ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Надамо се да матица Србија никада неће заборавити Крајину ништа мању нити мање свету од распетог Косова

Да ли има наговјештаја да ће Град Бихаћ или надлежна кантонална власт вратити отето земљиште манастиру Рмањ?
– Питање око спорног земљишта Манастира Рмња прерасло је у својеврсно „препуцавање“ папирима и папирологијом. Општински Суд Града Бихаћа пресудио је да спорно земљиште припада фирми РИЗ Крајина што је исто учинио и другостепени Кантонални Суд.

Поднијели смо  жалбу Уставном Суду БиХ, али су је вратили без разматрања. Наш адвокат поднио је кривичну пријаву Федералном тужилаштву које је нашу пријаву вратило Тужилаштву Унско-санског кантона, и сада се чека њихов одговор.

Толико је жалосно и бесмислено говорити о овом питању које јасно указује на то да је у питању покушај својеврсне малверзације имовином СПЦ Епархије бихаћко-петровачке. Надамо се, и исто тако очекујемо озбиљност судских органа Кантона да ће у што краћем року ријешити ово срамно питање бесправног отуђења манастирске земље.

Колико има дјеце у Епархији и постоји ли интересовање за учење вјеронауке?
– Тачно бројно стање дјеце није дефинисано. Иако је у заостатку за морталитетом, наталитета ипак  има. Чињеница која охрабрује јесте управо та да Православна вјеронаука може да се изучава од најранијих школских узраста, а послије и у средњим школама.

Интересовање за учење Православне вјеронауке је доста позитивно, већина младих се преко својих вјероучитеља укључује у рад црквених заједница. И ми се такође надамо да ће будућа поколења и младе генерације са ових крајева обновити ону стару традицију српског народа, којој је на првом мјесту Света Црква и Православље, а не некакви страначки и овоземаљски, људски идеали чији су погледи кратки и њихова будућност не допире далеко.

 У којој мјери се црква успјела опоравити од посљедица комунистичке идеологије?
– Епархија је у великој мјери била опустошена безбожништвом богумрског комунизма чији се несретни коријени пружају нажалост и до данашњих дана. Од 1934. године када је ова Епархија угашена, па све до, њене обнове 1990. године, она је преживјела како физичко, тако и духовно пустошење.

Народ овог подручја пострадао је у више наврата током Другог свјетског рата, поготово по стварању озлоглашене НДХ када је мученичку смрт угледало на стотине хиљада недужних људи. Паљена и уништавана опет у посљедњем рату, наша Епархија се полако обнавља.

Највећи терет и муку задају остаци тог „несретног“ комунизма чији су идеали и подражаваоци присутни и данас, глорификујући највеће непријатеље Цркве и Бога, и тако сами постају дио њих. Надамо се да ће будућа покољења-дјеца Божја, у чија срца је засијано сјеме љубави Христове, успјети да потисну такве неправилности и сасвим их истргну из друштва неизмјерне љубави Божје.

Ту су и страшна мјеста српског страдања као што су Гаравице и Шушњар који се веома мало помињу у широј јавности. Да ли је реално очекивати да се подигне православно спомен обиљежје на тим мученичким мјестима?
–  Гаравице и Шушњар су само неколицина од свеукупних стратишта и губилишта српског народа са подручја Епархије бихаћко-петровачке. Сваки педаљ ове земље крвљу је мученичком натопљен, али ипак наведена стратишта по броју који прелази десет хиљада, предњаче у односу на остала.

Против подизања обиљежја нашим мученим жртвама, наравно да немамо ништа што би приложили као негативан аргуменат, али је очекивати да и остали житељи Унско-санског кантона (неправославне вјероисповијести) буду сагласни са поменутим, конкретно мјештани града Бихаћа и Санског Моста у чијој се близини налазе поменута стратишта.

Јер узалудно би било подизати биљеге и споменике у било каквом облику, уколико ће они бити свакодневна мета вандала и хулигана. Они су пред Господом већ задобили вијенац мучеништва те им стога нису ни потребна наша људска обиљежја, али ћемо свакако било који подухват ове врсте благословити и подржати..

Недавно је Патријарх Иринеј освештао цркву Свете Тројице у Бихаћу. Колико ће њена обнова допринијети српском опстанку на том простору?
– Освештање Храма Свете Тројице у Бихаћу који је освештан руком Патријарха Српског г. Иринеја, је за нас Православне Србе ових крајева догађај од превелике важности.

На духовном плану, мала заједница бихаћких Срба добила је своју богомољу, те је света литургија служена након пуних седам деценија мука и тишине. Сам тај осјећај је предзнак да идемо напријед, нисмо стационирани већ се крећемо. Надамо  се да народ неће заборављати своје коријене и претке, него да ће се враћати и оживљавати своје домове.

