fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

VRATIĆU SE! – O beogradskoj premijeri filma posvećenom hercegovačkim jamama i žrtvama genocidne NDH

Film “Vratiću se!”, autora Nebojše Kolaka potresno je svedočanstvo o stradanjima hercegovačkih Srba u kandžama ustaških hordi tokom globalne tragedije pod nazivom Drugi svetski rat.
Autor filma: Nebojša Kolak; FOTO: Božo Ćorović

Piše: Božo Ćorović

Septembar, deveti. Savršen dan za šetnju po toplom beogradskom suncu. Studentski trg prepun, sve bruji od vozila, pešaka, truba, vike, dreke, buke. Svako ko je proveo više od deset sekundi u prestonici pamti taj zvuk dugo, tu haotičnu kakofoniju kakve malo gde na svetu ima. Ipak, pouzdano znam da jedno mestu, u centru grada, nije bilo kao sva ostala. Tiho, mermerno, i pomalo krhko. Jugoslovenska kinoteka u Uzun Mirkovoj ulici. Projekcija u sali počinje u 15 časova i 30 minuta.

Film “Vratiću se!”, autora Nebojše Kolaka potresno je svedočanstvo o stradanjima hercegovačkih Srba u kandžama ustaških hordi tokom globalne tragedije pod nazivom Drugi svetski rat.

Znao sam da neće biti prijatno iskustvo gledati zverstva i slušati o njima, ali to je najmanji dug koji imamo prema našim (svešteno)mučenicima.

FOTO: Momčilo Mirić; Jadovno 1941. Beograd

Autora ovog filma, gospodina Kolaka susreo sam pola sata pre početka. Tada sam ugrabio priliku da mu postavim nekoliko pitanja koja su me do tada kopkala, na šta je on srdačno bio spreman da odgovori.

Svako zna da je broj žrtava na teritoriji NDH tokom rata nemerljiv, kao i broj jama. Ne postoje dva ista mišljenja među istoričarima. Zato me je najviše interesovalo da li je gospodin Kolak možda prvi koji je došao do broja najbližeg istini.

– Nikada nije napravljena stručna komisija  koja bi utvrdila tačan broj žrtava. Pretpostavljam da znate šta je Hercegovina i njeno kraško tlo. Zarasle su i jame. Govori se o stotinjak jama, pominje se oko 12 hiljada žrtava, ali to nikada neće biti definitivno utvrđeno.

Bake živele dok njihovo svedočanstvo nije zauvek sačuvano

Ono što dodaje novu dubinu filmu „Vratiću se…“ jesu i svedočenja dve bake, sestre, koje su samim čudom uspele da prežive genocid i dočekaju duboku starost. Jedna se nakon rata preselila u Kikindu, a druga u Vrnjačku Banju. Kako ih je našao, tako daleko od Hercegovine, mogao mi je reći samo autor.

– Hajde da kažemo igrom slučaja. Tragao sam, jer mi je bio cilj da u filmu imam svjedoke. U tome mi je pomogla Trebinjka Milica Ijačić koja me je uputila na svoje tetke. Rekla mi je za Mitru Prolić u Kikindi, do koje sam došao. Nakon razgovora, ona me je uputila me na rođenu sestru Stanu Mladenović, (rođenu Ijačić) koja je živjela u u Vrnjačkoj Banji. Tako da sam i nju snimio. Nažalost, nijedna nije mogla da pogleda taj film. Smrt je bila brža od njih.  Izgleda da ih je Bog zadržao na Zemlji kako bi svjedočile.

U jednostavnoj, ali duboko uznemirijućoj i potresnoj sceni gde se Stana priseća tih, najmračnijih dana, ona izgovara jednu, kratku, rečenicu koja će me sigurno pratiti još neko vreme:
„Nisu mogli izvaditi kosti iz te jame. Otišle su sve do mora.“

Kako ljudsko biće to može učiniti drugom biću?

Svi znaju za užase Jasenovca, mnogi su tek ponešto čuli o jamama. Film pogodi gledaoca na potpuno drugi način. Videvši izborano lice stare bake koja se do kraja svog života prisećala tih gnusnih ljudi, te bolesne, degenerisane i demonske ideologije, kao da se dogodilo juče, a ne pre 80 godina. A ako mislite da je to kratak period, 80 godina, grdno ste pogrešili. Adolf Hitler, „duhovni otac“ genocidne NDH je želeo hiljadugodišnji Rajh. Biće potrebno mnogo više od hiljadu godina da se operu gresi genocidne ustaške organizacije. I prema Srbima, i prema malobrojnim Hrvatima koji su štitili Srbe od agonije jama, a na kraju sa njima i završili u tami.

Kolak: Zahvalan sam potomcima!

No, nazad na moj razgovor sa gospodinom Kolakom. Jer, nisu jedina svedočenja samo te dve bake, već i druga svedočenja, doduše ne iz prve ruke, već od strane potomaka, rođaka, prijatelja onih čiji su životi zauvek ugašeni na ustaškim poljima smrti. Pitao sam se, koliko su pouzdane informacije koje imaju oni koji nisu, srećom, svojim očima videli dela demonskih dželata u crnim, skupim uniformama.

– Veoma sam zahvalan potomcima što su htjeli da govore. Oni se, kao i bake, tačno sjećaju imena ustaških zločinaca. Dok je država je sve gurala pod tepih, oni su dobro upijali ono što se prenosilo sa koljena na koljeno. Igrom slučaja ta dragocjena svjedočanstva sada  su sačuvana. Cilj ovog filma je da saznanja naše generacije ostanu djeci. Naši potomci treba da znaju šta se dešavalo. Ni ja, kada je počeo rat 1992. kao pripadnik Vojske Republike Srpske mnogo toga nisam znao…

Republika Hrvatska koristi bele rukavice kada pristupa događajima iz Drugog svetskog rata. Dobro znaju šta je učinjeno, ali zbog imidža u svetu, uloga NDH se zataškava, krije u špajzu, daleko od očiju. Čak, štaviše, hrvatski nacionalisti, kojih nije malo, slave najvarvarskije zločine nad Srbima kao „civilizacijske tekovine“. Njihove institucije se ne bave time. Ne zanima ih. Logično bi onda bilo da ove teme treba ponajviše da zanimaju srpske institucije.

Autora filma pitam da li su onda srpske institucije nešto uradile povodom pitanja jama u Hercegovini? Da li se pokreće ta tema? Da li su doprineli, na bilo koji način, snimanju ovog filma?

– Pa evo, čovjek iz Muzeja genocida treba da govori. Mislim ne samo o ovoj, nego i o mnogim istorijskim temama. 

Kustos Muzeja genocida: Apel publicistima i novinarima da se bave lokalnom istorijom!

Uoči projekcije okupljenima se obratio Gavro Burazor, kustos Muzeja genocida.

– Zadatak Muzeja genocida je da skupi što više sećanja, ugrađuje i pravilno interpretira. Ljudi koji se bave Holokaustom kažu da tu priču nije moguće ispričati. I imaju pravo. Zbog toga kad se spustimo na nivo svakog stradalog ili preživelog, vidimo da je svako imao jedinstveno iskustvo: od toga kako je živeo i snalazio se od dolaska nacista u njegovu zemlju, pa do hapšenja, transporta i odlaska u logor.(…) Iz Mađarske su krenule dve kompozicije (voza) mađarskih Jevreja. Jedna kompozicija je bila upućena u pravcu Aušvica i nakon kraćeg boravka tamo većina njih je završila u gasnim komorama, dok je druga kompozicija u jednom trenutku preusmerena u pravcu Slovačke i ljudi su završili u radnom logoru gde su u vrlo teškim uslovima ipak dočekali kraj rata. Tako, kada se radi o genocidu u NDH, možemo zaključiti slično; da su iskustva svakog pojedinca, stradalih i preživelih, zapravo jedinstvena. Zato je važno da se proučavaju mesta stradanja, jer ona zapravo govore koliko je ta tema kompleksna i da njihovom analizom možemo dobiti pravu sliku genocida koji je počinjen od Hercegovine, preko Bosanske krajine i Slavonije.

