе могуће младим задовољним људима, рођеним послиjе рата представити догађаjе коjи се по ужасу не могу поредити ни са чим што се догодило у историjи и чиjа “беспримjерност може да значи само да догађаj ниjе људски – другим риjечима ниjе историjски“.[3]

Да би одговоре на горе постављена питања било могуће дати потребно jе анализовати развоj сjећања (као културолошке вриjедности) на холокауст са jедне, а са друге потребно jе извршити компаративну анализу настанка и уобличења званичног сjећања комунистичке власти у Југославиjи и црквено-народног сjећања на Јасеновац.

Приjе него што се позабавимо темом потребно jе укратко разjаснити поjмове сjећања, памћења изаборава:[4]

Сjећање (lat. comemoratio) jе комеморативни однос према догађаjу из прошлости. Оно подразумjева прихватање чињенице да се одређени догађаj десио у одређеном историjском моменту, али не подразумjева дубље промишљање о догађаjу нити преиспитивање његове суштине.

Памћење  (lat. memoria) може да буде стална категориjа у зависности од тога о коjем типу памћења се ради. Постоjе четири типа памћења:  

1. Индивидуално памћење коjе нећемо обjашњавати обзиром да се у току рада на њега нећемо освртати.

2. Колективно памћење jе сjећање на стварна, односно усмено традирана искуствакоjа су поjединци или групе доживjели. Уско jе повезано са политичким колективом.

3. Комуникативно памћење jе краткотраjно памћење коjем припадаjу три генерациjе коjе могу да буду заjедница искуства, сjећања и препричавања. Оно претежно пролази непримjетно.

4. Културално памћење jе током епоха важећа конструкциjа. Означава збир текстова, слика и ритуала коjе има свако друштво и свака епоха и путем његовања истих стабилизуjу своjу слику о догађаjу и тако jе преносе другима. Овакав начин памћења временом постаjе дио културног идентитета заjеднице. 

Заборав (лат. обливио) у првом реду представља потискивање сваког помена о одређеном историjском догађаjу. Под њим jош подразумjевамо изградњу фиктивне, лажне слике о историjском периоду на основу стварног историjског догађаjа, а тиме и свођењедогађаjа на статистички податак.

Јевреjско сjећање на холокауст

 У Израелу тек неколико година послиjе Другог свjетског рата дошло jе до званичне комеморациjе. Резолуциjа о Дану сjећања на Свете мученике и хероjе

(27. Nisan Holy Martyrs and Heroes Remembrance Day – Yom Hashoah) усвоjена jе 1951. Датум jе пажљиво одабран: смjештен jе између краjа Песах[5] и израелског дана независности.[6]Израелски парламент (Кнесет) усвоjио jе 18. маjа 1953.[7] „Закон о сjећању на Шоа (Shoah)[8]  и на хероjство – Јад Вашем (Yad Vashem)[9]“.

Био jе то први закон везан за сjећање.

Замишљен као „чувар и истовремено креатор националног сjећања“[10] ((што он и jесте), данас jе Јад Вашем мjесто у коjем се налази образовни, истраживачки, документациони и комеморативни центар холокауста. При томе jе функциjа сjећања овдjе иста као што jе то била увиjек за jевреjску нациjу: осим преношења националних поука холокауст jе требало да споjи садашњу са прошлим генерациjама, како би се добило заjедничко национално искуство коjе би учврстило идентитет.[11] У парламенту jе 1959. прошао закон коjим се регулише да на таj дан сва мjеста провода буду затворена (кафићи, ресторани и сл), а уjутру на двиjе минуте да се чуjу сирене у циjелоj земљи.[12] У међувремену у сваком диjелу Израела постоjе ознаке коjе подсjећаjу на холокауст: путем спомен плоча на зградама, имена улица названих по борцима из гетâ, школе су добиjале имена страдалих поjединаца, као нпр. Јануш Корчак (Janusz Korczak).[13]

