ВМРО створио и Павелића

Серија „Сенке над Балканом“ и истина о Унутрашњој македонској револуционарној организацији. Вођа ВМРО Александар Протогеров је убијао жене и децу у Топличком устанку

Редовни гледаоци серије „Сенке над Балканом“ свакако се сећају треће епизоде, када један од главних јунака ове телевизијске сторије, инспектор Андра Танасијевић Тане (Драган Бјелоглић) одлази у ћелију Хаџи Дамјана Арсова (Тони Михајловски), једног од првака сепаратистичке и терористичке организације ВМРО, да покуша да од њега извуче податак ко се крије иза надимка Калуђер, односно ко је човек који се налази на челу ланца који шверцује опијум. Да подсетимо, овај сусрет се завршава тако што припадник ВМРО-а тражи од Танета да му ангажује адвоката из Загреба Анту Павелића. Да ли је захтев Арсова да тражи Павелића да га брани у предстојећем судском поступку историјски тачан или је просто инвенција аутора серије, уопште није битно. Тачно је нешто друго, да у годинама у којима је смештен оквир серије – ВМРО и Павелић блиско сарађују.

После атентата на Стјепана Радића у Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 20. јуна 1928. и Шестојануарске диктатуре коју је завео краљ Александар Карађорђевић, Анте Павелић бежи из земље. Павелић је на бечкој станици „Зид Банхоф“ 14. јанура 1929. године изашао из воза који је стигао из Загреба. Дочекала су га двојица Хрвата: бивши генерал Стјепан Саркотић и бивши потпуковник Иван фон Перчевић. Обојица су остала упамћена по страховитим злочинима над српским живљем у Првом светском рату. Недељу дана по доласку у Беч, загребачки адвокат поново креће на пут, у потрагу за савезником. Преко Мађарске и Румуније, Павелић одлази Софију, код Ивана Ванча Михајлова, челника Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), чије се седиште налазило у селу Банка, у непосредној близини Софије. Ту је ударен темељ заједничкој борби против Југославије.

Михајлов, који је већ поодавно сарађивао са Мусолинијевим фашистима, даје препоруку Павелићу, који одлази у Рим и одмах се баца у загрљај италијанским црнокошуљашима.

У енциклопедијама о ВМРО-у пише: „Унутрашња македонска револуционарна организација (на бугарском – Втрешна македонска револционна организаци, на македонском – Внатрешна македонска револуционерна организација), позната по свом акрониму ВМРО, била је тајно револуционарно удружење чија је активност крајем 19. и почетком 20. века имала циљ стварање независне државе Македоније, али је касније постала инструмент бугарске политике на Балкану.“

До тренутка када се сусрећу Анте Павелић и Иван Михајлов, чланови ВМРО, којег је охрабривала и толерисала бугарска влада, извршили су 460 упада у Југославију: 185 особа је убијено, а 435 их је малтретирано или рањено. Извршено је преко шездесет атентата. У Скопљу је убијен и командант граничних јединица, бригадни генерал Драгиша М. Ковачевић. Припадници комитских чета „вмрооваца“, већином криминогени људи, најчешће су ноћу упадали у српске крајеве. Под заштитом мрака и уз обилату помоћ бугарске регуларне армије, прелазили су границу и упадали у села, чешће и радије на усамљена имања, и пуцали на сваког кога су сретали, палили куће и амбаре и бежали назад.

Центар деловања ове организације била је Пиринска Македонија, односно Петрички округ у Бугарској, где је са својом војном организацијом представљала државу у држави: прикупљала је порезе, постављала чиновнике, судила и вршила егзекуције. Управо стога што је располагала оружаном војном силом од 2.000 чланова, чврсто организованим и дисциплинованим у комитским четама за извођење акција. Комите су у овом округу суверено владале скоро деценију и по, будући да су бугарске власти од 1923. па све до 1934. године припадницима ВМРО прећутно препустиле тај крај. Пошто је петричка област била практично држава у држави, поред убирања пореза, врбовали су и обучавали људство и потпуно се слободно кретали под оружјем, не обазирући се на привидно присутне представнике званичне власти. Поред Петрича, већи центри за прикупљање, обуку и врбовање били су градови Ћустендил, Неврокоп и Горња Џумаја. У њима су столовале и из њих полазиле у акције виђеније комитске војводе, попут Тодора Александрова, Александра Протогерова и Јована Брла. Александар Протогеров остао је забележен у српској историји као један од највећих злочинаца. За време Топличког устанка он је командовао комитским бугарским јединицама које су 1917. године вршиле покоље жена, деце и стараца. Његовом руком су попаљена готово сва села у том делу јужне Србије.