Живите у простору у коме има пуно припадника других народа. Постоје ли међунационалне тензије? 
– Наша  врата су отворена за сваког човјека добре воље који има обновитељске и позитивне циљеве, ма које он нације или вјере био. За протеклу годину дана проведену на челу духовног стада Епархије бихаћко-петровачке подузели смо многе подухвате не би ли живот сва три конструктивна народа овог подручја учинили одрживим.

Угостили смо представнике власти државе, али и вјерских институција, и свима понаособ послали поруку љубави и слоге, заједништва на овом простору, јер нам је Господ дао, да се у таквим међународним и међурелигијским односима спасавамо.

Били сте и Епископ франкфуртски и све Њемачке. Како бисте описали стање у Њемачкој и да ли би могли направити неко поређење са садашњом епархијом?
–Њемачка је огромна Земља и ни по чему се не може довести у поређење са БиХ, а камоли нашом „малом“ Епархијом. Живот је убрзан и тежак, много се ради, а вријеме које бисмо посветили Богу тамо је ускраћено. Међутим и поред тога наш народ хрли и вапи за том земљом. Послије неколико година проведених у Њемачкој, као Епископ свих Срба настањених горе, осјетио сам да моје срце не припада тамо већ овдје, на гробовима предака и њиховим огњиштима, на стратиштима наших светих мученика. Показавши тај лични примјер и вративши се овдје, то исто желим и свим нашим Србима у туђини, који су напустили огњишта у потрази за бољим животом. Вјерујте да боље жеље ни осјећаја од тог нема, ни за једног човјека са ових крајева, осим да срце његово дође тамо гдје вјековима припада.

Србија је недавно за четири повратничке општине упутила помоћ у износу од милион евра. Да ли је та помоћ довољна да задовољи потребе нашег народа и како бисте оцјенили однос са Србијом и Републиком Српском?
–Чули смо за ту вијест о помоћи Србије нашим угроженим Општинама и у име житеља наше Епархије срдачно се захваљујемо. Поменута средства уложена су паметно, обнављају се школе, сале за фискултуру итд, а све то у циљу одрживости живота и народа на овим сиромашним крајевима.

Помоћ је итекако добра, али се ми надамо да наша Матица Србија неће никада заборавити своје удаљене крајеве, своју Крајину, ништа мању нити мање свету од распетог Косова. Односе са Републиком Српском и Републиком Србијом можемо оцијенити највећом оцјеном, и искрено се надамо да ће они такви бити и у будућности, јер се од нас тражи да радимо и деламо, на то нас је Господ позвао, а то свакако нећемо успјети без подршке наших двију матица Србије и Републике Српске.

На простору у којима су Срби у мањини СПЦ је посљедњи бастион очувања националног духа. Какви су односи цркве и политике у Вашој епархији и колико нејединствен став локалних политичара доноси штетне посљедице. Може ли црква да донесе толико жељено јединство?
– Сјетимо се само древне историје Срба, славних Немањића и других. Запитајмо се који је био њихов „рецепт“ помоћу којег су очували своје јединство? То је свакако била Православна вјера, богољубље и родољубље. На просторима наше Епархије присутне су и Кантоналне власти Федерације БиХ, али и Власт Републике Српске. Стање јесте добро, али није савршено.

Политичке несугласице и стална трвења, конкретно међу српским представницима, нису никако позитивна. Судбина нас Срба промјениће се набоље када схватимо своје циљеве у животу, а они ће се остварити тек онда када у Цркви видимо извор живота и спасење.

Постоји ли, по Вашем мишљењу, опасност од раскола у православљу и какав је Ваш став по питању екуменизма?
–Говорећи конкретно о подручју наше Епархије сматрам да је одржавање мирних односа са припадницима других вјера позитивна. Екуменизам је широј јавности представљен као нешто лоше, нешто негативно од чега се треба гнушати и уклањати.

Ми нисмо уопште ни свјесни значења овог појма. Екуменизам је окарактерисан негативно, а Господ нас позива да вршимо Екуменизам, онај Православни Екуменизам који се огледа у љубави према другима, а не ширењу мржње. Ми Православни Срби итекако добро знамо ко смо и шта смо и нашу вјеру нико неће одузети, али ипак уколико се будемо затварали од било какве заједничке сарадње, ширили мржњу и немире, чинимо огроман гријех.

На територији Епархије бихаћко-петровачке потребно је вршити дијалог са припадницима других вјера јер нам је то дато одозго. Господ нас је створио да живимо заједно и само на тај начин можемо да напредујемо. Границе Православља су нам добро познате, догмати канони и остале ствари које су саборског карактера нису домен дијалога.

Али послати поруку мира и толеранције свим народима, било које вјере да су они, јесте Божија заповјест и наредба, али и кључ успјеха живота на овим просторима.

Аутор: Трифко Ћоровић

Извор: СРПСКО КОЛО