Vladimir Kecmanović: Regionalna saradnja

Nove skandalozne odluke Haškog tribunala su „zapadnobalkanske“ borce za „istinu, odgovornost i pomirenje“, bacile na muke. Ugroziće, kažu, „regionalnu saradnju“.

Ako mene pitate, kada bi ugrožavanje „regionalne saradnje“ bila jedina negativna posledica haškog bezakonja, to i ne bi bila neka šteta.

Da, na primer, dva hrvatska generala nisu dobila oslobađajuću presudu – od „regionalne saradnje“ ne bi moglo da se živi.

„Pomiritelji“ bi mantrali o tome kako je „pravda zadovoljena“ i kako valja „okrenuti novu stranicu“ u istoriji „regiona“, i pohrliti u susret „svetloj budućnosti“, a one hiljade ubijenih i stotine hiljada iz Hrvatske proteranih Srba, pretpostavljam, ostaviti na milost i nemilost „mračnoj prošlosti“, kako „ista“, to jest „svetla budućnost“, ne bi bila ugrožena.

S druge strane, priča o „zločinačkom karakteru Republike Srpske“, uprkos onolikim u Hagu politički osuđenim i onolikim u toku suđenja stradalim Srbima, nastavila bi da se ponavlja nesmanjenim intenzitetom.

Jer je – tako su borce za „istinu odgovornost i pomirenje“ naučili na „NGO“ seminarima – Republika Hrvatska „politički korektna“, a Republika Srpska „politički nekorektna“ činjenica.

Predsednici Republike Srbije bi mogli da i dalje mirne duše predsednicima Republike Hrvatske poklanjaju leksikone Yu mitologije, a ovi bi mirne duše mogli da nastave sa „uzvratnim“ poklonima u vidu knjiga o Vukovaru.

Jer – za razliku od „politički nekorektnog“ pominjanja „Oluje“, pominjanje Vukovara je „politički korektno“.

E, da – reći će komesari „istine odgovornosti i pomirenja“ – ali Vukovar je prethodio Oluji.

Pominjanje onoga što je je prethodilo Vukovaru, međutim, nije „politički korektno“.

Kao što je „politički korektno“, pa čak i obavezno, neprestano pominjati Srebrenicu, ali je „nekorektno“, gotovo zabranjeno, čak i šaptati o Skelanima, koji su Srebrenici neposredno prethodili.

„Korektno“ je ponavljati mantru kako su „rat u Bosni počeli Srbi“, a nekorektno je podsetiti na činjenicu kako su prvi pokolj u toj bivšoj jugoslovenskoj republici, u mestu Sijekovac, izvršile hrvatske jedinice uz asistenciju lokalnih Bošnjaka, koji su tada još uvek bili Muslimani, sa velikim, a ne samo malim slovom „m“.

Pominjanje činjenice da je u Sarajevu, tom simbolu „srpske agresije“, prva žrtva rata bio srpski svat, koga su na sred Baščaršije, ispred stare pravoslavne crkve, ubili“ neustrašivi branioci grada“ – borci za „istinu odgovornost i pomirenje“ nazivaju „relativizacijom istorijskih činjenica“.

Pitanje da li je na onim praznim stolicama predviđenim za žrtve opsade Sarajeva bilo mesta za srpskog svata i ostale žrtve unutrašnjeg terora koji su tokom opsade vršili „hrabri branioci“, osuđuje se kao „ruganje žrtvama“!?

Nečuvenu nesrazmeru u broju u Hagu procesuiranih Srba i pripadnika drugih naroda koji su u ratu učestvovali, ne samo ako se uzme u obzir brojnost tih naroda nego i u poređenju sa brojem žrtava, borci za „istinu odgovornost i pomirenje“ su ili prećutkivali ili pravdali „primarnom srpskom krivicom“, insistirajući na činjenici da su pod istragom i „oni drugi“.

Činjenicu da je u akciji Oluja iz hrvatske nestala „koja“ stotina hiljada Srba i da su tom prilikom izvršeni evidentni zločini, međutim, za razliku od činjenice da je Sarajevo očišćeno od „koje“ stotine hiljada Srba, nisu osporavali ni najostrašćeniji talibani borbe za „istine“ koje je projektovala „međunarodna zajednica“. I zato su se sada, kada se ispostavilo da za Oluju u Hagu neće biti osuđen ama baš niko, našli u nebranom grožđu.

Orvel, Kafka i Bžežinski

Došlo je, naime, do javne kolizije između stvarnih ciljeva onih koji gospodare ovim delom sveta i ciljeva koji se preko CNN-a i srodnih medija masovne komunikacije, kao rogovi za sveću, prodaju masama manje ili više nezainteresovanog čovečanstva.

Naravno da su ti ciljevi u koliziji, žestokoj da žešća biti ne može, odavno je jasno i nepopravljivim naivčinama, pod uslovom da su zainteresovani da se o toj stvari informišu.

Ali, budući da je u današnje vreme broj ljudi spremnih da se u nešto ozbiljnije upute neznatan, rečena protivrečnost, iako nije tajna, nije ni preterano javna.

Ispostavlja se da je Džordž Orvel bio u pravu u principu, ali je omanuo kada su u pitanju nijanse. U njegovoj antiutopiji je govoriti istinu zabranjeno, dok u sistemu koji na njegovu projekciju neprijatno podseća, a koji je stupio na snagu sa šest-sedam godina zakašnjenja u odnosu na predviđeni datum, istinu ispisuju sami njegovi kreatori, ali je publikuju u ograničenom tiražu.

U knjizi „Velika šahovska tabla“, Zbignjev Bžežinski, jedan od kreatora „Novog svetskog poretka“, tako, otvoreno saopštava da su priče o ljudskim pravima, moralu i pravdi, šarena laža koja se koristi i koristiće se kako bi se podrivali režimi koji stoje na putu uspostavljanju orvelovske strateške dominacije.

I ta knjiga se bez ikakve cenzure – a ko bi smeo da cenzuriše „velikog stratega“ – prevodi i štampa na najrazličitijim jezicima, u najrazličitijim delovima sveta.

Zainteresovani pojedinci su, tako, privilegovani da istovremeno čitaju Bžežinskog i na televiziji gledaju kako njegove šarene laže „rade posao“. Da se na trenutak zapitaju kako je to moguće, a onda, polako ali sigurno, dolaze do zastrašujućeg saznanja.

Budući da televiziju gledaju svi, a knjige, uopšte, a posebno ukoliko nisu u pitanju knjige za maloumne, čita relativno mali broj ljudi, „veliki kreator“ može sebi dopustiti da zainteresovane uputi šta im se sprema, pošto ne postoji način da javnom mnjenju surova istina bude zanimljivija od rijalitija, od kojih jedan – gle slučajnosti – nosi zlokobno ima Orvelovog Velikog brata.

I ne samo da to „veliki strateg“ može sebi da dopusti. Daleko od toga da je u pitanju puki hir. Ta knjiga i njeno slobodno štampanje i distribucija imaju veoma praktičnu svrhu.

Ona zainteresovanim, pa, da se pretpostaviti, i pobuni sklonim ljudima, kako se to na novogovoru kaže: „šalje jasnu i snažnu poruku“.

A poruka je: sistem je tako savršen da njegov kreator može javno da ga demistifikuje, a da njegovo funkcionisanje ne bude ugroženo.

Prema tome – ti koji sediš i čitaš rečenu knjigu, istovremeno gledajući kako se njena proročanstva ostvaruju u praksi, shvati da o sistemu u kom živiš ne možeš reći ništa bitno gore od onoga što je rekao sam njegov tvorac, pa je, prema tome, uzaludno da bilo šta govoriš. Istovremeno, to što je tvorac rekao ne zanima mase zauzete gledanjem i slušanjem gluposti koje im se plasiraju preko sredstava masovne komunikacije, do kojih ne možeš stići. A i ako stigneš, i kažeš šta imaš, neće ti biti dopušteno da to ponoviš dovoljno puta da bi tvoja istina postala istinitija od laži koju je projektovao tvorac sistema, a koja se, po preciznom „medija planu“, ponavlja bezbroj puta, u pauzama zabavnih sadržaja, kako bi oni koji je slušaju sa pola uha, iščekujući novi šou, čak i sa pola uha mogli da je čuju.

