Vladan Glišić: O inferiornosti ili kako razmišljati o srpskim zločinima

Datum objave: ponedeljak, 6 juna, 2011
Veličina slova: A- A+
Vladan Glišić
Vladan Glišić

Razlog Skandiranju „Nož-žica-Srebrenica” treba tražiti u duboko usađenom osećaju moralne inferiornosti, koji (iz medija) potkopava temelje srpskog naroda.

Toliko protesta i skupova koje je nacionalno i patriotski opredeljena Srbija održala prethodnih godina, toliko skupova veličanstvenih po brojnosti i snazi, a na kraju – osramoćenih skandiranjem. Svaki put kada bih čuo pokliče „Nož – žica – Srebrenica” ili „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji”, duboko u sebi sam osećao mučninu i gađenje prema onima koji ovo uzvikuju. I to je bio osećaj većine nas koji smo dolazili na ove skupove, proteste i demonstracije. Ta nakaradna skandiranja pronato mediji su veoma rado koristili da nas sve obrukaju i etiketiraju kao maloumnike i ekstremiste.

Šta je to što mlade demonstrante, često nesvesne težine izgovorenog, nagoni da uzvikuju ovakve reči? To što očigledno o suštini srpstva znaju veoma malo – na radost onih koji sve što je srpsko mrze i preziru – nije dovoljan razlog da se zaključi da je ovo samo jedna od mnogih nepromišljenosti koje nam se dešavaju u rastrojenom narodu i društvu. Razlog za to je mnogo dublji od površnih i prolaznih ekscesa. Razlog je u duboko usađenom osećaju moralne inferiornosti koji već dugo (iz medija) potkopava temelje srpskog narod. To je onaj osećaj koji su Srbi prvi put osetili posle ratova koje je evroatlantska imperija izazvala pohodom na Balkan.

U dosadašnjim ratovima Srbi su uvek bili u poziciji moralne superiornosti, superiornosti žrtve zločinačkih armija koje je na kraju pravedno pobeđivala srpska vojska oslobađajući svoj narod – narod žrtvu. Prvi put ratovi su završeni, a na Srbima je ostala ljaga naroda koji je bio dželat drugim narodima. Zbog toga se osećaju poniženim pred njima, koji su sada dobili pravo da se prema Srbima odnose sa moralnom superiornošću.

Vrhunac ovog medijsko-propagandnog mita je mit o srebreničkom genocidu. Ova pozicija moralne superiornosti koju je Tribunal u Hagu dao vojnicima Nasera Orića, a mediji nametali kao „istinu o Srbima”, najefikasnije je oružje kojim će se u budućnosti svaka borba za ostvarivanje bilo kog srpskog nacionalnog interesa predstaviti nemoralnom i time već u samom začetku biti osuđena na poraz.

MORALNO INFERIORNI?

Mladi srpski demonstranti koji skandiraju „Nož – žica -Srebrenica” pristaju na položaj Srba kao moralnih nakaza. Bez snage i znanja da se suprotstave medijski preovlađujućoj laži kako Srbi jesu počinili genocid u Srebrenici, prihvataju poziciju sebe kao naroda ružnog, prljavog i zlog. I onda se, nastavljajući besmisleni revolt, uživljavauju u ulogu zlih momaka, te onakvim skandiranjem teraju inat i smatraju da će iritiranjem i sablažnjivanjem javnosti uspeti da pošalju poruku kako Srbi još nisu poraženi. Problem je što se na ovaj način ne mogu izboriti ni za šta, što ovako u samom začetku svoju borbu osuđuju na poraz, što svemu što je lepo, čestito i pravedno oduzimaju srpsku dimenziju. Nesvesno (ako iskreno vole svoj narod), ovi buntovnici i inadžije samo idu na ruku lažima koje su o Srbima izneli naši vekovni neprijatelji. Ne shvatajući da je najopasnije svom neprijatelju priznati moralnu superiornost, mladi ljudi izvikuju „Nož -žica – Srebrenica” i tako prihvataju zvaničnu NATO-verziju događaja izdajući time i svoj narod i njegove žrtve. (…)

Najvažnije pitanje koje se postavlja pred srpskog istraživača događaja u Srebrenici je pitanje moralne odgovornosti, tojest pitanje da li mi kao Srbi treba da se stidimo pred nečijim stradanjem. Lično mislim da Srbi ne treba da se stide ni pred jednim narodom u svom okruženju, a pogotovo ne pred narodima koji sada vladaju Balkanom i uređuju Tribunal u Hagu, narodima koji svoje prestonice imaju u Briselu i Vašingtonu.