Gavro Burazor, kustos Muzeja genocida

U tome zapravo i vidim važnost ovog filma kog ćemo pogledati i iskoristiti priliku da možda apelujemo na publiciste i novinare da se bave tim temama pojedinih stradanja, da ne kažem, lokalne istorije. Sagledavanje svih tih lokalnih primera zapravo daje jednu jasniju sliku i onda možemo doprineti poštovanju sećanja i svaki skup genocida počinjenih u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Ovim, kratkim govorom, Burazor je jasno skrenuo pažnju na kulturu sećanja koju gaji Izrael, koji ne zaboravlja Jevreje koji su na najstrašnije moguće načine stradali tokom Drugog svetskog rata. Svaki laik zna da takva kultura sećanja u Srbiji nije na nivou na kom bi trebala da bude. Bilo kako bilo, tek najavljeni govornik Dejan Ristić,  direktor Muzeja genocida, nije se pojavio.

Gledajući film, gledajući iskopane kosti, fotografije raskomadanih tela, slike dece sa razbijenim glavama, opisi ubijanja novorođenih beba na najgnusnije načine; bacanje deteta u vis, dočekavši ga na bajonet, uz grohotan smeh, a onda unakaženo telo vratiti majci nazad u ruke, nakon čega joj raspore trudan stomak. Da, Srbi, vitezovi i heroji, mladi Obilići, branitelji Kosova, ćirilice i istorije. Danas ste se razmileli po lepom danu, uživali na ulici, družili se. Jasno je da celo srpstvo ne može stati u jednu salu. Ali u milionskoj srpskoj prestonoci da na projekciji bude manje od 20 ljudi?

FOTO: Momčilo Mirić; Jadovno 1941. Beograd

Daleko nam lepa kuća. Šta će nam prošlost?

Ionako nismo ništa naučili. I nećemo. Sve ratnik do ratnik, Srbin do Srbina, a svoju prošlost ne zna. Naučeno sa društvenih mreža!

Bitno je da mrzimo, umesto da ne budemo kao oni, kao ustaše, nego zub za zub, oko za oko, dok ne hodamo besciljno slepi, i ne budemo mogli da žvaćemo. Mržnja dolazi iz neznanja, a danas sam prisustvovao razlogu zašto neznanje vlada Srbijom.

Takvu tišinu nakon projekcije nikada niste čuli. Trajala je minut, minut kao večnost. Minut tuge, patnje, mučnine, sramote, ali i minut tišine, tišine jedne prazne sale.

Raduj se, Srpstvo, dok ti se nesahranjeni preci okreću u grobu!

Nebojša Kolak, za razliku od mene, nije pesimista. On neumorno stvara i podseća ljude ne samo na Golgote srpskog naroda, koje nikada nisu falile, već se posvećuje i onima čije priče su zapostavljene, a koje su vredne svake pažnje.

On već radi na narednom projektu.

– Upravo mislim da će ubrzo biti premijera filma koji se ne bavi ratnom temom. Riječ je o Ljubinku Akšamu, momku od 19 godina, koji je poginuo od groma na terenu fudbalskog kluba „Leotar“. Mlad, talentovan momak koji je upravo tada dobio poziv iz Crvene zvezde.

Molio bih čitaoce da mi oproste zbog mojih grubih reči. Nakon sagledavanja onako brutalne istine, potrebno je vreme da se to procesuira u umu. Još mi se nisu slegli utisci. I ko zna kada će? I da li će?

Ali radovi Nebojše Kolaka su tu i čekaju Vas!

– Gostujući u jutarnjem televizijskom programu između ostalog, pozvao sam ljude da dođu – ako su zainteresovani. Meni je značajno da film bude premijerno prikazan u Beogradu i Srbiji, a poslije toga da krene po televizijama i svima onima koji su zainteresovani za istinu. Naravno, biće dostupan i na Jutjub kanalu pod mojim imenom – zaključio je Kolak.

On je hrabar i istrajan čovek. Budite to i vi! Budite dostojni predaka koji su sve, i porodice i živote, dali da bi ste vi danas bili slobodni!

Ne zaboravite!

Izvor: Slobodna Hercegovina

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozi rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: