Заборављени Милинов

Сваки поглед на данашњи Хотел Дубровник у средишту града Загреба, требао би садржавати успомену на једну успјешну пословну обитељ, али и сјећање на жртве безобзирног усташког злочина.

Пише: Леон Ћеванић

Ријетки Загрепчани знају да је хотел „Дубровник“ који се налази у самом центру града на Јелачићевом плацу дао саградити Светозар Милинов. Све до 1940. године овај хотел носио је  назив Хотел Милинов.

Још се мање зна да је Светозар заједно са супругом Милицом и четверо синова мучки смакнут у комплексу усташких ликвидацијских логора Госпић-Јадовно-Паг негдје у аугусту 1941. године.

Рођен 1869. године, Светозар Милинов већ се у раној младости почео бавити трговином сировинама за текстилну индустрију, а до почетка 20. стољећа проширио је свој пословни круг дотле да је словио за једног од најугледнијих и најспособнијих велетрговаца сукном на подручју града Загреба и његове шире околице.

Проширивши своје пословање на трговање ситном галантеријом, плетеном робом, саговима, засторима, рубљем, те готовим одијелима, то му је омогућило да започне свој највећи пословни пројект – изградњу хотела. За овај је потхват одабрана једна од најатрактивнијих локација у граду, угао Трга бана Јелачића и Гајеве. На том се мјесту налазила кућа у власништву још једне старе и угледне загребачке трговачке обитељи, обитељи Хац.

У тој кући већину живота провео је и Павао Хац, најбогатији хрватски трговац свог времена и градоначелник Загреба у периоду између 1872. и 1873. године. Ријеч је била о једнокатници на чијем се кату налазила међу имућнијим Загрепчанима омиљена кавана Гранд кафе, уједно и прва кавана у повијести отворена на подручју Јелачићева трга.

Светозар Милинов одлучио је инвестирати у купњу ове куће, а потом у њезино рушење, те на концу градњу из темеља нове зграде. Конструкција је без већих проблема довршена у мају 1929. године, када јој је довршен кров. С уређењем интеријера настављено је до краја године, а у јануару 1930. Хотел Милинов свечано је отворен. Читав пројект реализиран је врло брзо и уз потпору тадашњих градских власти које су у њему видјеле добро уклапање у реорганизацији изгледа читавога Јелачићевог плаца. То је и вријеме градње и отварања тржнице Долац на мјесту тадашње истоимене сиротињске четврти и рушења старе Закладне болнице милосрдне браће смјештене на адреси Илица 1, одмах преко пута Хотела Милинов.

Сам хотел, осмишљен у стилу арт-декоа, савршено је одговарао новој визури центра града који су његове власти жељеле постићи.

Зграда Хотела Милинов пројектирана је као петерокатно здање с мезанином, те још двама додатним катовима смјештеним унутар препознатљивог црвеног торња од фасадне опеке изнад којег је постављена надоградња с неонском рекламом имена хотела која је сама по себи, одмах по изградњи, постала својеврсни футуристички симбол Јелачићевог плаца, будући да је својим истицањем за вријеме магловитих ноћи остала забиљежена на низу умјетничких фотографија, између осталих и онима Тоше Дапца.

Ипак, вриједно је споменути и како је управо изградња торња хотела изазвала највише полемика међу ондашњим Загрепчанима. Конзервативније грађанство сматрало је како се његовим постављањем нарушава усклађеност прочеља с осталим зградама на тргу. Због тога је на концу морао интервенирати и сам велики жупан компромисним рјешењем по којем је торањ с изворно замишљеног мјеста на средини кровишта хотела премјештен на његов десни угао.

Један дио Загрепчана никад није до краја прихватио постојање овог торња, подругљиво га прозвавши „шкатуља“.

Хотел Милинов нудио је својим гостима избор од 96 комфорних соба с укупно 134 кревета и два ресторана, а у приземљу је била смјештена и модерно опремљена Милиновљева трговина с текстилним производима. Усто, Милинов је наставио с улагањима, финанцијски потпомажући и изградњу Хотела Еспланаде гдје је, уз Дионичарско друштво за изградњу свратишта и купалишта у Загребу, поновно био главни инвеститор, али без удјела у његовом каснијем власништву.

Већ 1933. године, будући да је тада већ ушао у шесто десетљеће живота, Милинов престаје с трговачким радом, те се умировљује, активно радећи још једино унутар свога хотела. Трговање текстилом, али у нешто мањем обујму, наставили су његови синови Коста (рођен 1903.), Никола (рођен 1907.) и Војислав (рођен 1914.).

Ипак, 1940. године Светозар Милинов одлучује се потпуно повући из пословног свијета, те прихваћа понуду бродарске компаније Дубровачка пловидба која откупљује Хотел Милинов, те му мијења име у „Дубровник“. Хотел ће под тим именом наставити радити све до данашњих дана, сажимајући у себи богату традицију, али и трагедију једне обитељи која га је утемељила.

Судбина Светозара Милинова и читаве његове обитељи окончана је дивљачким смакнућем.

Наиме, одмах по успостави НДХ, усташка власт започела је с малтретирањем обитељи Милинов, као уосталом и великог дијела осталог српског становништва. Већ 5. јула 1941. године тада 71-годишњи Светозар са 67-годишњом супругом Милицом, као и сва четворица његових синова, Ђорђе (рођен 1905.), Коста, Никола и Војислав, били су ухапшени уз обећање да ће бити депортирани у Србију.

Но, дан касније отпремљени су у другом правцу, поставши тако једне од првих жртава усташког комплекса ликвидацијских логора Госпић-Јадовно-Паг. У Госпић, као прву постају логорског комплекса у којој се одлучивало који ће затвореници бити одвезени у Јадовно, а који на Паг, у Слано и Метајну, довезени су заједно, а потом су раздвојени.

Светозар и његови синови пребачени су на Велебит, у Јадовно, гдје су побијени, док је Милица одведена у логор Слана на отоку Пагу гдје је исто тако мучена и убијена. Тачни датуми смрти су непознати, но претпоставља се да су ликвидирани у аугусту 1941. године.

Читава прича о Милиновима још је тужнија јер само ријетки знају за трагичну судбину ове загребачке обитељи. Она нема ни снагу опомене. А, заправо, сваки би поглед на данашњи Хотел Дубровник требао садржавати успомену на једну успјешну пословну обитељ, али и сјећање на жртве безобзирног усташког злочина.

Извор: П – портал

Везане вијести:

Преживјела логоре на Пагу: Изводи из исказа свједокиње Наде Фојерајзен датог 8. септембра 1944.

Усташки логори смрти – мјеста незапамћеног погрома

Загреб – Књига Јадовно 1.