Владимир Умељић: Разлика у култури сећања у Срба и Јевреја

Осми учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је истраживач геноцида над Србима Владимир Умељић. Серијал припрема В. Димитријевић.

Уместо увода

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.

Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.

Владимир Умељић: Извештај из Јерусалима

Када је проф. др Гидеон Грајф испред Института за проучавање Холокауста Шем Олам почео да шаље позиве за учешће на Међународној конференцији о Јасеновцу у Јерусалиму, почео је да се шири нови, надоносни дух међу истраживачима геноцида, тог „најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје“ (Рафаел Лемкин). Јер сада су потомци два народа-жртве били стављени у ситуацију да синергички удруже своје напоре при утврђивању и одбрани историјске истине. Неопходно је, међутим, да следећег пута буду равноправно заступљени и потомци трећег народа-жртве немачко-нацистичког и хрватско-усташког геноцида, наиме Роми.

Манифестација је врло успела упркос силним покушајима опструкције и масивних покушаја да се она буквално забрани донесена Јерусалимска декларација о Јасеновцу већ сигурно пише историју, а да не говоримо о свечаном отварању Српско-јеврејског центра Свети Сава и Јехуда Алкалај на ОНО Колеџу, највећем универзитету у Израелу, где ће се учити српски језик, вера и култура, као и историја српских Јевреја. Истовремено је на Филолошком факултету у Београду отворен Центар за проучавање хебрејског језика, јеврејске историје и културе.

Осим вредних сведочанстава о Србоциду и геноциду над Јеврејима (и Ромима) хрватске државе 1941-1945, поразне улоге римокатоличког клира при томе и исказа неколико још живих српских мученика, који су као деца успели да преживе пакао Јасеновца и Јастребарског, било је речи и о новијој историји, наиме, како се конструише „слика непријатеља“ и „улога дежурног кривца“ у јавности. И тај део судбине, наиме, Срби од деведесетих година прошлог века деле са Јеврејима, како је више референата нагласило.

Највећа ствар је међутим да је Свети Сава по први пут у историји добио своју Спомен-плочу у Јерусалиму а поводом 790 година од његовог првог ходочашћа у ово Свето место. Да не говорим овде о грдној и богохулној срамоти да је усташко-геноцидни врховни викар Степинац већ одавно и више/мање потајно добио своју плочу на Via Dolorosa. Али даће Господ да се то непочинство потре и ишчезне; професор Грајф је већ упутио протестна писма свим одговарајућим институцијама и инстанцама… Све у свему, евидентно је да је постављен један нови и високо квалитетни камен-темељац у односу на културолошки, научно-историјски па и политички дијалог између два народа, да постоје изузетно добре шансе да започети дијалог прерасте у један мост пријатељства и солидарности. Јер, у томе су сви били сагласни, нико не може да очекује слагање у свим аспектима, али аргументована дискусија нема алтернативу.

Са тачке гледишта једног српског учесника у овим несумњиво историјским догађајима, немогуће је заобићи врло образложени утисак да би Срби требало тј. морали да много уче од својих јеврејских домаћина, како у погледу односа према култури сећања тако и односа према историјској, националној и социјалној одговорности, као и међусобној солидарности када се ради о (не само физичком, већ и достојанственом) преживљавању једног народа.

Погледајмо на једном примеру разлику у култури сећања у Срба и Јевреја:

Не тако ретко, односно све чешће се међу српским интелектуалцима срећу заступници актуелне тезе Запада о „неопходности промене свести у Срба“, дакле пре свега о „штетном, злочиначком и, да, управо малигном карактеру Косовског мита“ и сходно томе о „мазохистичком слављењу сопствених пораза“, даље о „перверзном подсећању на морбидну Ћеле-кулу“, о „агресивном великосрпском империјализму у свим ратовима 20. века“, итд.

