Заборав није дозвољен

Пише: Душан Басташић

Два дана је грмело невреме по Србији и Босни, али на једно место, где се додирују Србија и њена сестра Српска, није пала кап, није се спустио ни крајичак црног облака и нису грмела кола светог Илије. Божија рука је тако уредила док су нама, стиснутим у кланцу Дрине, срца дрхтала пред водом која покрива Србе којима се поклањамо и дугујемо сећање.

Више од шест хиљада мртвих, прекланих, више од шест хиљада унакажених тела у Дрини, деце, мајки, цура у белим хаљинама из девојачке спреме које своју част занавек дадоше Дрини само да је силом не узме крвник… Они који су можда могли некога спасити, а то нису ни покушали, после наших безбројних смрти повели су Србију и водили је некуда далеко од ње саме, а крај нас су у Дрину потапали истину. Ваљали на истину камен, али није вредело. Истина је пливала Дрином, увлачила се сваким зраком који је падао на њене таласе у срца Срба који су хтели да чују, да знају, који су разумели да смо у Дрини, уствари, сви ми. Срби. Мучили су преживеле бранећи лелек, свећу, молитву, сећање… Бранили да тугују, да ожале, да дају помен!

Али сећање је жилаво, не да се и шћућурено је деценијама у срцу и глави Србина. Бог даје да бар неко види пре него што му очи ископају, да може о томе да шапуће, да пева тихо, кад већ не сме да виче и гласно пусти јецајућу лелек песму. Добро је, и шапат зна имати оштар звук и усецати у сећање шта се збило. Како, и ко, и кога, и колико, и када и где… Тај шапат стално шушка у нашем срцу. Чули смо и разумели.

Они најјачи и најупорнији и најхрабрији, они најбољи међу нама не дају да се затре и остане у некој прашњавој књизи коју све мање отварамо. Ставе крст, подигну капелу, очитају молитву, записују сведочења и говоре. Говоре на начин који упија свест народа, она исконска која памти вековима… А ми, мање вешти и мање способни, ми их пратимо.

Много је места на којима лежимо прекланих вратова, погурани без опела и свеће. Негде нас је десетина, негде хиљаде. Осма деценија тече како се разни бацају каменом, бетоном, асфалтом преко наших тела. Бацају се забраном, пребројавањем и статистикама прилагођеним у прихватљиве оквире.

Градско гробље у Земуну; ФОТО: Архива аутора

Коме прихватљиве? Зар онима који су нас ту погурали у безданке и мутне дубине и онима који су видели, знали, окретали главу и ћутали? Њима је вазда мало нас у мраку јама и на дну река. Само им се нека језа спушта од малог мозга низ леђа кад помисле да ће за сваки наш врат доћи наплата. Од онога ко суди свима.

Било им је мало кад су нас клали и у безимене рупе бацали, кречом поливали, а сад им много кад треба опрати историју пред светом.

Много им је нас и када им прилагодимо бројке, када сећање бацамо иза леђа, када им пружамо руку док у својој још држе каму, када кажемо било, прошло, не поновило се. Тим истим је вазда много нас који претекосмо. Много им нас преосталих.

А, Бог ће наплатити по сваком невином. Њега нове статистике, чијом код рачунаљком прављене, неће заварати. А није све ни до њих. И ми се погубисмо међу њима, тим бројкама, и не знамо више да ли нам је и нама самима много или мало нас и тамо, у Царству божијем, и овде, на Земљи. Бар да нас није било у Дрини, у Сави, у јамама Велебита, Динаре, Херцеговине, да нас није било на Гаравицама, у Шарговцу, Мотикама, Јасеновцу, да није било деце у Јастребарском… Дуг је списак да се наброји свако стратиште именом. Бар да нас је страдало нула. Не би било лепше статистике!

А, ето, није како би човек волео и како снује, него је како јесте. Много је кад се каже „тамо побило десет српских мајки са децом“. Много боли што та деца нису родила децу која би данас била очеви и мајке. Ма, не. Данас би била бабе и деде, и прабабе и прадеде. Колико је побијено са тих десет мајки и њиховом децом нико неће пребројати. Било је како је било и колико је било.

Она власт што је и данас зовемо издајничком, Недићева, она је била с’ ону стране Дрине, молила окупатора да заустави безумне хореде. Прешла би та и Дрину да се и сама бори само да њоме није окупатор владао. И тако зауздана спасила нас је колико је било у њеној моћи. Није издала ни оне избегле из Независне Државе Хрватске.

Прекрстим се кад помислим да се и окупатор згрозио над оним што су нам радиле комшије кад се увукуше у црне кошуље. Наших тела је било толико да можеш преко њих Дрину бродити. Они други склањали себе и после нама бранили да се сећамо. Шта ћеш? Српска судбина. Никако да упловимо у суштину и размере наше несреће.

Пре коју годину нам забранише опело и свећу на месту на коме нас је побијених дванаест хиљада. Да, 12.000! Мирис тамјана и светли танки, трептај свеће не подносе… Шта ли? После осамдесет година не дају да сузу пустимо и помен одржимо. Као што су нам бранили и онда када се чувала она слепа и лажна зеница ока. Лаж коју смо поново платили крвљу.

Мучно је слушати о маљу на нашем темену, о србосјку на нашем врату. Али било је још мучније то истрпети. Зато наша деца не треба да носе повез на очима испод кога неће видети нас потопљене, и поклане, и у пећима попаљене и живе у јаме побацане… Без нас стотина хиљада праведника чије су душе сабране у руци Божијој, а тела још леже где их преклаше, неће бити ни наше младости. Наша деца ће нестајати сразмерно уливеној им лажи и забораву на страдање.

И други су народи страдали, али своје невине главе нису скривали сами од себе. Упорно су их жалили и свету објављивали. И свету није мучно да слуша и њима није говорио „заборавите прошлост“, „давно беше, доста више“… Имају ти народи музеје. Не један. Десетине музеја. Имају филмове, књиге, церемоније обележавања страдања на сваком месту где их је бар неколико убијено. И свет поштује и жртву и народ који се на своју жртву не баца заборавом који је нама тако обавезујући био у братству-јединству, а и сада на путу у светлу будућност и друге бајке.

Нама кажу „немате сва имена страдалих“. Немају ни други народи, па њихове непописане жртве нису поништене као што ми треба да поништимо сваку чије име нисмо отели из дима спаљених матичних књига, нити записали по сећању неког преживелог рођака, познаника или комшије или отели из сећања џелата. Као да су њему, џелату, имена наша требала. Сви из рода, сви из села покални не пописаше се пред џелатом, да остане све педантно послератним истраживачима и властима. Ко сада да попише све из тих заувек збрисаних села из потпуно затртих родова? Сада кад смо од свих тих стратишта и одагнани. Оно што је пописано пописивали су преживели у тајности. О, Боже, ни то се није смело искрено и како јесте. Сада сме, али само до прихватљивог броја избројаног неком тамо методологијом или идеологијом или ко зна којом логијом. Сакрили су у неке мрачне подруме, па кључ бацили, и оне спискове спашене српске деце коју су спасиоци пописали. Бог је судија свима, џаба им што у Њега не верују.

Да су нам оне ондашње наше, а туђе власти дозволиле да повадимо, сахранимо и бројимо лобању по лобању, кост по кост, ни тада не би били сви пребројани. Нестајали смо у диму и ваљале нас воде сливовима. Тамо где смо после педесет година вадили своје без дозволе, број се поклопио са оним о коме су шапутали претекли. Није тај шапат био лажљиви српски мит.

Забране се и даље кроје за нас живе и мртве са скорелом крвљу на вратовима.

Јер, гле! Сад кад се полако освешћујемо и тражимо своје гробове да ожалимо како то чине потомци, опет забрана. Изгледа забране теку по инерцији. Србима није дозвољено бранити себе и сећање на оно најсветије. Сада један страдални народ, преко својих представника, брани нама, страдалном народу, помен, свећу и крст над масовном гробницом нас најмање 6500! На градском гробљу у Србији! Кажу да је то чин непоштивања, чин верске и националне мржње и за то следи дуга робија. Боже помози нама грешнима! Помози и њима! Чекамо шта ће рећи наше институције. Да ли ће разумети значај одлуке коју треба да донесу? Значај за све нас, и сва наша страдања, и наше будуће младости које морају да памте и поштују. Или ћемо и овог пута, ко зна којег по реду, поново одробијати због крста и наших побацаних, неопојаних тела и наставити криомице, онако између себе и шапатом.

Ових дана нас и истерују из сала и позоришта јер смо хтели у својој народној ношњи да запевамо и заиграмо, да одрецитујемо песму. На оној нашој земљи на којој су нас убијали и са које су нас протерали. А нисмо намеравали да о томе говоримо, ни да помињемо где смо рођени и одрасли и зашто тамо нисмо. Само да заиграмо. Стоп! Ни толико. Џаба нашу и њихову истину прећуткујемо. Они су скинули освечана одела испод којих увек носе исте црне кошуље, и руке са истим поздравом пред којим смо нестајали. Опет им много нас живих. Али знају они и кад ми ћутимо.

Нека бране, али нека знају да нама заборав није дозвољен. Не помажу ту повези на нашим очима, ни забране, ни лажне бројке. Све док верујмо у себе и не поткусурујемо се својим страдањем.

Више од истога аутора: ПРИЈАТЕЉИ – КОЛУМНИСТИ – Гордана Достанић