Религиозни Јевреjи за сваки битан моменат у своjоj историjи имаjу одређени ритуал. Ритуали су битни, jер се кроз њих емоционално вежу за догађаj и тако се идентификуjу са диjелом своjе историjе коjи би иначе био заборављен.[14] Дословно, историjа се уткала у њих путем ритуала, као што jе холокауст уткан у дугу jевреjску историjу: „Он jесте можда прекретница, потврда ционистичке идеологиjе, али ниjе мање повезан са хиљадугодишњим jевреjским животом у Европи приjе рата и са jевреjским националним препородом послиjе.“[15]

Историjски догађаjи, као што су холокауст над Јевреjима или геноцид над Србима, коjи уђу у колективно, односно, културално памћење помажу да се колектив као такав дефинише, jер сjећање чини да људи уче и памте ко су, коjи им jе заправо идентитет.[16] Тако jе и „холокауст кључни елеменат за национални идентитет многих Израелаца, без обзира на то из коjе земље су пориjеклом. Холокауст jе утиснут у њихове душе као конститутивно искуство и дубоко утиче на њихово гледање на свиjет око себе.“[17]

Изградња и уобличење званичног сjећања на Јасеновац у СФРЈ

Послиjе ослобођења Југославиjе, нова, комунистичка власт прокламовала jе политику братства и jединства и заузела став да jе побjедом социjалистичке револуциjе риjешено национално питање. Ипак, долазак на власт био jе само почетак у изграђивању новог друштва. Тек су предстоjали напори у, са jедне стране, изградњи државе, а са друге, стварању нових, социjалистичких вриjедности. Једном риjечjу, тек jе требало провести револуциjу одозго. Значаjно, ако не и централно мjесто у оквиру стварања нових вриjедности припадало jе изградњи и обликовању сjећања на жртве рата и револуциjе.[18]  У циљу изградње и обликовања таквог сjећања 1947. jе основан Савез бораца народноослободилачког рата (СБНОР),[19]коjи jе 1952. формирао Комисиjуза обиљежавање историjских мjеста.[20] Ова Комисиjа jе требало да, користећи различите методе као што су изградња музеjа, писање хроника, одржавање комеморациjа и слично, обликуjе и чува сjећање на жртве коjе су jугословенски народи подниjели у борби за ослобођење од фашизма и стварање социjалистичког друштва.[21] Наjзначаjниjа активност СБНОР-а била jе изградња споменика на мjестима погибиjе значаjних личности народноослободилачког покрета, великих битака народноослободилачког рата, али и на мjестима масовних покоља цивилног становништва.[22]

Жртве су на овим споменицима означаване као антифашисти и жртве фашистичког терора.

Свођење идентитета жртве у политичку категориjу, а да jоj при томе ниjе признат идентитет (национални и/или вjерски) због коjег jе и страдала, ниjе било случаjно. Нова власт, будући интернационалне, комунистичке идеологиjе у коjоj jе био заступљен висок ниво атеистичке доктрине, трудила се да, по Кардељовим идеjама, створи заjедницу новог типа, уз нове елементе идентитета. Из ових разлога у званичном сjећању ниjе било дозвољено наглашавати вjерски и национални идентитет жртве. Постоjао jе jош jедан битан разлог, представници комунистичке власти су сматрали, да би одговори на питања ко jе, кога и зашто убиjао на мjестима страдањажртава фашистичког терора довели до идеолошког дисбаланса у коjем би идеjа братства и jединства била немогућа, а коjи би повећао дистанцу између потомака жртава и потомака починилаца злочина.[23]

СБНОР-ова Комисиjа jе у периоду 1952-1961. подигла 14.402 споменика.[24] Поред овако грандиозних градитељских активности, у овом периоду власти нису дозвољавале никакву инициjативу за обиљежавања комплекса логора Јасеновац.[25] Уопште, обиљежавање логора коjи су постоjали на подручjу Независне Државе Хрватске (НДХ) ниjе се уклапало у политику креирања званичног сjећања.[26] Било их jе тешко повезати са избиjањем устанка и смjестити у оквире сjећања на Револуциjу. Стога су jугословенске власти тражиле модел како заборавити Јасеновац.[27]

Јасеновачки логор jе ослобођење дочекао у доста рушевном стању,[28] али jе ипак већина логорских обjеката могла бити конзервисана и тако сачувана од пропадања.[29] Наспрам ових могућности, одмах послиjе ослобођења нове власти су приступиле рушењу затечених обjеката и рашчишћавању терена.[30]

Ови радови траjали су око пет година.