Kažemo da nas sve rane roda našeg bole; isto tako kažemo i da nas sve sramote roda našega opterećuju i da se za sve zločine koje je neko učinio u ime našeg naroda osećamo moralno odgovornim. Zašto bi onda bilo osporeno i naše gledište da Hrvati imaju odgovornost za ono što se desilo u Jasenovcu, a bosanski muslimani za ono što se u periodu između 1992. i 1995. dešavalo u srebreničkom kraju? Postoji moralna odgovornost celog naroda za ono što je u ime tog naroda učinio njegov pripadnik, ali i individualna krivična odgovornost kojoj je podložan samo konkretan učinilac zločina.

Dakle, ne bežeći od odgovornosti sunarodnika za moguće zločine počinjene u ime srpskog naroda, postavljamo i pitanje kada je i čime taj zločin dokazan. Ozbiljna istraga o srebreničkim događajima u potpunosti bi osporila sve navode zvanične verzije tih događaja jer nema nikakvog pomena o „genocidu”.

KO JE MORALNO ODGOVORAN?

Istina o mogućoj moralnoj odgovornosti je slojevita i zavisi od sudbine koja je zadesila pojedine grupe vojnika bosanskih muslimana u Srebrenici tokom akcije kojom je srpska vojska oslobađala taj grad u julu 1995.

Smatramo da nema nikave moralne odgovornosti za pogibiju vojnika bosanskih muslimana koji su stradali s puškom u ruci u legitimnim ratnim dejstvima. Svaka pogibija je tragedija sama po sebi, ali za ovu tragediju majkama vojnika bosanskih muslimana treba da odgovaraju oni koji su ove vojnike mobilisali, naoružali i poslali ih da ubijaju Srbe.

Smatramo i da niko u srpskom narodu ne može da se oseća moralno odgovornim za zločinačko ubijanje zarobljenih vojnika bosanskih muslimana koje je izvršila jedinica Dražena Erdemovića i slične plaćeničke vojske, čija komanda nije bila ni na Palama ni u Beogradu, već u Parizu, Briselu i Vašingtonu, u komandama stranih obaveštajnih službi koje su platile pse rata da obave zločine koje bi mogli da pripišu Srbima.

Ipak, postoji jedna mogućnost koju treba istražiti, a to je mogućnost da su neki srpski vojnici samoinicijativno ili po međusobnom dogovoru (nije nađena nijedna komanda koja navodi na zaključak da su ovo naredili komandanti srpskih snaga) izvršili streljanje kao odmazdu i ličnu osvetu nad vojnicima bosanskih muslimana za koje su znali ili pretpostavljali da su počinioci strašnih ratnih zločina nad srpskim civilima i vojnicima. To su oni muslimanski zločini koje je prethodnih godina nad Srbima u okolini Srebrenice na najmonstruozniji način izvršavala vojska Nasera Orića. Žrtve su uglavnom bili starci, žene i deca. Orić nije bio poznat po tome što je streljao srpske vojnike, a žene i decu smeštao u autobuse i bezbedno slao na srpsku teritoriju (ovakav postupak prema bosanskim muslimanima srpskim se vojnicima stavlja na dušu kao zločin „genocida”). Orić je oslobođen presudom Haškog suda za zločine kasapljenja srpskih žena, dece i staraca, spaljivanje srpskih sela, silovanje mnogih žena i sistematsko ubijanje svih zarobljenih srpskih vojnika – uglavnom hladnim oružjem…

Ko ima pravo da moralno osuđuje ratni zločin koji su izvršili srpski vojnici – osvetnici? Po mom mišljenju, niko ko je ratno vreme proživeo na bezbednoj udaljenosti, ko sa srpskim vojnicima nije delio muku odbrane svojih bližnjih od zločinačkih vojski kakva je bila i ona Nasera Orića, dakle, niko takav nema moralno pravo da osuđuje osvetnike kojima se svest u trenutku pomračila i koji su odlučili da sami presude onima za koje su znali da su zločinci. Jedini koji imaju mogućnost da u ovom slučaju izreknu moralnu osudu jesu oni srpski ratnici koji su krvarili u ratu protiv istih neprijatelja, kojima su bližnji stradali od ruku zlikovaca, a koji se nisu osvetili kada su im neprijateljski zlikovci pali šaka.

Naravno, to što nema mnogo onih koji imaju prava da izreknu moralnu osudu, ne znači da ovo nije ratni zločin, koji, kao takav, mora biti kažnjen. Svaki srpski vojnik koji se ovako osvetio mora krivično da odgovara za ratni zločin. To nije pitanje morala, već pitanje odbrane osnovnih civilizacijskih vrednosti i mogućnosti da se jedno društvo organizuje kao zajednica u kojoj će se svaki njen pripadnik osećati jednako dostojanstveno. Ljudi koji nisu kriminalci, ali koji u ratnom vihoru izvrše zločin zaslužuju da im se pruži prilika da prime kaznu za zločin koji su učinili i da na taj način, ispaštajući zlo koje su učinili, ponovo steknu pravo punopravnog pripadnika jedne zajednice.

