Срби су вековима живели на граници светова на коjоj су се сусретали Запад и Исток, Европа и Азиjа. Иако се поjам „краjина“ односи на граничне териториjе уопште, у дугом периоду историjе за Србе jе краjина била пре свега граница два туђинска царства, Аустриjског и Турског, у коjима су с обе стране границе живели Срби.
Од краjа XV века кад су Турци освоjили српске земље, на напуштена имања близу границе са Аустриjом – коjа се углавном протезала дуж садашње границе Босне и Хрватске, затим кроз данашњу Србиjу реком Савом и Дунавом – насељаваjу Србе из унутрашњости. Многи од досељених Срба беже преко границе под власт цара, неправославног али ипак хришћанског.
На териториjи данашње Хрватске и пре тих великих пресељавања Срби су били значаjно присутни. Срби су били присутни изнад Саве у Славониjи, Барањи и Западном Срему. О српском присуству испод реке Саве jасно сведоче писани документи из IX века и манастири Крка, Крупа и Драговић у Далмациjи, сви из XIV века. Ораховица у Славониjи (део Хрватске изнад реке Саве) изграђена jе jош у XV веку, Лепавина такође у Славониjи у XVI. Ипак наjвећи броj српских породица преселио се у те области од почетка XVI века.
На териториjама коjе су у тадашњем аустроугарском царству населили Срби, створена jе 1579. године такозвана Воjна Краjина (Воjна граница). Срби су кроз дуг период били „живи зид“ између Отоманског царства и Аустроугарске, односно римокатоличког Запада, коjи ниjе био наклоњен Србима као православним и исламског Истока коjи jе у Србима видео „безбожнике“. На Србе jе вршен притисак да се одрекну своjе православне вере и пређу под духовну власт римског папе, али због тога што су били потребни Царевини, до извесне мере толерисана им jе и разлика у вери.
Срби граничари су били познати по свом jунаштву и Аустриjска царевина ослањала се на њих као брану пред наjездом ислама. Може се рећи да су вековима Срби у Краjини и Срби у данашњоj Воjводини били чувари хришћанске Европе.
Због своjих заслуга, Срби су од Аустриjске царевине добиjали одређене повластице. То jе утицало, на поjаву нетрпељивости према Србима од стране Хрвата. Нетрпељивост jе посебно порасла када jе престала опасност од Турака и Воjна граница изгубила на значаjу.
Стварањем Југославиjе после првог светског рата Срби Краjишници нашли су се у jедноj држави са Хрватима, Словенцима али и Србима из Србиjе и Србима из осталих српских земаља на Балкану.
Неприjатељство Хрвата према Краjишницима ипак jе расло, тако да су хрватски сарадници Хитлера, усташе, током Другог светског рата побиле стотине хиљада Срба из Краjине и Босне и Херцеговине.
Педесет година касниjе, Срби коjи су преживели покољ, у време грађанског рата у Југославиjи прогнани су од стране Хрватске воjске и полициjе 1995. године са своjе граничарском крвљу зарађене земље.
Из повеље Аустриjског цара Фердинанда Првог (1538.):
„…овом исправом даjемо на знање и саопћавамо свима, коjима се упућуjе…како су неки српски или рашки капетани и воjводе одлучили да дођу заjедно са људима и лицима, коjа се налазе под њиховом воjводском части, да нам служе… Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и воjводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо…ми им… даjемо, поклањамо, уступамо, подељуjемо и обећаjемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извjесних обавеза, извjесна права као и слободу, коjу, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржаjем:
Кад сами српски или рашки капетани и воjводе, људи и наприjед споменута лица, коjа су њихови поданици и припадници, буду дали вjеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, коjа буде становала у jедноj кући, под jедним кровом и на jедном имању, мора, може и смиjе у року од 20 година без прекида слободно живjети на нашем подручjу…без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или jе дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења… Обавезуjемо се и обећаjемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтиjевамо и наређуjемо да се ње сви држе…„
Извор: СРБИН.ИНФО