До првог обиљежавања логорског комплекса дошло jе 1954. Тада су власти котара Новска дониjеле одлуку о откупу земљишта на коjем се налазио логор Јасеновац. Након откупа представници Савеза бораца општине Новска поставили су табле са натписима на мjестима на коjима су се налазили логорски обjекти.[31] Земљиште коjе jе до тада било обрађивано, након 1954. било jе запуштено и зарасло у шипражjе.[32]

Стање jе остало непромjењено до почетка шездесетих година када jе одлучено да се подручjе логора смрти уреди и претвори у Спомен – Подручjе Јасеновац. До овакве одлуке дошло jе под притиском великог броjа преживjелих логораша и потомака жртава коjи су од jула 1946. сваке године у све већем броjу долазили на славу храма у Јасеновцу, кад jе служен парастос и вршен помен жртвама jасеновачког логора.[33]

Управо овакав развоj догађаjа приморао jе представнике власти да култ коjи jе, евидентно настаjао, ставе под своjу контролу.

Централни одбор СБНОР-а Југославиjе затражио jе 1960. од двоjице архитеката, Зденка Колациjа и Богдана Богдановића, да понуде приjедлоге за обиљежавање логора Јасеновац.[34]

За изградњу споменика и уређење ужег простора логорског комплекса прихваћење приjедлог архитекте Богдана Богдановића. Бетонски цвиjет у облику тулипана завршен jе средином 1966, а требао jе да буде “знак вjечитог обнављања – грађевина, као суперструктура, окренута двоjно – криптом према жртвама из коjих вуче своj кориjен и круном, неком врстом обрнуте куполе – према свjетлости и сунцу. Симболично, према животу и слободи…“.[35] Логорски обjекти били су обиљежени хумкама, а мjеста гробница и мучилишта плитким удубљењима. До 1970. знатно скромниjе уређени су и већина осталих локалитета jасеновачког логора.[36]

Подсећамо да jе, уз поменута два, било jош приjедлога за уређење Спомен – подручjа Јасеновац коjе jе одбацио сам Јосип Броз. Сматраjући да ово питање треба риjешити тако што ће се младима предочити „да jе то (била) одмазда неприjатеља за устанак народа Југославиjе“,[37] а како би млади имали неке користи од тога. Тито jе одбио и приjедлог као што jе онаj да се отворе гробнице и кости заштите од пропадања, а преко гробница поставе стаклени поклопци како би се кости увиjек видjеле.[38]

Наиме, комунистичкоj власти jе било потребно сjећање на Јасеновац (кад он већ ниjе могао бити заборављен) у коме би истина била релативизована, а ни жртва ни злочинац неби били означени идентитетом у име коjег су страдали, односно чинили злочине.

Безлични споменик са безличним стиховима из поеме Јама Ивана Горана Ковачића (Гдjе jе мала срећа, бљесак стакла/Ластавичjе гниjездо, из вртића дах;/Где jе куцаj зипке, што се макла,/И на траку сунца златни кућни прах) jасно говори да се Богдановићев проjект изградње споменика уклапао у концепт званичног сjећања коjи jе до тада већ био изграђен.[39]

Посjетилац Јасеновца након изградње споменика тешко jе могао да закључи, не само ко jе, кога изашто убиjао, већ и уопште шта се то догађало у Јасеновцу у периоду постоjања НДХ.

