Вријеме стрепње и радости

Једног дана дођоше кума Милка и Тина па причају да су партизани убили Крауза, онога ниже Совћека. Напали партизани влак неђе код Чесме и Павловац Дражице. Он легао, кажу, на под, а кухлићка га подигла кроз једна и друга ребра. Јучер су га провезли у дугачким колима. „Нек’ су га убили, јеб’ла га мати, он је показивао српске куће кад су наши људи купљени у Копривницу ’41”, коментирају оне.

Разговор се наставља на исту тему. Ето, то је већ трећи, поред оних једанаест „њихових”, што су их партизани похватали приликом напада. Тако су и Бабурека довезли коњи из шуме мртвога. Не знају како се звао онај кога је нетко убио из шуме док је орао. Коњи су сами довукли плуг, дошли без газде (усташа, досељеник у српску кућу). Па нека, нек’ им се помало враћа. Куми Милки су у Јадовну убили мужа Павла и синове Милана и Стеву, а маму Аницу у Јасеновцу. Она и Тина прошле су логор Сисак, баш као мама и Јованка. Како углавном сједим крај прозора, гледам пролазнике, установим да редовно предвечер иду исти људи из горњег краја села и тјерају стоку у правцу вароша, средишта мјеста. Па то су све Херцеговци и Загорци, усташке фамилије које су насељене у српске куће. У куће оних који су истјерани у Србију. „Свако јутро они опет иду натраг, само их ти не видиш јер још лежиш”, објашњавају ми оне. „Боје се преко ноћи спавати код куће. Боје се партизана. Сви су они клали Србе прије него су доселили овамо”, коментира мама. „Па знаш да су клали и овдје. То су, само из горњег краја, радили Маркота, Леко, Петровић Вељо, Мартињак, па онда Јозинг, Ива Вончина и Рајковић. Сјећаш се да је Маријан рекао да је Рајковић био међу оним усташама који су дошли са пута у наше двориште? Онда кад вас је Маријан спасио од оних испред којих сте ти и Јованка бјежали са ограде”, објашњава мама. „Сјећам се”, одговорим. Ранка мало говори, скоро да не учествује у разговорима, али већ лијепо хода, не шепа, још јој само мало цури гној из једног мјеста на бедру. Више ни не иде на превијање код доктора. Неки дан су јој дошли ујак и ујна из Велике Писанице. Они нису били у логору јер су их њихови комшије Швабе заштитили, тако да се и господарство сачувало. Нису имали дјеце. Ујак јој је био кројач, а ујна домаћица. Разговарали су са мамом и рекли да би било добро да Ранка оде к њима у Писаницу. На тај начин, говорили су, не би била на терет нама, који по повратку из логора нисмо ништа нашли. Све живо је отјерано или уништено па однесено, таван почишћен до посљедњег зрна. Закључише да Ранка још остане код нас, а да ће они ускоро опет доћи. Сљедећих дана разговор се водио о томе како су их њихове комшије заштитиле и склониле, а наше комшије то нису учиниле. Дошао је Живко Ромић-Поповић, син Алексе и Цвијете. Он је рођен 1933. У Сиску је одузет од маме и додијељен хрватској породици у Станчићу код Дугог Села. Једног дана дошао је са својом мамом код мене у посјету. Цвијета, кума Милка и мама причају о томе како су у Сиску од мајки узимали сву дјецу – ону у пеленама па до четрнаест година. Плачу и причају како мајке нису дале дјецу, како су врискале и плакале, а усташе дјецу отимале и кундацима мајке ударале. Чујем да се вратио и Бошко Прерадовић и његова сестра Вука. Бошко је старији од мене три године и није завршио у Јасеновцу. Послије оног масакра, 28. септембра, он се са мајком и сестрама склонио у Рашеници. Када су они дотјерани из Рашенице, мушкарци старији од десет година већ су били отјерани у вагоне, тако да је он остао међу женама и дјецом.

Испричао сам мами за кума брицу Босанца. Рекао сам јој и за извјесног Бору који ме је препознао у Јасеновцу и питао ме да ли сам из Грубишног Поља и да ли сам носио млијеко Ханзлићима. Ханзлићка је била његова тетка, мамина сестра. Он је из Дарувара. Ханзлићима је долазио кад је имао студентско ферије. Мама је то пренијела Ханзлићки, а ова је објаснила: „Моја сестра је била удата за једног православца у Дарувару. Он је са оба сина отјеран у Јасеновац”. За жену брице Милана Босанца, моја прича није била новост. Она је њему и прије слала пакете из Дарувара, гдје се преселила код своје сестре. Сестрин син Милан Басић такођер је отјеран у Јасеновац.

Ја већ излазим из куће кад је лијепо вријеме и кад сија сунце. Одем и до штале гдје је само стара Маленка, велики поклон ратних кумова Ринглових. Једном је дошла кума Марица, брицинка, па сам јој испричао све што сам знао о њеном мужу. Мама је од неког добила шубару, коју сам морао носити кад сам излазио у двориште. Код Хорватових у Сталовици (то су Загорци, звали смо их Циглари јер су сви радили на циглани код Новака) био је и неки њихов рођак Влатко Вражић са мајком. Он је повремено носио усташку капу. Имао је око двадесет година. Једном се нашао покрај нашега плота са Тином и Ранком, па кад је видио и мене, позвао нас је да нас све слика. Мене је Тина пригрлила и сјели смо на некакву кукурузовину у сноповима, а Ранку је сликао посебно.

Хорвати су увијек били весели. Дошли су прије рата и ту си направили кућицу. Вољели су попити и често су том приликом пјевали загорске, хрватске пјесме. С њима се дружио и Пепа Моћник. Исто смо га звали Циглар. Пепа Циглар. Он је био другачији – крао је кокоши, пришао је усташама. Здружио се са Шариком, ментално и физички деградираном особом (свима се гадио). Имао је скромну жену, коју су сви сажаљевали, и два сина Драгу и Фрању. Млађи је ишао са мном у разред.

Тај Пепа је негдје у комшилуку рекао да сам ја негдје казао да ће Руси побиједити Нијемце. То је нетко рекао мами па ме она питала гдје сам ја то говорио. Одговорио сам: „Никад и нигдје”. Мама је због те приче плакала и на крају то казала Пепи у његовом стану (Моћникови нису имали своју кућу, становали су у кући Шандора Амиџића, убијеног у Јасеновцу). Пепа је негирао да је то рекао. Казао је мами да пошаље њему онога тко то буде причао. Та, сигурно страшна, мора моје мајке на томе се завршила. Будући да су из двије куће наших комшија Чеха-Нијемаца тројица била у гестаповцима а један у њемачкој војсци, они су сигурно знали о догађањима на Источном фронту јануара 1943. У обичним дневним комшијским комуникацијама вјеројатно је и она нешто сазнала о томе и била уплашена од евентуалне репресије ради Пепине лажне изјаве. Пепа је послије рата осуђен и објешен у Дарувару. Жена и синови му, некуда су одселили.

Све чешће сам вани. Разговарам и са Словенцима који су у Брзинову кућу дотјерани негдје од Марибора. Причам и са Петровићима. Они су усељени у кућу мога дједа Миле. Обично разговарам са Звонком који је 1941/42. ишао са мном у школу и јесенас чувао краве.

< Поново у Грубишном Пољу                                                  Садржај                                  Ујак и ујна дошли су по Ранку Бобић >