Подсетимо се с друге стране само једне историјске чињенице из јеврејске историје, да је у годинама 73-74. после Христа дошло до одлучујуће битке јеврејских устаника против премоћне армије старог Рима у Масади. Када је положај опкољених Јевреја постао безнадежан, они су се одлучили на колективно самоубиство обарзложивши своју одлуку са „Боље је умрети слободан, него живети као роб!“, како је забележио историчар Јосиф Флавије. Укупно 960 мушкараца, жена и деце је напустило овај свет, две жене и петоро деце је преживело и сачувало истину о овом догађању. Између 1965-1991. су се редовни годишњи маневри израелске војске завршавали у Масади заклетвом: „Масада се никада не сме поновити!“ Овај историјски споменик припада од 2001. културном наслеђу човечанства (УНЕСКО). Наравно да данашњи становници Израела никада нису славили самоубиство, смрт, али исто тако они се никада нису одрицали било чега у својој историји.

Зашто се делови српских водећих елита одричу своје историје и тиме свог идентитета? Ко се ту мазохистички понаша и дела? Зар су Јевреји мање вредни, јер одбијају да то чине? Не, напротив, од њих се и однос према сопственој историји може само учити!

Још неколико речи о прекој потреби да Срби уче од Јевреја о односу према историјској, националној и социјалној одговорности, као и међусобној солидарности када се ради о (не само физичком, већ и достојанственом) преживљавању једног народа:

Погледајмо, дакле, однос према паралели Аушвиц/Јасеновац, коју је проф. Гидеон Грајф поставио. Када се тематизује број жртава Јасеновца, одмах се обзнањује дубоки раскол међу српским истраживачима (оставимо по страни недостојни хрватски ревизионизам о „радном логору са пар хиљада умрлих“ и исто тако неодрживе српске фантазмагорије о „најмање 1.200.000 убијених Срба“ у Јасеновцу). На једној страни имамо статистичаре, који се догматски заклињу у 80-100 хиљада жртава а на другој оне, који се ослањају на свеукупност историјских извора, дакле на исто тако математички егзактну теорију вероватноће, сестру близнакињу статистике, са којом заједно чини област математичке стохастике, и који заступају став да се број жртава креће у реду величине стотина хиљада.

Желим одмах да нагласим да ја припадам овој другој групи и да мој став гласи, уз све дужно поштовање према статистици, да број жртава Јасеновца ни до данас није дефинитивно утврђен, али да свеукупност историјских извора дозвољава поставку о стотинама хиљада (математичка теорија вероватноће). Треба исто тако нагласити да српски статистичари по правилу (а што је за жаљење) клеветају, дифамирају и дисквалификују ову другу групу, денунцирају је као „ненаучну, аматерску, штетну“, врло спремно заборављајући при томе да је већ свака тврдња о „ненаучности математичке теорије вероватноће“ sui generis ненаучна.

За разлику од њих, тешко да би се нашао један једини јеврејски историчар или било који други профил, који би изашао у јавност тврдњом: „Како се усуђујете да тврдите да број јеврејских жртава Холокауста износи 6.000.000, када је и (с правом неприкосновени) Јад Вашем (до 2017. године) статистички, поименце утврдио број од 4.000.000! Ваше делање је ненаучно, аматерско, штетно! Заборавите све уверљиве исказе свеукупности историјских извора!“ Стога дозвољавам себи три врло добронамерне препоруке дотичним српским историчарима/статистичарима, иако мислим да знам како ће изгледати њихова следствена реакција у јавности:

• Да почну да уче, тј. да се барем иницијално упознају са научно-математичким постулатима Андреја Колмогорова о три аксиома теорије вероватноће, који важе од тридесетих година прошлог века.
• Да почну да уче културу дијалога.
• И као најважније, да почну да уче од Јевреја о односу према историјској, националној и социјалној одговорности, као и међусобној солидарности када се ради о (не само физичком, већ и достојанственом) преживљавању једног тј. свог народа.

Владимир Димитријевић

Прочитајте још

• Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања
• Миломир Степић: Јасеновац и српска стратешка култура
• Мило Ломпар: Шта стоји иза покушаја релативизације Јасеновца
• Стефан Каргановић: Од нас зависи да ли ће Јасеновац постати „четничка измишљотина“ или ће остати заветни храм
• Драгиша Бојовић: Јасеновачки прилози за српску историју бола
• Драган Хамовић: Јасеновац и ја
• Милан Ружић: Колико је Срба требало да убију у Јасеновцу да би се сматрали убицама

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