Чланови ВМРО од оружја користили су аустријску пушку типа „манлихер“, која је била службена пушка бугарске регуларне армије, и ручне бомбе „одрин“. Колико је ова организација била савршено организована, говори и податак да су имали у сваком тренутку 11.000 пушака, 700.000 метака, стотину митраљеза и неколико хиљада бомби. С временом, у њихово наоружање улази и аутоматско оружје.

Прво интересовање за ВМРО показала је Коминтерна. Овако организована и наоружана организација, са сталних 2.000 људи под оружјем, сврстаних по четама, могла је да служи као оружана снага у почетној фази бољшевичке револуције на овим просторима. У Москви је оцењено да је ВМРО, по свом милитантном устројству и дисциплини својих чланова – „једина револуционарна снага на Балкану, ако не и у Европи“. Али то је подразумевало да они могу рачунати на помоћ Совјетског Савеза само уколико сарађују с комунистима. До те сарадње дошло је крајем априла 1924, када су вође ове организације Тодор Александров и Александар Протогеров с представницима Коминтерне потписали декларацију у којој се истиче заједничко уверење да је неминован још један балкански рат за ослобођење и самоопредељење народа и да је ситуација за то повољна.

Међутим, убрзо после споразума с Коминтерном долази до разлаза у врху ВМРО. После обрачуна „федералиста“ и „протогеровиста“, на чело ВМРО долази већ споменути Иван Михајлов. Како он није имао никаквог искуства у вођењу комитских војних препада, одлучио је да терористичке акције буду искључив облик борбе против Југославије. Та његова оријентација крунисана је, заједно са усташама Анте Павелића, атентатом на краља Александра, у Марсељу 1934. године.

Наравно, све ове акције Унутрашње македонске револуционарне организације у Краљевини Југославији нису немо посматрали. У директним сукобима жандармерије и јединица регуларне војске губици припадника ВМРО нису занемарљиви. Они су изгубили тачно 268 припадника.

БРАДА И КОКАРДА

Обележја чланова ВМРО били су дуге косе и браде, шубаре или бугарски качкети са кокардом и реденици, који су у почетку ношени из практичних разлога, будући да нису имали пратећа одељења која носе муницију. Доцније ће реденици постати један од њихових најпрепознатљивијих симбола. Обавезно су носили каме (двосекли нож) и гајтан револвера типа „мосин наган“. Њихове војводе су се препознавале тако што су имале двоглед.

На основу искуства од пре Првог светског рата и према познатој крилатици да се четничка акција сузбија четничком акцијом, а организација контраорганизацијом, у угроженим крајевима формирају се добровољачке чете српског живља. На том простору подељено је више од 25.000 пушака. На обезбеђењу границе, по ширини и дубини, ангажовани су и припадници белогардејске армије генерала Врангела, као и делови и три козачке војске: кубанске, донске и тверске.

Резултати ове акције били су видљиви. Од 2.000 комита који су били под оружјем 1923. године, пет година касније, 1928, било их је једва 200.

Због нестабилности тог подручја, од Пирота до грчке границе, изостајале су привредне инвестиције, а последица тога је било и економско заостајање овог краја. Југославија је била принуђена да дуж целе границе према Бугарској одржава читав одбрамбени систем који је скупо коштао. За десет година је потрошено милијарду и двеста хиљада динара. То је у оно време био огроман новац. Изграђене су многобројне карауле дуж границе које су биле повезане бодљикавом жицом. Постојао је само један слободан гранични прелаз за путнике. Бугарским држављанима се нису издавали пасоши. Југославија је затворила границе и за извоз бугарске робе, што је, посебно зими, када је Дунав био залеђен, стварало велике економске проблеме Софији.

АТЕНТАТ НА СТАМБОЛИЈСКОГ

Благонаклоност бугарских власти према ВМРО имало је своју цену. Заузврат, комите су немилосрдно прогањале владину опозицију. Тако ће 14. јуна 1923. првак ове организације Тодор Александров организовати убиство Александра Стоименова Стамболијског, једног од најистакнутијих бугарских политичара, који је био је на челу бугарске владе од 1919. до 1923. године.

Стамболијски се залагао за федерацију Југославије и Бугарске. Себе није сматрао Бугарином већ Југословеном. Он је у Нишу потписао уговор о протеривању комита и затварању њихових јатака. Зато је сурово кажњен. Буквално је био искасапљен у родном селу Славовица. Прво му је одсечена десна рука – зато што је њом потписао споразум са југословенском владом у Нишу.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Лик Павелића спречава емитовање „Сенки над Балканом“ у …

Избеглице у Србију донеле царску Русију | Јадовно 1941.

Милослав Самарџић: Бјелогрлићев усташки поглавник Павелић …

Ко је био Мустафа Голубић- српски родољуб, руски шпијун и …