Двиjе године након изградње споменика отворен jе Мемориjални музеj Концентрационог логора Јасеновац, коjи до 1991. развити низ активности. Уз двиjе сталне музеjске поставке и неколико покретних, развио jе и васпитно – информативне активности, издавачку дjелатност, помагао истраживачки рад итд. Три пута годишње у Јасеновцу су организована окупљања: 22.4. jе обиљежаван Дан пробоjа логораша, 24.4. Дан ослобођења Старе Градишке и 4.7. Дан борца.[40]

У говорима државних званичника и представника борачких организациjа на овим скуповима jе стално истицано, поред осталог, да jе Јасеновац био мjесто коjе jе фашистима служило за уништење наших

 naroda. Овдjе ћемо навести само неке од наjспецифичниjих дjелове говора коjи одсликаваjу развоj званичног сjећања на Јасеновац:

„Наши људи, формирани у револуционаре у класним сукобима капиталистичког друштва стар Југославиjе, наша браћа и сестре, дjеца и очеви, наjмилиjи наши сусjеди и приjатељи овдjе су престалиживjети. (…) Планови фашистичког окупатора о истребљењу наших народа свим могућим рафинираним и бруталним методама – од настоjања да распире братоубилачку борбу до уништавања у концентрационим логорима – били су ремећени оружаном борбом наших народа.(…) Побjеду смо извоjевали уз велике жртве, међу коjима су и ове из концентрационог логора у Јасеновцу. А наше жртве и побjеде наш су обол човjечанству за уништење фашизма, залог наше слободе и истинске самосталности свих народа коjи данас сачињаваjу социjалистичку Југославиjу.“[41]

„Ви сте се овдjе сабрали на мjесту коjе има двоструку улогу. Прво оно jе срамна тачка у хисториjи човjечанства, губилиште кад су наjгори умови, наjгори људи овога свиjета, чинили нечувена звjерства да би себи осигурали моћ над тим свиjетом, да би владали над људима, да би их потчинили своjоj вољи и своjим мрачним циљевима. (…) Ту jе текла крв бораца за слободу, крв наше браће, наших сестара, наших очева.“[42]

„Јасеновачки логор смрти наjмрачниjи jе израз политике усташке тзв. Независне Државе Хрватске, покушаj да се масовним депортациjама, мучењима и уморствима угуши слободарски покрет наших народа и угаси пламен устанка коjи се незадрживо ширио у свим краjевима наше домовине. (…) Јасеновачки логор – то су гробнице наше браће: Срба и Хрвата, Словенаца, Муслимана, Чеха и Словака, Рома и Жидова и других народа и народности коjи су овдjе међу риjекама заувиjек остали узидани у темеље наше слободе и наше одлучности; Јасеновац – то jе позив и завjет да никада и никоме нећемо дозволити да нас преброjава и раздваjа да нас диjели по народностима и вjерама, да нам труjе младе генерациjе.“[43]

„Сваке године у ово вриjеме окупљамо се овдjе на наjвећем гробљу jугословенских народа коjе тишином хумки ниjемо, али истовремено гласно и заувиjек, оптужуjе ратне страхоте и усташки фашистички злочин и свjедочи о безумно свирепом мучењу, понижавању и звjерском убиjању људи. (…) Наjгори израз фашистичко – националистичке реакциjе и издаjе народа били су усташство, четништво и бjелогардеjство. У том смислу тзв. Независна Држава Хрватска никад и ни у чему ниjе изражавала интерес хрватског народа, коjи jе виjековима сложно живио с другим братским посебно српским народом. НДХ ниjе била ништа друго него машинериjа за извршавање терора и злочина све до геноцидних размjера. То се на наjстрашниjи начин потврдило овдjе у Јасеновцу, коjег су усташе оформиле у радионицу смрти у коjоj jе вршена масовна и поjединачна ликвидациjа Срба, Јевреjа, Рома те Хрвата, Муслимана, Словенаца, Црногораца и других народа и народности.“[44]

„Овдjе шутња говори више од било коjе риjечи. А риjечи су нужне. Риjечи да се не заборави. (…) Комплекс логора Јасеновац jе уврштен међу 21 концентрациони логор у европи са насловним статусом – централни. Од почетка до самога краjа ИИ свjетског рата jасеновачка и друга губилишта су односила људске животе остављаjући незнане и необиљежене гробнице. Сваки од тих живота jе завршен мученичком смрћу, прекинут на наjстрашниjи начин само зато што jе припадао другоj нациjи, другоj вjери, што jе био другачиjих политичких убjеђења. Сваки од њих      издржао jе стравичне патње и понижења приjе него што jе погубљен па jе само то довољно за пуну мjеру историjске истине и памћења. Њихов броj, коjи говори да jе риjеч о масовном геноциду над Србима, Јевреjима, Ромима и припадницима напредних хуманистичких увjерења, над Хрватима, Муслиманима и другима свjедочи о размjерама и дубини историjске трагедиjе.“[45]

