Za sve one koji su propustili Dan SFRJ

Retko koji državni praznik se „toliko primio“ među građanima bivše SFRJ kao ovaj. U spomen na davna vremena, bez obzira na stavove o bivšoj nam državi, podsećamo vas na ovaj praznik…

Istorijski, 29. novembar obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a, kada je u Jajcu 1943. doneta odluka o federalnom ustrojstvu države, a u stvarnom životu bio je praćen pravom svečarskom atmostferom, obiljem hrane i pića, svečanim akademijama i naravno, neradnim danima…

Nakon završetka rata, 1945. godine, 29. novembar se slavio kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ – proslavljao se dva neradna dana uz svečane akademije u glavnim gradovima republika bivše države, deljenje ordenja, počasne plotune.. Praznik nije preživeo raspad SFRJ ni u jednoj republici nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji, gde je ukinut tek 2002.

Drugo zasedanje AVNOJ-a održano je 29. i 30. novembra 1943. godine i na njemu je doneta odluka da se Jugoslavija izgradi na federativnom principu, pod vođstvom samo jedne stranke – Komunističke partije Jugoslavije.

Na tom skupu je odlučeno da se budućoj Jugoslaviji pripoje južnoslovenske teritorije koje su na kraju Prvog svetskog rata ostale u sastavu Italije (Istra, Zadar, Slovenačko primorje, Julijska krajina i druge).

Odlučeno je i da se formira Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) koji je imao izvesna svojstva vlade, a oduzeta su zakonska prava jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu, zabranjen je povratak u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću, do kraja rata.

AVNOJ je uveo naziv maršala Jugoslavije i dodelio ga partizanskom vrhovnom komandantu Josipu Brozu Titu.

Funkcija predsednika „prve vlade“ nove Jugoslavije poverena je Titu.

Na dvogodišnjicu zasedanja u Jajcu, 29. novembra 1945, dotadašnja Demokratska Federativna Jugoslavija preimenovana je u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, što znači da je monarhija i formalno oborena, a 31. januara 1946. proglašen je prvi Ustav FNRJ.

Posle završetka rata, od 1945. godine, 29. novembar proslavljan je kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ.

Poslednji put praznik je u Srbiji obeležen 2001. godine, a Savezna skupština SRJ ukinula ga je tek sredinom novembra sledeće godine.

Do 1997. godine, 29. novembar je slavljen kao dan sećanja na Drugo zasedanje AVNOJ-a, ali je od tada počeo da se praznuje kao dan kada je 1945. Jugoslavija i formalno prestala da bude monarhija i postala republika.

Zamena značenja nastala je kao izraz kritike zbog toga što je tadašnja Savezna Republika Jugoslavija nastavila da obeležava praznik nepostojeće države – federacije šest republika – koja se raspala 1991. godine.

U oktobru 2007. godine Skupština Srbije usvojila je izmene Zakona o državnim praznicima, čime je prestao da važi prethodni zakon SRJ.

Srbija je Zakonom o državim praznicima utvrdila da se kao Dan državnosti praznuje Sretenje – 15. februar, kada je 1804. godine počelo stvaranje moderne srpske države.

Dok se proslavljao, praznik je pratila potpuna euforija. Paralelno sa Danom Republike, u većini krajeva u Srbiji obavljao se i svinjokolj. Tako su prasići, jagnjići i svinje na taj dan žrtvovani u slavu bratstva i jedinstva.

Masovni običaj među jugoslovenskom mladeži bio je i da se svadbe zakazuju na taj državni praznik, da bi slavlje bilo još veće. To je bio jedini događaj koji je mogao prosečnog Jugoslovena na dan kad se kod kuće sedi, jede, pije i gledaju partizanski filmovi, istera iz kuće…

Ni deca nisu bila zanemarena. Najveće ushićenje vladalo je kod prvaka koji su na taj dan postajali pioniri. U školama su pravljene priredbe, polagala se zakletva, čitali su se sastavi kojima su prethodnih dana učiteljice „besomučno mučile“ đake, da smisle što bolji hvalospev na temu „Drug Tito“…

Svaki pionir dobijao je plavu kapu (titovku), crvenu maramu (starije generacije su je vezivale, a mlađe su dobile poseban prsten za tu namenu) i crvenu pionirsku knjižicu. Stariji članovi MONDO redakcije uspeli su da iskopaju pionirsku, ali i đačku knjižicu i evo kako su izgledale:

Većini nekadašnjih pionira i danas su u glavi barem početni stihovi „Svečanog pionirskog obećanja“:

Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi
I biti veran i dobar drug;
Da ću voleti našu samoupravnu domovinu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
Da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
I ideje za koje se borio Tito;
Da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!

I deca koja nisu postajali pioniri, uživala su u neradnim danima. Evo prisećanja jednog od njih.

„Znali smo da se budimo uz urlik svinja dok ih stariji vataju i kolju, mi deca smo obično virili kroz prozor, čekali da počne filmski maraton, grejali se uz babine krofne. Stariji su uz kuvanu rakiju, gledali crtaće kojih je bilo više nego običnim danima. Mini raspust od 7 dana, kod matorih u firmi uvek neka lova, višak, svašta nešto, j…m li ga, alaj smo gruvali“, kaže jedan beogradski forumaš u komentaru na 29. novembar. „Kad sad kažem mojoj deci da je nekad bio jedan crtać u 7 i 15, spomenem im partizanske filmove gledaju me kao da sam odlepio. Možda i jesam, ispeglajte ovo minusima da se vratim u tranziciju“, navodi on.

Još jedan anonimni čitalac priseća se davno prošlih vremena. „Kao dete, živeo sam u novobeogradskoj zgradi sa nacionalno mešovitim stanarima. Mi deca, pojma nismo imali, niti nas je interesovalo, ko je odakle i šta je po nacionalnosti. U stvari, nismo ni znali šta je to nacionalnost. Eto, prvi ja nisam bio rodom iz mesta gde sam živeo. Naši su roditelji bili spokojni kad bi nas puštali da se igramo napolju, od tri do pet bio bi „kućni red“. Automobili na parkingu nisu smeli gaziti točkom na travnjak. Policajcima, koje smo gledali retko, mi deca, mogli smo prići sa poverenjem, narkomani i pedofili su bili nesto imaginarno i daleko“.

„Nosili smo najčešće ‘šangajke’, neko imućniji ‘pumu’ ili ‘adidas’. Nismo se izdvajali po skupim mobilnima, po odeći, po tome ko su nam i šta su nam roditelji. Bili smo slobodni, družili smo se, voleli svoju otadžbinu, možda pomalo i naivni. Da, obično su naivni oni prostodušni, bez zlobe u sebi. Nismo ni slutili kakve nam godine predstoje. Rastureni svuda po svetu, kao što neko reče, u svojim torovima, setimo se, ponekad, detinjstva, na ovakve dane. Hvala onoj bivšoj otadžbini, sada kada sam u materini, na sretnom i bezbrižnom detinjstvu“, piše čovek iz inostranstva o sećanjima na Dan Republike.

(Mondo.rs)

Izvor: Radio Televizija BN