Vukovarska istina

Datum objave: ponedeljak, novembar 18, 2019
Veličina slova: A- A+

Na današnji dan pre 28 godina snage JNA preuzele su kontrolu nad Vukovarom. Dok je hrvatska strana, bilo da se radi o državnim zvaničnicima, političarima vlasti i opozicije ili aktivistima, jedinstvena u oceni da se radi o „padu“ Vukovara koji su „napale“ snage „srbočetničko-jugokomunističke“ vojske, u Srbiji ne postoji jedinstven stav o ovome i retki će javno i otvoreno reći da je Vukovar 18. novembra 1991. „oslobođen“.

Filip Rodić

Koliko su različita gledišta o ovome svedoči i graja koja se digla povodom otkrivanja spomen-ploče general-majoru i komandantu Novosadskog korpusa JNA Mladenu Bratiću, jednom od retkih generala u svetskoj istoriji koji je poginuo lično predvodeći svoje vojnike.

Domaće NVO ovaj potez su, u potpunom saglasju s hrvatskom državom, odmah osudile, ističući da su general Bratić i njegovi vojnici Vukovar „oslobađali od života“ i da bi učesnike „jedne od najsramnijih operacija u istoriji ratovanja, koja je na obrazu Novog Sada ostavila neizbrisivu ljagu“, pre trebalo počastiti spomenikom „Novosadski korpuse – stidi se“. Govori se i o „serviranju revidirane istorije“ i „nepoštovanju tuđih žrtava“.

Pored svega ovoga, „nezavisni“ i „objektivni“ mediji, koji svoj sadržaj izručuju na građane Srbije, operaciju tada jedine legalne i legitimne oružane snage u SFRJ uporno predstavljaju kao „napad“ na Vukovar. Ako je JNA „napadala“ Vukovar, onda je ona nedvosmisleno „agresor“, a suprotstavljene joj snage ne mogu biti ništa drugo do „branitelji“. Istina je, međutim, da u Srbiji ovako postavljanje stvari predstavlja „reviziju istorije“ i „nepoštovanje (sopstvenih) žrtava“.

Pre svega, za razliku od vukovarskih „branitelja“, koji su bili gotovo etnički čista paravojna formacija, JNA se u ono vreme teško mogla nazivati „srpskom“ vojskom. Na čelu JNA tada su se nalazili general Veljko Kadijević, po majci Hrvat oženjen Hrvaticom, Hrvat Josip Gregorić i Slovenac Stane Brovet, dok je komandant Prve armije, u okviru koje je bio i Bratićev Novosadski korpus, bio Makedonac Aleksandar Spirovski.

Takođe, JNA se na početku sukoba u Vukovaru ponašala krajnje neutralno, pokušavajući da razdvoji hrvatske paravojne i policijske snage i lokalno srpsko stanovništvo koje je uzelo oružje u ruke iz straha od „mlade hrvatske demokracije“, pošto je u mesecima koji su prethodili sukobu u Vukovaru ubijeno između 126 (podaci Ferdinanda Jukića, šefa hrvatske obaveštajne službe u ono vreme u Vukovaru) i 400 (podaci JNA) srpskih civila.

Za ove zločine odgovorni su, i oko toga postoji konsenzus i na srpskoj i na hrvatskoj strani, ljudi pod komandom Tomislava Merčepa, HDZ-ovog sekretara za narodnu odbranu.

Kakvu je ulogu JNA u to vreme pokušavala da igra na prostoru Vukovara, ali i ostatka Hrvatske, najbolje pokazuje slučaj sa, po hrvatske snage neslavnim, incidentom u obližnjem Borovu Selu, gde je 1. maja intervenisala, od Srba zaštitivši i izvukavši hrvatske „redarstvenike“ koji su upali u nevolje dok su pokušavali da jugoslovensku zastavu zamene šahovnicom.

Do otvorenog sukoba JNA i hrvatskih paravojnih snaga u Vukovaru dolazi 29. i 30. jula, kada „branitelji“ napadaju regrute JNA i opsedaju vukovarsku kasarnu. „Agresorska“ JNA čeka mesec i po dana u nadi da će problem biti rešen mirnim putem i operaciju za deblokadu kasarne započinje tek 14. septembra. E, to je taj „napad“ na Vukovar o kojem govore naši „ljudskopravaši“ i od objektivnosti nezavisni mediji.

To je kao da kažu da su Gali koji su došli da pomognu Vercingetoriksu dok je bio pod opsadom u Aleziji „napali“ Cezarove snage. Sumanuto. Sve i da je JNA tada bila „srpska“ vojska, ona nije mogla biti „agresorska“, jer su polovinu stanovnika Vukovara tada činili Srbi.

Da li je „vukovarska operacija“ izvedena idealno? Nažalost, nije. Razlog je, možda, i multietničnost u njenom komandnom lancu i neodlučnost da se vojnički nemilosrdno reaguje. Da li je u Ovčari počinjen ratni zločin? Nažalost, jeste. To, međutim, nema nikakve veze s tim ko je „napadao“, a ko se „branio“.

Ne definišu zločini jedan rat kao oslobodilački ili agresorski. Ovčara još manje veze ima s herojski poginulim generalom Bratićem. Da li treba da ga se stidimo?

Ne. Ni njega, ni njegovih vojnika.

Pre bi trebalo da se stide oni koji u emisiju o Vukovaru kao relevantnog i poštovanja dostojnog sagovornika dovode direktora Memorijalnog centra „Potočari“ Emira Suljagića, čoveka koji tvrdi da je Jasenovac „četnička izmišljotina“ i koji se divi „časnim Bošnjacima iz Handžar divizije“, nesumnjivo najsramnijim delom SS, organizacije koju je međunarodni sud proglasio „zločinačkom“. Da se stide trebalo bi i oni koji su ga na tu poziciju postavili, ali to je druga priča.

Filip Rodić  

Izvor: Večernje novosti

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top