Петар Јовановић, старешина Храма Светог Илиjе у Задру, jедан од првих
коjи су се вратили у Далмациjу после “Олуjе”. Поносан што jе био ту да
помогне повратницима
КАДА 15. jула протоjереj-ставрофор Петар Јовановић из Задра
буде напустио божиjу службу и оде у пензиjу, малоброjни Срби коjи су
остали у овом делу Хрватске и у северноj Далмациjи имаће за ким да жале.
Био jе први коjи се после “Олуjе”, 1997. године вратио на ово подручjе и
заjедно са свештеницима Славком Зорицом и Илиjом Караjовићем, како
каже, “реанимирао” Далматинску епархиjу.
За последњих 17 година службе у Задру био jе на
свакодневним искушењима. Често шиканиран, малтретиран на улици.
Католички свештеници су га чак тужили ОЕБС-у, jер jе “нерадо” давао
крштенице своjих парохиjана како би они променили веру.
Искушења
га нису поколебала. Напротив. Прошле године у маjу, успео jе да обнови и
отвори Музеj православља у цркви Свети Илиjа у Задру, прикупивши
експонате из 14. и 15. века коjи су нестали током рата деведесетих. Како
jе успео да врати православне реликвиjе, зна само он.
Протоjереj-ставрофор
Петар Јовановић каже да jе било и оних коjе jе савест пекла jер су
узели туђе, па су сами враћали. Много више jе било људи од коjих jе
благо морао да откупи.
– Служио сам богу и ово мало
народа – прича Петар Јовановић за “Новости”. – Вама у Србиjи jе лако
писати и о покатоличавању и о притисцима, а нама jе онда то овде велики
терет, jер су после реакциjе бурне. Ја сам увек говорио по богу и
истини. Те моjе речи у овоj средини често су извртане и погрешно
тумачене. Ја сам говорио како jе овде и то ми jе доносило проблем.
Не
тако давно, Петар Јовановић jе говорио како током године не венча
ниjедан српски пар и како има тек пет крштења годишње по православном
обреду у цркви. Упозорио jе и да му парохиjани траже крштенице како би
чином венчања или пуког преласка у другу веру скинули терет са живота у
овоj средини. Причао jе и како jе од 30 људи коjима jе светио водицу за
славу, по православном обреду сахранио тек двоjе. Јер, када су ови људи
умирали, њихови потомци су избегавали да их сахране по обичаjима и
обреду предака, “да не боду очи” комшилуку.
ПОВРАТАК У СМОКОВИЋ
ПЕТАР
Јовановић жели да се за десетак дана, када оде у пензиjу, пресели у
стару кућу краj цркве Светог Георгиjа у Смоковићу. Парохиjски дом у том
месту обнављао jе са мештанима. Жели да остане у своjоj Далмациjи, са
своjим светом да и даље, колико може, служи Богу. Да ли ће доћи у
Смоковић зависи од владике. Срби га jедва чекаjу.
У
рату деведесетих сахрањивао jе воjнике у северноj Далмациjи. По
тамошњем обичаjу о сваком страдалом поп jе говорио над хумком неколико
реченица. Та његова обраћања на гробљу Хрвати му нису заборавили. По
повратку, после 1997., доживљавао jе у Задру много мука.
– Кривили су ме да сам освештавао оружjе, а не упокоjавао људе – обjашњава Јовановић. – И данас бих сваког испратио. То ми jе служба.
Време
у северноj Далмациjи под комунистима стари свештеник не жели да пореди
са данашњим. Ипак, вели да му се чини да jе у оно давно прошло време
било мало лакше, или jе он био млађи. Данас,
не може ни да се сети колико jе полупаних ретривизора, мигаваца,
шофершаjбни морао да промени од кад се варатио у Задар. Не памти ни
колико jе било узнемиравање телефоном и провокациjа на фасади цркве и
његовог дома.
– Ја сам нељудима опростио –
прича Јовановић. – Када год ми се догодило неко зло, ишао бих пред олтар
и понављао: “Опрости им боже, не знаjу шта чине”.
Протоjереj-ставрофор
Петар Јовановић додаjе да му jе у целом пастирском раду наjдраже jер се
вратио после “Олуjе” и био ту да помогне онима коjи су се враћали на
своjе. Жао му jе што се за њим вратило свега око 7.000 верника и што
неки од њих више нису у вери очева.
ИСПОД СРПА И ЧЕКИЋА
ПРОТОЈЕРЕj-ставрофор
Петар Јовановић рођен jе у селу Запужане 1945. године, као друго од
седморо браће. Сиротиња га jе “одвела” у богословиjу.
У
време наjжешћег “истеривања Бога из Краjишника”, 1972. године, обновио
jе цркву у Лишанима Тињским. Неки мештани, комунисти, заварили су срп и
чекић на улазну капиjу храма. Јовановић jе скинуо комунистичко знамење
са цркве и због тога одмах био ухапшен и осуђен на 18 месеци затвора.
Робиjао jе са Туђманом, Месићем, Веселицом, Јелићем, тадашњим лидерима
маспока. Како вели, имао jе несрећу да чувар затвора буде син
православног попа “коjи се морао доказати”!
Судбина
jе хтела и да по изласку из затвора свештеник Петар Јовановић доживи
инцидент због кога jе годинама после малтретиран од Удбе. Враћаjући се
jедне ноћи аутом кући, на сеоском путу наишао jе на пиjане воjнике
Бенковачког гарнизона и jедног случаjно закачио колима. Због тога му jе,
такође, суђено. Ослобођен jе, jер jе било сведока распоjасане воjске.
Наравно, Удба и ЈНА га нису заборавили. Позиван jе редовно на све воjне
вежбе са циљем да му се обриjе брада. Нису успели.
Пише: Драган Вуjичић
Извор: Вечерње Новости