Оваj скуп цитата само jе илустрациjа онога што су државни званичници говорили на скуповима у Јасеновцу у периоду 1966-1990.[46] У поменутим говорима видна jе своjеврсна еволуциjа у изградњи и обликовању сjећања. Седамдесетих година 20. виjека досљедно jе поштован став да jасеновачко страдање треба памтити као освету неприjатеља због устанка jугословенских народа. При томе ниjе помињан вjерски и национални идентитет жртава, већ су оне означаване као наши народи, страдали због борбе против фашизма. Исто jе и са починиоцима коjи су представљани као фашистичке слуге, слиjепи извршиоци воље окупатора. Осамдесетих година 20. виjека државни званичници у говорима у Јасеновцу жртве почињу означавати националним идентитетом, али при томе не разликуjући жртава коjе су страдале због националног и вjерског идентитета од жртава коjе су страдале због политичких и идеолошких увjерења. У другоj половини децениjе почињу се правити разлике, истина, доста опрезно. Ипак, сада jе наглашавана разлика између жртава коjе су страдале само зато што су биле друге вjере или друге нациjе – Срби, Јевреjи и Роми, од оних напредних елемената Хрвата и Муслимана, коjи су страдали због политичких и идеолошких увjерења.[47] Овим jе био заокружен процес развоjа званичног сjећања на жртве Јасеновца.

Црквено-народно сjећање на Јасеновац

На самом почетку рата, већ у љето 1941. Српска Православна Црква (СПЦ) jе формиралаКомисиjу коjа ће прикупљати информациjе о злочинима над Србима на териториjи окупиране земље (превасходно усташким, на териториjи НДХ и Албанским, на Косову и Метохиjи). Краjем 1942. или почетком 1943. ова Комисиjа, са др Радославом Груjићем (историчаром и професором Богословског факултета у пензиjи) на челу, припремила jе први Меморандум Српске Цркве о звjерствима у НДХ,[48] у коjем jе систем jасеновачких логора заузимао централно мjесто. Ово нам говори да jе Свети Архиjереjски Синод, иако сам обезглављен,[49] испољавао животно интересовање за записивање и памћење свих злочина над Србима. Интересантно jе да jе Црква од почетка у страдању српског живља препознала мучеништво за вjеру православну. О томе свjедочи и извjештаj проте Илиjе Јовановића из Старе Градишке коjи каже да jе морао преузети опслуживање босанскоградишке парохиjе „коjа jе мученичком смрћу, уочи Ђурђев-дана (6. маj) пароха и архиjереjског намjесника Душана Суботића остала упражњена.“[50]Подсjећамо да jе у православном предању Мученик – Мартир – Свjедок (грчки: μάρτυς, mártys), коjи свjедочи „о Христу, о Његовом спасоносном делу (…) животом и смрћу, тj. до  martirijuma=srtadanja.“[51]

Сходно томе жртве Јасеновца су препознате као Свети Новомученици, односно Свети Мученици савременог историjског момента.[52]

Одмах послиjе рата, у Јасеновац се вратио Лазар Радовановић, парох jасеновачки. Он jе од неколико преосталих логорских барака направио парохиjски дом и стан, а просториjу коjа jе усташама служила као гаража или механичарска радионица преуредио у привремени „храм“. Први помен жртвама jасеновачког логора десио се на храмовноj слави 7. jула 1946. Од овог момента, у наредном периоду на храмовну славу, Ивањдан долазило jе све више људи, преживjелих логораша и потомака жртава.[53] Oni su vremenom počeli da traže obnovu hrama u Jasenovcu.

Они су временом почели да траже обнову храма у Јасеновцу.