Elem, nema načina da ih zainteresuješ. I zato je najbolje da ništa ne preduzimaš. Ili, ako si zaludan, možeš da pokušavaš nemoguće. Kreatoru je svejedno.

Da anticipira tako savršen sistem, Orvel nije bio kadar. Tako nešto je, u metaforičnom smislu, pošlo za rukom samo velikom Francu Kafki.

Bžežinski i Zapadni Balkan

Da li je novim haškim skandalima „veliki kreator“ – naravno, ne mislim na Zbignjeva Bžežinskog glavom i bradom, mislim na sistem kojem je jedan od tvoraca bio – odlučio da amnestira hrvatske i albanske „saveznike“, do kojih mu, a posebno do hrvatskih saveznika, ako ćemo pošteno, i nije naročito stalo? Da li je hteo da samog sebe oslobodi „moralnog“ – pošto se „pravnog“ svakako jednostrano oslobodio – balasta zločina koje su počinili njegovi saveznici, uz podršku koju im je, kao što i priliči „tvorcima“, i u hrvatskom i u albanskom slučaju pružao s neba? Ili se, možda, „kreator“ pokazao slab na peškeše koje mu, kao nekada velikom veziru u Stambol, šalju „kooperativni zapadnobalkanci“? Ili je u igri od svega pomalo?

Kako bilo, nijedan od ovih motiva ne bi bio dovoljno jak da je onima koji se pitaju do daljeg spinovanja na „Zapadnom Balkanu“ stalo. Koncepcija Zbignjeva Bžežinskog je, međutim, na „Zapadnom Balkanu“ već poodavno ostvarena, i tu prodavati šarene laže više nije nužno. Suštinu koju je u delovima sveta koje valja preveslati uputno držati podalje od masovnih konzumenata, u potčinjenim delovima nije zgoreg potčinjenim masama sasuti u lice.

Da se vidi ko je gazda. I da se vidi da gazda može da uradi šta mu padne na pamet. Ako ni zbog čega drugog, ono samo zato što mu se može.

Što bi rekli preko bare: „becouse he can „.

A zapadnobalkanski borci za „istinu, odgovornost i pomirenje“, u uslovima u kojima gazda može sve što hoće, ispostavili su se kao kolateralna šteta ogoljelog voluntarizma u kom za njihovo spinovanje nema mesta.

Svako čudo za tri dana

Zbog toga njihova, delom iskrena, delom glumljena ogorčenost, njihova objašnjenja i tumačenja, deluju do zla boga nevešto i bedno, nedosledna onome što su govorili do juče, i što će, izvesno, nastaviti da govore od sutra.

I zbog toga bi im, ruku na srce, bilo najpametnije da ćute i čekaju da se prašina slegne, s nadom da će sistem rogovi-sveće, iako u ovom delu sveta više nije neophodan, nastaviti da funkcioniše po inerciji, usled nedostatka novih ideja za smisleno upošljavanje birokratske propagandne mašinerije Velikog brata.

Ako tako bude – a izvesno je da će biti – već za koju nedelju će, računajući na kratko pamćenje javnog mnjenja, moći da nastave sa slanjem „pozitivnih“ i manje pozitivnih, ali u svakom slučaju „jasnih i snažnih poruka“, „konstruktivnim dijalozima“, „suočavanjima sa neprijatnim činjenicama“, „implementacijama“ i ostalim „simpatičnim“ aktivnostima.

Regionalna saradnja će ponovo postati prioritet.

Show must go on.

Izvor: GLAS SRPSKE