Вођа Божићне побуне против балканске осовине зла 1941!

Однос Јована Симоновог Пламенца, политичког вође Божићне побуне 1918. године, према злочиначкој Независној Држави Хрватској, представља комплексну и интересантну тему. Она би се могла подијелити у два дијела, политички однос Пламенца према НДХ и- његов однос према злочинима те марионетске државе.

У овом тексту ће бити обрађен политички однос Пламенца према НДХ, гдје ће се јасно уочити Пламенчева тежња за цијепањем НДХ, кроз интервенцију код сила Осовине да се половина територије те злочиначке творевине припоји Великој држави Србо – Црногораца.

Други дио, гдје ће бити ријеч о часној и жестокој осуди Јована Пламенца злочина који су се чинили у НДХ, опширније ће се обрадити у наредном тексту- и то у виду паралеле са понашањем Секуле Дрљевића- који злочине Павелића није уопште желио осудити.

У том, наредном тексту, видјећемо да су Пламенац и Дрљевић 1941. године били два различита свијета, гдје је Пламенац себе пројавио морално и витешки, а Дрљевић, демонстрирајући потпуно одсуство морала, крајње несојски.

Спиновање ријечи Пламенца,  без прављења паралела

У осврту на моје  текстове (1*, 2*) о Меморандуму Јована Симоновог Пламенца (3*), господин Новак Аџић је направио следеће запажање: “Елем, био би ред, а и научна је обавеза, да господин Војин Грубач узме у обзир и анализира и Пламенчеву идеолошко- политичку и државничку дјелатност у цјелини, како би се ваљано о њему могло расуђивати.” (4*).

Аџић је потом анализирао „Пламенчеву дјелатност у цјелини”, тако што је предоставио Пламенчеву биографију од рођења до смрти, мада је тема коју су обрађивали моји текстови била везана за политичку активност Јована С. Пламенца 1941. године.

На тему, која је била у фокусу мојих текстова, Аџић се кратко осврнуо рекавши следеће:

“Одређени извори, чији су творци хрватски усташе, говоре да се Пламенац наводно повезао са усташким журналистом Крунославом Жанком, који је био дописник новинске агенције “Велебит”. Са њим се, према тим изворима, повезао и 9. маја 1941. године саопштио му свој политички став око успостављања независне Црне Горе са чврстим ослонцем на НДХ.

Он му је саопштио да ће убрзо поднијети посебан Меморандум Министрима спољних послова Њемачке и Италије око успостављања независне Црне Горе, која би се граничила са НДХ, Бугарском, па чак са Мађарском на Дунаву. То је Пламенац и учинио у свом Меморандуму из 1941. године силама Осовине, којег је др Славко Бурзановић (5*) објавио 2010. године.“ (4*)

Аџић на крају закључује: „Тенденција Јована С. Пламенца тада била је стварање Велике Црне Горе. Према усташким изворима, Јован С. Пламенац је, посредством новинара и емисара Жанка, наводно поручио др Анту Павелићу да му се у сваком погледу ставља на располагање, те да ће се борити за интересе Хрватске исто као за интересе Црне Горе и да би био посебно срећан када би се формирала Државна заједница Црне Горе и Хрватске.” (4*)

Дакле, то је све што је г. Новак Аџић могао рећи, не правећи неопходне паралеле наведеног са Пламенчевим меморандумом 1941. године, да би се све то заокружило у једу нераздвојиву цјелину.

Нема сумње да је господин Аџић презентовањем инсерта интервјуа из 1941. желио наметнути утисак како Пламенац фактички обожава НДХ и Павелића, којем се “ставља на располагање”, те да једва чека да се “НДХ уједини са Црном Гором”.

Нажалост, морам констатовати да је ово класичан примјер спиновања, што је Аџић и раније често радио, мада није јасно – зашто!?

Можда је у овом случају политичка идеја Пламенца извитоперена, јер би г. Аџић желио, или сада жели, да се тада НДХ ујединила са Црном Гором у Мусолинијевим границама?!

Ипак, таква Аџићева пројекција са ставовима Јована Симоновог 1941. године нема никаквих додирних тачака, те представља – неосновану претпоставку и бесмислену тезу.

Државна заједница Велике Србије и половине НДХ?!

