fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Заборавили херојску смрт најмлађег мајора српске авијације

Прошло jе четрнаест година од хероjске смрти Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћниjим НАТО ловцима га jе учинила хероjем, али та државна почаст га jе неоправдано мимоишла.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/major-zoran-radosavljevic.jpg

 Витезови, хероjи. Синови неба. Творци историjе. Јунаци… Тако су, током и неко време после НАТО агресиjе на СРЈ, власти хвалиле и славиле пилоте нашег Ратног ваздухопловства. А онда су временом, тихо, њихове подвиге и жртве – скраjнули.

Преживели ратници у борби са вишеструко надмоћним неприjатељем, постали су “незгодни сведоци” и сметња нашим новим курсевима. Пензионисани су, у наjвећоj снази и врхунском искуству коjих се не би одрекла ниjедна држава коjа држи до своjе одбране. А мртви…

Они су заборављени, а њиховим породицама стизала су увредљива судска решења: “Вратите вишак крварине”… Или: “Нису сви чланови ваше породице имали право на доплатак – за црнину”.

И да ниjе њихових наjближих, и колега – приjатеља да узнемире свеукупну успавану свест – и гробови би им били пусти.

Ово jе прича о маjору Зорану Радосављевићу (34), наjмлађем пилоту, ловцу 204. Авиjациjског пука Ратног ваздухопловства Воjске Југославиjе коjи jе положио живот на олтар отаџбине трећег дана агресиjе, у неравноправноj борби са небеском машинериjом наjмоћниjе алиjансе света. Његова “двадесетдеветка” погођена jе неприjатељском ракетом. А, онда jе пала изнад Горње Трнове, општина Угљевик, обронци Маjевице, Република Српска. Тело и делови авиона пали су у овдашњи заселак – Жуге.

АГРЕСИЈА ЈЕ ПРАВО ИМЕ
Тужно jе и увредљиво да се данас устручавамо да НАТО напад на нашу земљу назовемо правим именом – а право име jе – агресиjа – говори Милан Милинковић. – Уместо агресиjе кажу: Акциjа западне алиjансе… НАТО бомбардовање… И, слично. Не! То jе била агресиjа у сваком смислу те речи. Ваздушна, jер су нас нападали из авиона. Поморска. Јер су нам ракете слали са носача из Јадрана. И, наравно, копнена, jер jе шиптарска УЧК на Косову и Метохиjи била под њиховом командом.

ЗОРАНОВА РЕГАТА ЖИВИ
Пилот Радосављевић ниjе волео само небо. Волео jе и воду. Море и реку, jеднако. Страствени пилот био jе и стравствени jедриличар. У његову част, сваке године, плови “Зокиjева регата”. Почело jе наjпре у Црноj Гори. Настављена на Сави и Дунаву. Сваке године масовниjа од претходне. Ове године, краjем маjа jе 15. по реду.

– Када смо отишли, тамо, замислите нашла сам његов ручни сат, преполовљен од удара – каже за “Новости” Снежана Радосављевић, Зоранова сестра. – Споjила сам делове и ту jе, уз његове фотографиjе и медаљу за храброст.

Сат стао на седамнест часова и тринаест минута. На фотографиjама живот, у ком никада ниjе било речи о смрти.

– И како таквог брата да преболим – говори сестра пилота. – Живео jе триста на сат. За своjе године проживео jе за три нечиjа животна века. Упоредо са послом магистрирао jе на Саобраћаjном факултету у Београду. Спремао jе и докторат. Изабрао jе “сателитску навигациjу”. На факултету су установили награду за наjбоље студенте, именовану подвигом мога брата.

А, у времену посвећеном пилотском занату, био jе посвећен и родитељима, сестри и њеноj деци, колегама и приjатељима. Планирао jе и породицу. Његов колега и друг Слободан Перић, с коjим jе тог кобног дана узлетео, као да jе слутио краj рекао му jе: “Е, Буцо, и иза тебе има ко да остане…”

Петак, 26. март година 1999, Аеродром “Батаjница”. На две “двадесетдеветке” смењуjу се пилоти после пуног дана приправности. Требало их jе заменити. Ко ће? Перић се jавља први, мада jе већ имао окршаj у ваздуху. Зоран Радосављевић каже: “И jа ћу с тобом!” А ниjе летео пола године. Био jе на курсу енглеског. Прекинуо га jе, када jе агресиjа била извесна. У сећању jе понео очаj маjке Раде. Донела му jе, тог jутра, доручак у стан, у Новом Београду…

– Немоj сине, молим те, да летиш – казала jе.

– Ја сам пилот, маjко… – одговорио jоj jе. Тако су се растали. (Рада jе умрла у марту пре две године, туга за сином скратила jоj jе живот).

Радосављевић и Перић су узлетели заjедно. Обоjица су знали да иду у надљудску борбу са надмоћним ловцима НАТО авиjациjе. А знали су и то да авиони нису у наjбољем техничком стању (непосредно пред агресиjу, био jе договорен ремонт у Русиjи). Знали су и да радари нису сасвим исправни. Испоставило се да су – заказали у ваздуху. За Радосављевића jе то било кобно.

– Сви наши пилоти коjи су тих дана полетели били су свесни да су им мале, или никакве шансе, да се врате – говори нам данас Милан Милинковић, пуковник елитне jединице, коjоj jе припадао и Радосављевић.

– Перић jе имао срећу да преживи пад погођеног авиона. Био jе огорчен због Зоранове смрти. Али, и када су га напречац пензионисали, страдао jе децениjу после агресиjе, у саобраћаjноj несрећи. А Зоран, као и Буца, да jе жив, учинио би исто, макар и у околностима какве су биле онда када се жртвовао. Мени jе доживотна рана да jе његова маjка Рада свих ових година после погибиjе сина, била у патњи и питању: Да ли jоj jе син страдао у трену, или се, можда мучио. Стално ме то питала…

Шта сам могао да кажем? Тешио сам jе. Али, утехе ниjе било. Онда jе на jедном окупљању на Дан пука изашла пред тадашњег министра одбране, Зорана Станковића. Тражила jе да jоj он, коjи jе потписао Зоранову обдукциjу, каже истину. Отишла jе и на ВМА, тамо видела фотографиjе. И не сећа их се. Толико jе била потресена.

Милинковић потом враћа сећање на прве дане агресиjе у коjима су се на хероjству и жртвама његових колега, исписивале и лекциjе бешчашћа. Лекциjе “ловаца златне рибице у крвљу пилота jунака”.

– Били смо и под великом притиском претпостављених команди – каже Милинковић, коjи jе у пензиjу отишао на своj захтев. – Било jе неразумно наредити да се што више наших авиона подигне и обави што већи броj летова. Мислили су, ти наши мудраци, да ћемо на таj начин показати спремност одбране ваздушног простора. Ми jесмо били спремни, али су они знали да jе таква наша употреба несврсисходна. Велика jе цена плаћена.

Зоран Радосављевић одликован jе, постхумно, медаљом за храброст.

– Ми, његове колеге, тражили смо и тражимо да њему, као и Миленку Павловићу, држава додели орден хероjа народа. Али ниjе! До данас, ниjе. Ипак, Павловићу су се на достоjан начин одужили његови земљаци, његова Осечина. Општина га jе прогласила хероjем. Подигла у завичаjу спомен-обележjе, отворили музеj у ком су његове успомене, опрема, фотографиjе. Београд, затаjио. И део улице у Батаjници коjа носи његово име ниjе обележена достоjно овог jунака.

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

 

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: