За Небојшом Глоговцем је требало пустити сузу

Чудновато је то, помало и застрашујуће, како успомене у нама убрзано бледе и како их, дан за даном, потискују нови проблеми и нова раскршћа, прекривају нови утисци и нови људи… као кад слојеви свелог јесењег лишћа, временом, покривају некад славни, а временом утонули и пали памјатник.

Пре само неколико дана сви смо жалили за Небојшом Глоговцем, постављали на профиле његове фотографије и поруке… а дан-два касније на истим тим профилима биле су веселе песме и пошалице, изборне поруке и иронични коментари. За Небојшом остају, у тишини и јецају, само његови најмилији. Можда је то и природно. Радован Самарџић је говорио да је историјско памћење Срба кратко баш зато јер је испуњено траумама и узнемирујућим успоменама, сељакањима, смрћу и сузама… Па, шта је нама био Небојша Глоговац? И зашто смо га волели и оплакивали?

Пореклом Херцеговац. Талентовани свештенички син. Отац троје деце. Споредни симпатични лик наших највољенијих ТВ серија, уз које смо смехом разбијали туробну свакодневицу уочи распада државе коју смо волели и у коју смо последњи веровали. Богдан Билогорац, ратни војни инвалид из Хрватске, баш из времена када је на овим просторима беснео рат, којег ни велика љубав у Београду није могла да одговори од идеје да се врати у завичај и брани га од усташког погрома. Златко Гавриловић, неснађени млади правник из 1998, године кратког примирја и предаха за све нас, чије су нас трагикомичне ситуације подсећале на све оне који нису напустили брод који тоне и остали да се овде боре са ветрењачама, у борби која је имала много мање изгледа за успех него што је могао и Сервантес и било који његов наследник да замисли. Или брат Вере, силоване Српкиње из градића крај Дрине, крв јуначка и душа девојачка, код којег је сваки национални понос морала да надјача братовска љубав. Млади кошаркаш Каја чији се снови никада нису остварили, јер су их тако грубо и сурово прекинули НАТО бомбардери.

Идентификовали смо га са свим тим његовим улогама, а гледајући њега, као у неком огледалу видели смо и себе, своје прокоцкане шансе и прохујале младости, за којима би тек понекад, уз ракију и песму умели да уздахнемо. Његов глумачки дар посебно је долазио до изражаја и уз улоге Игора и Симкета, градских криминалаца са којим Глоговац није могао да има баш ништа заједничко, али му то није сметало да их маестрално изнесе. Кроз подмитљивог полицајца у Муњама и Живца у Кенгуру умео је и да нас насмеје, а ту су се јавиле и реплике које су данас постале готово неодвојиви део градског сленга. Играо је у драмама и комедијама, у време када су се наши животи све чешће претварали у хороре. Једна за другом, за све те улоге низале су се и награде. Најпрестижније. Глоговац није остављао утисак човека којег је та слава обузела и узносила. Напротив.

У јавним наступима био је увек елегантан и одмерен. О његовом приватном животу нисмо могли да читамо у лајфстајл магазинима, није га било у аферама ни у ружичастим емисијама, нити је отварао врата свог дома за било какве новинарске екипе које би од његовог живота правиле холивудску романсу. Сваки простор који би добио у медијима користио је да, ненаметљиво, каже коју реч у одбрану темељних српских (и људских) вредности. Умео је да проговори и о историјским догађајима и личностима које би као нација вредело да славимо и памтимо, али и да се, када зађе у те клизаве терене, огради и искрено каже оно што нам ретко полази за руком: “Ја о томе не знам много“.

Уз филмске, позоришне и животне улоге, носећи тихо и достојанствено свој крст и своје нагомилане проблеме, Небојша Глоговац је сазрео у личност која је дорасла својој, по мишљењу многих, животној улози. У серији “Равна гора“ која је изневерила очекивања свих оних који су и кроз њу призивали српску катарзу, он је изнео једну од ретких улога које би на њу изазвале ма какву позитивну асоцијацију. Такав какав је био, био је најпозванији а можда и једини кадар да одигра улогу најоклеветанијег српског ђенерала. Али, никакав сценарио ни костим нису могли да допринесу тој улози онолико колико јесте њихов заједнички, меланхолични и романтични поглед на људе и живот.

Очи као да су им и једном и другом, и глумцу и ђенералу, биле исте. А требало је смелости да неко такву улогу прихвати у земљи где су нам пола века испирали мозак са Отписанима и Мирком и Славком. Исто као што је требало достојанства и самопоштовања, па одбити улогу и позамашан хонорар Анђелине Џоли, за њен филмски пројекат који би за резултат имао сатанизацију његовог народа. Небојша Глоговац је имао те врлине као мало ко на нашој јавној сцени. Зато нам је постао близак, као да смо род рођени. И зато је постао глас свих нас. Не зато што нам је био сличан – него зато што је био бољи од нас.

Дакле, он више није био наш одраз у огледалу, већ одраз нас каквим би желели да постанемо…

Још као клинац, ученик неког трећег разреда гимназије, гледао сам га први пут у ЈДП-у. После тога још неколико пута, у различитим улогама. Без икакве накнадне глорификације, али био је то човек који је стварно пленио и доминирао том сценом. Поменух Дражу, али незаборавна ми је и његова дирљива улога свештеника у серији “Мој рођак са села“, када исповеда баку на самрти, а потом са њом отпева једну од најлепших српских песама “А што ти је, мила кћери, јелек раскопчан“. Сећам се, исто тако, једном приликом, Тројичиндана у Мостару… Тамошња Саборна црква, порушена у рату, била је још у раној фази обнове. Није имала ни крова, па је јунско сунце све нас окупљене немилосрдно пржило. Присутних је било толико да су се међусобно, знојави, непрестано гуркали, посебно онда када су сви клекли да од траве посуте по поду направе венчиће. Неко иза мене нерестано ме је у том послу убадао лактовима, тако упорно, да сам се једног трена окренуо и ошинуо погледом свог брата у Христу. А иза мене се, благо, попут духовника, смешио један од најдражих глумаца мог детињства, Небојша Глоговац…

Недавно, разговарајући са клошарима код Скадарлијске чесме, чуо сам да је баш тај, славни глумац Глоговац, “њихов друг“, један од ретких пролазника који их с времена на време обиђе и тутне им покоји динар у шаке…

И зато, за Небојшом Глоговцем је требало пустити сузу.

Исто као и за ових дана Господу представљеним Урошем Шуштеричем, словеначким четничким војводом, који је дисао за Србију и о. Кирилом Хиландарцем, светогорским духовником и човеком богатог живота, који нас је иако висок тек нешто више од метар и по, учио да не будемо мали…

Аутор: Немања Девић