Наиме, навести да је Пламенац 1941. године рекао новинару Жанку – да би био “посебно срећан када би се формирала Државна заједница Црне Горе и Хрватске”, а не напоменути да Јован Пламенац, док даје интервју, скрива од Жанка да под Црном Гором подразумијева Велику Србију- представља јако необичан  “научни приступ” г. Новака Аџића.

Опет, навести да је Јован Пламенац рекао Жанку да ће се “борити за интересе Хрватске исто као за интересе Црне Горе”, а не рећи да се Племенац тада „борио за интересе Хрватске“, тако што је намјеравао  преполовити НДХ, и половину те марионетске државе, већински насељене српским становништвом, припојити српско- црногорској Краљевини Црној Гори, значи рећи полуистину- која је потпуна неистина.

Уосталом, како се Пламенац “борио за интересе Хрватске”, исправно тежећи к цијепању злочиначке  НДХ, можемо видјети у следећем сегменту његовог Меморандума, гдје пише:

“Никада у историји Хрвати нијесу господарили Босном и Херцеговином. У погледу вјерског изјашњавања у Босни и у Херцеговини постоји око 400.000 римокатолика, око 850.000 мухамеданаца и отприлике милион и сто хиљада православаца.”

И тако, тражећи од сила Осовине да се БиХ у цјелости присаједини Краљевини Црној Гори, Јован Пламенац закључује: “Његова Екселенција Јован С. Пламенац моли просвијетљене силе Осовине да не почине неправду и историјску грешку по питању Босне и Херцеговине, на штету права Краљевине Црне Горе.”

Наравно, осим Босне и Херцеговине, Пламенац је желио из злочиначке НДХ издвојити и источни дио Срема, који је  номинално био дио НДХ, па у Меморандуму каже:

“Краљевина Црна Гора захтијева такође територију бивше српске Војводине, на челу са Сремом, из истих, националних, разлога. Те су области још у средњем вијеку припадале српско-црногорској држави из времена краља Драгутина и краља Милутина.

И сама Хабсбуршка Монархија 1848. године образовала је од тих области српску Војводину. Овђе се налази Нови Сад, културни центар српско-црногорског народа. Овђе је Фрушка Гора, на којој се налазе бројни српско- црногорски манастири са гробницама српско- црногорских владара.”

Поред наведених територија, Јован Пламенац је тражио да се Краљевини Црној Гори припоји- “цијела јужна Далмација са Макарском и са полуострвом Пељешац, са острвима Корчулом и Мљетом, укључујући Боку Которску”, сматрајући “да су наведене области, у националном и политичком погледу чиниле саставни дио Црне Горе, изузев у оном периоду кад су биле под доминацијом Млетачке Републике.”

Дакле, умјесто да је заокружио цјелину, Аџић је истакао само један малени сегмент приче не желећи примјетити да Пламенац- систематски и неодустајно ради иза леђа Павелића- против свих интереса монструозне НДХ.
Пламенац: Звјерста над Србо-Црногорцима расплакала су и сама небеса!

Опет, ако гледамо хронолошки, силе Осовине су напале Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, а НДХ је самопроглашена 10. априла- недељу дана прије капитулације Краљевине Југославије, која се десила 17. априла.

Већ 19. априла Хитлер је одлучио да самопроглашену НДХ у потпуности ликвидира и поклони Мађарима, што су Мађари  одбили, а интервју са Пламенцем је био три недеље доцније- 9. маја 1941.

Самим тим, скоро је сигурно да Јован Пламенац, у данима када је давао интервју, није очекивао, баш као и народ који се обрео у НДХ, да ће се марионетска хрватска држава НДХ претворити у монструозну злочиначку творевину, најгору у историји Балкана.

Када је схватио шта се десило, Пламенац је згроженост над злочинима које чини Павелићева НДХ преточио у текст Меморандума, а тај очајнички крик је овако изгледао:

“Међутим, Његова Екселенција Јован С. Пламенац не може а да са жаљењем не протестује у име људског рода и у име Краљевине Црне Горе и цијелог српско- црногорског народа зато што италијанско-њемачке окупационе војне силе нијесу на вријеме интервенисале и спријечиле да црногорске фамилије и, уопште, голоруки српско- црногорски народ буде страховито десеткован и терорисан, пљачкан, да његове куће буду спаљиване, а људи појединачно и масовно масакрирани како од стране наоружаних и дивљих исламизираних Албанаца на територији старе Србије, од стране наше зле браће Хрвата на територији Хрватске и у Босни и Херцеговини, тако и у регијама окупираним мађарским трупама.”