Сjећање Цркве jе увиjек, па и у овом случаjу, везано за храм, „jер се у њему врши евхаристиjа (благодарење) чиjи су разлог и светитељи (…). Међу светитељима коjи се помињу посебно мjесто заузимаjу мученици: први храмови су подизани на њиховим гробовима, њихове мошти се уграђуjу у часну трпезу…као предуслов да се евхаристиjа врши.“[54] Како jе евхаристиjа централни дио Литургиjе, тако jе Литургиjа централни дио памћења Цркве. Управо у Литургиjи се помињу сви чланови Цркве jер по православном предању у Богу нема мртвих. Управо из ових разлога Црква jе почела борбу за обнову порушених храмова.

И послиjе оснивања Спомен-подручjа Јасеновац вjерници су се окупљали у Јасеновцу, на отвореном су служени помени и парастоси, што jе био и своjеврстан протест због тога што и храм ниjе дио спомен-комплекса, као што jе то био случаj у Маутхаузен или Дахау.[55] ак и када jе споменик био изграђен, вjерници су палили свjеће на вjештачким хумкама, коjе су обиљежавале мjеста на коjима су се налазили логорски обjекти, и бацали ивањданске вjенчиће у базене у подножjу споменика.[56]

Обнова храма у Јасеновцу почела jе освjештањем камена темељца на Ивањдан 1971.[57]Изградња jе траjала до 1984. када jе, 2. септембра освjештан храм.[58] Освjештање храма jе служио патриjарх српски Герман и том приликом изговорио оне чувене риjечи „Браћо, да праштамо – морамо, jер jе то jеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо.“[59]Православна Црква jе изградњом храма у Јасеновцу заокружила култ Новомученика Српских. Одређивање датума помена и њихове прославе везуjе се управо за датум обнове jасеновачког храма.[60]

Црквено обликовање сjећања на Јасеновац, jасеновачке жртве стављало jе у континуитет историjског постоjања српског народа. Из своjе бурне прошлости српски народ jе памтио многе личности и догађаjе коjи су пресудно утицали на његово историjско кретање. Ипак, само су двоjица били доживљени као ствараоци народног идентитета. Били су то Свети Сава и Свети Косовски Мученик кнез Лазар.[61] Свети Сава jе своjим радом, духовном, културном и jезичком оставштином, као и зачетком организациjе аутокефалне Српске Цркве, био запамћен као први учитељ и просветитељ српског народа. Од његовог времена Српска Црква постаjе народна, а српско Православље – Светосавље. Светосавље ниjе доживљено као нека посебна вjера, већ каоаутентично Хришћанство доживљено код Срба.[62] Управо на култу Светог Саве наjприjе у колективном, а затим у културалном памћењу Срба, развило се, као етичка вриjедност, опредjељење за духовне вриjедности, што jе очито у српском средњовиjековном задужбинарству, а пуни израз нашло jе у Косовском предању опредjељења за Царство Небеско.[63] Одмах послиjе Косовске битке 1389, Срби су могли„да, управо као пук (jер су кнез и властела изгинули), прихвате тумачење, коjе jе црквеног порjекла, како се на Косову изгинуло због опредељења за Царство небеско, jер се jедино после тога могу очекивати васкрсење и будући слободан живот, (а тиме су посвjедочили да су – аут) народ озбиљног лика, духовно развиjен, привржен своjоj вjери и традициjама, са сопственим законима, моралним начелима и установама свакидашњег живота.“[64] Овакво тумачење косовске трагедиjе обликовано jе у Цркви, у првом реду од стране исихаста,[65] а након коначног пада српских земаља под турску власт, ово тумачење се преселило у усмено народно предање, о чему нам свjедочи богат косовски циклус епске народне поезиjе.[66] Кроз ово предање провеjава посебан етички кодекс коjег jе народни пjесник формулисао у стиховима: „Боље ти jе изгубити главу, / Него своjу огр’jешити душу“.[67] У црквено-народном сjећању код Срба косовска трагедиjа доживљена jе као потврда светосавског морала, а Јасеновац као потврда Косовског предања.[68] Овакво сjећање коjе ниjе стерилно ни политички ограничено оставља могућност надградње jер jе, поред вjеруjућих православних Срба, оно блиско и прихватљиво за српско друштво у наjширем значењу те риjечи.

Закључак

Одмах након рата Јевреjи су се ангажовали на изградњи културалног памћења холокауста. У њиховом памћењу холокауст jе смештен у библиjски контекст, а тиме и у саму културну матрицу jевреjског народа. Поред тога они су пронашли модел како да оваj доживљаj пренесу на читаво друштво ангажуjући све релевантне државне институциjе и друштвене установе. Образовање о холокаусту, коjе jе постало обавезно за све ученике основних и средњих школа, као и воjника, подигли су на висок ниво. Затим су створили читав низ ритуала везаних за холокауст коjи су се постепено утиснули у свиjест читавог народа.

Наспрам њих Срби су ушли у државу у коjоj jе важећа идеологиjа била братство и jединство и коjа се трудила да створи нов идентитет народа у коjем би социjални елементи имали конститутивну улогу. Морални кредибилитет комунистичка власт требала jе стећи изградњомзваничног сjећања на жртве рата и револуциjе у коjем ниjе било мjеста сjећању на Јасеновац. У овом сjећању жртвама усташког геноцида над Србима, Јевреjима и Ромима ниjе био признат идентитет због коjег су страдале. Свођене су на политичку категориjу, а веома често и само на броj што jе значило потпуну дехуманизациjу жртве.

Црква jе, са друге стране успjела да сjећање на Јасеновац смjести у црквенонародно сjећање коjе jе културни образац српског народа. Ипак оно jе било сведено само на православне вjеруjуће Србе. Шира друштвена заjедница ниjе урадила ништа како би на овом темељу, у начелу прихватљивом за српско друштво, изградила културално памћење.

Обзиром да jе званично сjећање на Јасеновац доживjело судбину државе коjа га jе обликовала што jе створило одређени вакум и сjећање заледило на нивоу комеморативног односа, постоjи опасност да и само сjећање умре смрћу последњих преживjелих логораша. Стога се данас, више него икада jавља потреба за превођењем фрагментованог периодичног сjећања у културално памћење народа коjе би требало да постане дио народног идентитета. Споменици, годишњице и ритуали коjи учвршћуjу сjећање више неби били само мjеста туговања већ би постали средство за jачање колективног идентитета. Изградња културалног памћења била би jош значаjна и због тога што би омогућила стварање сензибилитета за препознавање евентуално неког новог обликасрбофобиjе што би предуприjедило нова страдања.

На темељу формираног црквено-народног сjећања шира друштвена заjедница има могућност да покрене процес стварања културалног памћења. Оваj процес би подразумjевао ангажман свих релевантних државних институциjа и друштвених установа.

По узору на jевреjско памћење холокауста потребно jе образовање о холокаусту и геноциду учинити обавезним за све ученике основних и средњих школа. Настава би се требала реализовати не само у оквиру часова историjе него интердисциплинарно. У оквиру образовања посебно jе битна посjета музеjа, споменика, учешће на тематским радионицама, те неопходно jе искористити ненадокнадиво сjећање преживjелих. Образовање о холокаусту игеноциду jе потребно да би се створила свиjест младих људи шта jе то холокауст и геноцид, да имаjу сензибилитет за било какву врсту ксенофобиjе и расизма, да препознаjу предзнаке коjи могу да воде ка холокаусту и геноциду, како би сприjечили да се заиста никада више не понови.

Постоjеће црквено-народно сjећање потребно jе прениjети на друштво (у наjширем смислу те риjечи) на неколико следећих начина:

– изграђивати храмове посвећене Светим Новомученицима српским и путем вjеронауке ширити свиjест о њима,

– школе, улице, тргови требали би носити имена неких од логораша,

– на Дан сjећања, 22.4, требало би да се огласе сирене на коjе би бар на минут стао уобичаjени свакодневни живот, те

– тога дана медиjски програм требао би бити прилагођен догађаjу сjећања.

Ово jе jедан од начина како изграђивати културално памћење, односно како периодично сjећање на Јасеновац преводити у сталну категориjу памћења коjа треба постати дио културног образца српског народа у 21. виjеку.