“Та звјерства почињена над голоруким српско-црногорским народом расплакала су и сама небеса”- закључује Пламенац у Меморнадуму!

Чак се може рећи да је Меморандумом Пламенац тражио од сила осовина Павелићеву главу, јер предлаже следеће:

”Општа правда налаже, као што то чини и једна далековида политика, политика сила Осовине, да се стане на крај томе насиљу какво се ријетко у историји човјечанства могло срести, и то тако што ће владе сила Осовине предузети хитне и одлучне кораке … да се сви кривци који су учествовали у покољу и вандализму предају војним судовима и буду, према одредбама војног кривичног закона, на лицу мјеста кажњени као примјер другима, јер се једино у правди одржавају и опстају земље и градови.”

Овим својим ставом, Јован Симонов Пламенац је јасно рекао шта мисли о злочинима који су се обрушили на Србо-Црногорце на Балкану, а уједно и објашњава због чега је процијенио зашто је пријеко потребна марионетска Краљевина Црна Гора са осам и по милиона становника, која би била дупло јача од Павелићеве НДХ, а уједно парирала Хортијевој Мађарској и Великој Албанији.

Маневрисање: Федерација Јужних Словена или унија са Италијом

Осим идејне основе коју је дефинисао кроз велику државу Србо- Црногораца, Пламенац је политички цртао разне комбинације- покушавајући наћи модел да би силе Осовине прихватиле његову идеју.

Рецимо, у Меморандуму упућеном силама Осовине маја 1941., Пламенац предлаже ово: “Његова Екселенција Јован С. Пламенац има част да предложи силама Осовине креирање једне федеративне државе коју би чинили сви Јужни Словени, чији би саставни дио чинила и Краљевина Бугарска, и која би као таква ушла у састав Савеза европских држава.”

Очигледно је да се Пламенац није плашио да ово предложи, јер је јасно би његова претпостављена држава, од осам и по милиона становника, била доминантна сила на Балкану.

Осим овога модела, др Славко Бурзановић наводи још један предлог Пламенца:

“Само 10 дана након меморандума Пламенац у писмима италијанском вођи Бениту Мусолинију и министру Галеацу Ћану предлаже нову комбинацију: реалну унију с Италијом. Увећана Црна Гора са око 8 и по милиона становника и Италија, имале би заједничку спољну политику, војску и царинску политику, затим саобраћај, привреду, здравство, социјална и радна питања, а аутономне би биле администрација, полиција, судство и образовање.” (5*)

Из ова два предлога се види како Пламенац маневрише, и како се очајнички бори за стварање марионетске државе Краљевине Црне Горе- којом би се српско- црногорско становништво заштитило од касапнице која се дешава на Балкану.

Наравно, поставља се и логично питање – а каква је ситуација била у Црној Гори, те да ли би народ тада подржао ову идеју Пламенца? О стању у Црној Гори можемо сазнати из два извјештаја која је Алесандро Пирцио Бироли, италијански армијски генерал, упутио својој Врховној команди 2. и 12. августа 1941. године. То је било десет дана уочи, и на сам дан Петровданске скупштине на Цетињу.

Пирцио Бироли тада пише: ”Међу црногорским становништвом треба разликовати два елемента:

— старији живаљ, који се не противи и са задовољством гледа повратак на старо, тј. монархију и старе традиције; међутим, нема довољно утицаја, ни људство способно за руковођење;
— млади живаљ, прожет великосрпством, тј, славизмом… више воли, због расних, језичких и вјерских разлога да се ослони на Србе и да подржава великосрпске идеале… (6*, стр 14.)

Констатујући да би народ Црне Горе највише волио да живи са Србијом, те да је рискантно стварање независне Црне Горе, јер је народ не би подржао, Бироли наводи: “У садашњим условима, ако би се потврдиле сужене границе Црне Горе, било би рискантно стварање независне државе…

Само ограничен број старијих црногорских личности с мало присталица, подржава идеју независности с монархијским државним уређењем, захтијевајући од Италије постављање једног намјесника из црногорске краљевске куће.

Међутим, народне масе данас не желе ни круну ни независност које би теретиле дефицитаран буџет нове државе. Више би жељеле да једноставно сачињавају дио Италије, ако је Осовина већ одредила дефинитивно одвајање од Србије, с којом Црна Гора има заједнички језик, вјеру
и обичаје.” (6*, стр 15.)

Бироли се потом осврће на Петровданску скупштину, те каже: “Представници који су се поводом сазива уставотворне скупштине 12. јула (1941) састали на Цетињу- били су личности без присталица у земљи; стога сматрам да би данас ослањање само на овај стари елеменат било погрешно… Треба истаћи чињеницу да је опште нерасположење постојало већ од раније, и повезује се са стремљењима Црногораца да живе у заједници са браћом Србима… ” (6*, стр 15.)

Из ових пар инсерата из извјештаја Биролија се види да је Пламенац погодио жеље народа у Црној Гори, како у погледу стварања заједничке државе Србо- Црногораца, тако и о прихватљивости идеје да та та држава буде дио реалне уније са Италијом.

И то је разумљиво, јер је тада Зетска бановина била раскасапљена, а сви етнички српско- црногорски простори раздијељени у разне марионетске злочиначке државе, у којима су одмах отпочели масовни прогони и убиства цивилног становништва.

Рецимо, историчар Бранко Н. Филиповић у књизи „Мртви не зборе“ наводи да је прије Тринаестојулског устанка – у Црну Гору дошло 20.616 избјеглица из свих крајева Југославије, а највише са Косова и Метохије.

Са великим степеном сигурности се може рећи да овакве тешке проблеме и сложене историјске ситуације не могу ријешити устанци, нити гериле разних политичких боја и праваца, већ искључиво- људи са осјећајем реалности, какав је био Јован Симонов Пламенац те 1941. године.

Такви људи, у продужетку приче, доживљавају “исправну историјску осуду” што су пробали спасити народ сопственим колаборационизмом који се, по правилима жанра, на крају- главом плаћа?!

Пламенац, сам против комплетне хрватско- албанске осовине зла

Иако Пламенчева идеја није прихваћена од стране сила Осовине, интересантно је рећи да су Италијани били у духу Пламенчевог плана у случају војног пада Русије, јер Бироли у свом извјештају пише и ово:

“Падом Русије не би, по мом мишљењу, била лоша политика настојати да се Срби привуку у сферу Рима. Додајем да су Црногорци много погођени због злостављања којима усташе, наочиглед италијанских војних власти, подвргавају Србе и не могу да схвате зашто Италија не интервенише и учини крај овим непотребним покољима…”

Пламенчеве идеје треба посматрати и у контексту околности. Јер, те катастрофалне 1941. године није проблем био само у томе што су силе Осовине окупирале Краљевину Југославију. Много је већи проблем био у томе- што су сви политички лидери Хрвата, Бошњака и Албанаца  листом стали уз окупаторе.

Може се закључити да се Јован Симонов Пламенац те 1941. године фактички борио против комплетног хрватско- бошњачког- албанског политичког естаблишмента, који је у цјелости и без изузетка био- колаборационистички.

Зато, судити о идеји Пламенца се само може  уколико се праве паралеле. У том смислу,  Јован Пламенац је, својим циљем стварања марионетске државе Краљевине Црне Горе, био много часнији од хрватског политичара Владка Мачека, којег и данас, па и у Црној Гори, пројектују као неког вајног демократу и позитивну личност.

А тај подли и дволични Владко Мачек је искључиви и главни кривац за злочине који су почињени у НДХ над Србо- Црногорцима!

Јер, Мачек је могао да буде на челу НДХ и да створи нормалну окупаторску власт, а не да допусти да усташки режим дивља годинама.

Не само да је могао, већ и морао бити на челу НДХ јер је, за разлику од Јована Пламенца,  Влатко Мачек био високи функционер и најгласнији заговорник потписивања пакта Краљевине Југославије са Хитлером. Чак је уцјељивао кнеза Павла бунтом Хрвата- уколико се не потпише приступање Тројном пакту.

И на само то, већ је,  послије пуча генерала Симовића у Београду (27. марта 1941.), Владко Мачек предлагао кнезу Павлу, који се игром случаја обрео у Загребу, путујући за Словенију, да Четврту армију Краљевине Југославије, коју су контролисали хрватски официри и политичари, покрене у правцу Београда, ради неутралисања београдских пучиста, што је кнез Павле одбио. (7*)

Елем, ако је био такав, тада је био логично да Мачек у току распада Краљевине Југославије прихвати понуду Адолфа Хитлера, који није симпатисао Павелића,  да стане на чело марионетске НДХ која ће имати цивилизовану окупаторску власт.

Умјесто тога, свемоћни хрватски лидер Владко Мачек је у говору 10 априла, на дан проглашења НДХ, позвао цјелокупни политички естаблишмент своје партије,  бројне хрватске чиновнике на свим нивоима, хрватске официре и војнике-  да се моментално ставе у службу усташа и злочиначке творевине НДХ. (8*)

Осим наведеног, не само да је Мачеку одмах понуђено да стане на чело НДХ, умјесто Павелића, већ му је ту опцију Берлин, огорчен стањем у злочиначкој држави, други пут предложио у септембру 1941. године, што је Мачек опет одбио.

Мачек је могао стати на чело НДХ у прољеће 1942. године, а затим на љето 1943. године, али није- што имплицира да је он управо такву државу желио. (8*)

На другој страни, Џафер Куленовић, Симовићев министар шуме и руде у Влади Краљевине Југославије, и предсједник Југословенске муслиманске организације, највеће и најутицајније муслиманске странке у Краљевини Југославији, се опредијелио за усташе, којима је тајно припадао, те 7. новембра 1941. преузео дужност потпредсједника Владе НДХ, и остао на њој до краја рата.

Стављањем комлетног хрватско- бошњачког естаблишмента у службу Хитлеру, и формирањем Велике Албаније- затворен је јасни круг и отпочели су масовни злочини над Србо-Црногорцима.

Против Тринаестојулског устанка покренуто 120.000 Италијана и колабораната

Јован Симонов Пламенац је, схватајући шта се десило, те правилно процјењујући да у таквим околностима широке уроте устанци не помажу,  кренуо у правцу формирања марионетске Велике државе Србо-Црногораца, покушавајући да преко сила Осовине спаси ситуацију.

Сам назив те државе – Краљевина Црна Гора је, такође, исправно замишљен – због факта да су од стране вођа сила Осовине Срби били проглашени главним кривцима на Балкану.

А о каквој се сили, и балканској осовини зла радило, најбоље је показао примјер гушења Тринаестојулског устанка.

Наиме, црногорски комунисти су планирали 13. јула 1941. године да изведу неке мање оружане акције против Италијана, те да демонстрирају неку врсту отпора окупатору. Против њихове жеље, и на њихово опште изенађење, десио се велики народни устанак.

У њему је учествовало 32. хиљаде устаника, од којих 7.000 комуниста и скојеваца и 25.000 некомуниста, или монархиста, следујући Његошеве мисли- нека буде што бити не може!

Што се тиче бројности силе бачене на гушење устанка, црногорски генерал Милија Станишић у својој књизи каже: “Нa малену Црну Гору, која је тада бројала око 400.000 становника, напала је оружана снага од око 130.000 војника да би је поново освојила, и да би успут извршила функцију казнене експедиције…

Укупно, дакле, преко 100.000 италијанских војника,…, и око 20.000 припадника албанске и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, дијела Санџака и Метохије…

Италијански министар спољних послова, гроф Ћано, je у свом дневнику, под 17. јулом, записао: “Црногорски се устанак шири и добија све веће размјере. … Надајмо се да ће наши војници сами изаћи на крај с устаницима и да нећемо бити присиљени да тражимо њемачку помоћ.” (9*)

Тринаестојулски устанак је угушен, а генерал Пирцио Бироли, који је одмах дошао на мјесто гувернера Црне Горе и Албаније,  је у јануару 1942. издао проглас којим пријети стријељањем 50 талаца за сваког убијеног и 10 талаца за сваког рањеног италијанског војника.

Укратко, Тринаестојулским устанку је, свакако, било суђено гушење, јер је апсолутно немогуће да се 32.000 устаника могло супротставити армади од 100.000 тешко наоружаних Италијана, и 20.000 припадника албанске и Муслиманске милиције који су имали улогу да у функцији застрашивања чине одмазде над цивилним православним становиштвом.

Да устанак није угушен, из онога што је рекао гроф Ћано, да се закључити да би се на Црну Гору додатно бацили и Њемци и усташе. Могуће је да би се Црна Гора тада подијелила између НДХ и Велике Албаније, те да би се све завршило масовним злочинима, попут оних који су, потом, демонстрирани у пивским Долима и Велици.

Ратнички и витешки дух Срба и Црногораца, и правила жанра

Подлост и дволичност комплетног хрватско- албанског политичког естаблишмента није остала без пажње високих окупаторских функционера. На другој страни, они нису скривали своје одушевљење Србо- Црногорцима, иако су их сматрали главним кривцима сз супротстављање силама Осовине.

То пластично показује други извјештај Пирција Биролија Риму, дан уочи Тринаестојулског устанка, гдје каже следеће:

“Од свих балканских народа Срби су, по мом мишљењу, без обзира на њихов суров карактер, још најбољи. Хрвати су подли и дволични, прави лицемјери и кукавице, насупрот ратничком и витешком духу Срба и Црногораца. Ако се занемари политичка грешка Срба да се супротставе Осовини… целисходније је у националним стремљењима подржавати Србе и Црногорце него Хрвате и Албанце…”

Из свега наведеног, а укључујући општу ситуацију, јасно се види да је Пламенчева идеја 1941. године о стварању велике државе Србо- Црногораца, била вид спасоносног рјешења за цивиле.

Наравно, уколико се не држимо стереотипа о колаборационизму и колаборационистима, јер видови сарадње са окупатором, као и руковођење окупираним територијама може бити разно.

Да је створена та држава, у њој би се свакако десили устанци против окупатора, исто би био грађански рат измећу монархиста и комуниста, али би било избјегнуто масовно убијање и протјеривање српско- црногорског цивилног становништва од злочиначких марионетских држава у окружењу.

Јован Симонов Пламенац је био интелигентан и образован човјек, и он је добро знао да колаборација у коју улази, уколико се окрене ратна срећа, а то увијек бива, њега на крају може коштати главе, што је правило тога жанра.

Али, исто тако је знао да је велика марионетска држава Србо- Црногораца- једина опција која се може реално супротставити обједињеном колаборационистичком политичком екстаблишменту свих народа Балкана, који се програмирано ставио у службу окупатору, бирајући најгоре вође из редова свог народа.

Референце:

(1*) (Војин Грубач, Меморандум Јована Пламенца Хитлеру: Држава Србо-Црногораца!, портал ИН4С, 30. мај 2017.)
(2*) (Војин Грубач, Расна теорија Јована Пламенца 1941. и расне пројекције, портал ИН4С, 2. јун 2017.)
(3*) (Меморандум – Јован С. Пламенац, часопис „Матица црногорска“ – прољеће/ љето 2010., превод с италијанског: Деја Пилетић, стр. 153./178.)
(4*) (Новак Аџић, Грубачу: Пламенац је предлагао заједницу Црне Горе и НДХ, портал ИН4С, 5. јун 2017.)
(5*) (Славко Бурзановић, Један неуспјели државни пројекат Јована Пламенца из 1941.године, „Матица црногорска“- прољеће/ љето 2010. стр. 143./152.)
(6*) (др Растислав В. Петровић, “Црногорске усташе”, Форма ГИП, Београд 2005.)
(7*) (Војин Грубач, Кад су њемачки нацисти мирисали на загребачке руже!, портал ИН4С, 28. април 2016.)
(8*) (Војин Грубач, Владко Мачек- маскирани Луцифер НДХ, 9. мај 2016.)
(9*)  (Милија Станишић,  “Дубински слојеви Тринаестојулског устанка у Црној Гори”, Историјски институт Црне Горе, Подгорица, 2005.;  фељтон “Вијести”, од 24. јуна до 22. јула 2011. године, “Тринаестојулски устанак као антифашистички феномен и потврда националног идентитета”- портал Монтенегрина)

Аутор: Војин Грубач

Извор: ИН4С