Veliki poznavaoci ljudskih duša, kakav je bio Dostojevski, uverljivo su opisali potrebu čoveka da ispašta za svoj zločin kako bi se iskupio i vratio u dostojanstvo čoveka. Onaj ko izbegne da bude kažnjen za ratni zločin, svoj život najčešće pretvara u pakao – samooptuživanjima i samoprezirom. Nemali broj ovakih ljudi, rastrzan osećajem krivice, postaje psihološka tempirana bomba i latentna opasnost za svoje bližnje i za društvo u celini.

DRŽAVA IZDAJE SVOJE RATNIKE

Ovde, ako smo iskreni, moramo postaviti i pitanje o tome kako se desilo da srpski vojnici nemaju poverenja u svoju državu – u to da će ona imati volje i snage da istraži zločine zarobljenih vojnika bosanskih muslimana i da učinioce primereno kazni. Baš taj osećaj da će se zlikovci opet i po ko zna koji put izvući bio je okidač koji je olakšao potrebu da se pravda samovoljno uzme u ruke. Ti srpski vojnici su bili Srbi iz istočne Bosne. Oni već generacijama znaju da se muslimanski i hrvatski zlikovci ne kažnjavaju za zločine nad Srbima u tom kraju.

Kada je Austrougarska u Prvom svetskom ratu šuckorima (lokalna milicija sastavljena od Hrvata i muslimana) dala mogućnost da nekažnjeno ubijaju Srbe, oni su to oberučke prihvatili. Kada je srpska vojska oslobodila ove krajeve, niko nije sudski i krivično gonio muslimanske i hrvatske zlikovce, već su neki bili čak i unapređeni – sve zbog promovisanja laži o jugoslovenskoj slozi. Sinovi tih zločinaca iz Prvog svetskog rata, a često i oni sami ponovo u Drugom svetskom ratu pod zastavom ustaša čine najmonstruoznije masakre nad Srbima u srebreničkom kraju.

Brozova vojska posle „oslobođenja” ne kažnjava ustaše, već im sve oprašta – opet u ime laži o bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti „nove Jugoslavije”. Zar onda nije očekivano da će srpski vojnici, poučeni istorijskim iskustvom, uzeti pravdu u svoje ruke kada, posle dva nekažnjena genocida nad njima, rođaci ili direktni potomci hrvatskih i muslimanskih zlikovaca iz prošlih ratova sada ponovo, pod komandom Nasera Orića, po srpskim selima u okolini Srebrenice izvode krvavi pir? Ko ima prava da ih zbog toga moralno osudi?

Nesposobna i neodgovorna srpska država to pravo nema, a još manje strani okupatori, koji su taj zločin direktno podržavali. Srpska država mora da povrati poverenje srpskih vojnika kako u eventualnim budućim ratovima ne bismo opet sami sebe štitili čineći ratni zločin.

Kao što ratni zločin pojedinih pripadnika vlastitog naroda mora da bude kažnjen zarad civilizacijskog uređenja društva, države i naroda, tako i zločini koje su učinili predstavnici drugih naroda moraju biti kažnjeni, tim pre što ti narodi imaju istorijsku lakoću sa kojom rađaju zločince da ubijaju naš narod.

Srpska država tu ima štošta da nauči od Izraela. Izrael je mnogo godina posle Drugog svetskog rata i genocida izvršenog nad Jevrejima, progoneći naciste, našao i kidnapovao Ajhmana, sudio mu u Izraelu, osudio ga za zločine i obesio u Tel Avivu. Zato izraelski vojnici ne moraju sami da se obračunavaju sa zlikovcima jer znaju da će za njih to učiniti njihova država – pravično, ali bez milosti. Srbija mora da „obesi Ajhmana”, pa njeni ratnici neće morati da se svete. Onaj ko je vršio zločine nad Srbima mora da zna da nikada neće biti miran i da ga nedostižnim srpskoj državi neće učiniti to što su ga njegovi saveznici i njihovi kvazisudovi oslobodili odgovornosti. Tek kada srpska država bude takva, manje će biti zločina protiv Srba, a još manje onih koje će Srbi činiti.

Kada jednom srpska država bude ozbiljna, ozbiljno će kažnjavati svaki antisrbizam – bilo da je ispoljen kroz krivično delo genocida ili ratnog zločina prema Srbima bilo kroz propagandne laži o moralnoj inferiornosti Srba pred drugim narodima koji su kroz istoriju češće bili dželati nego žrtve. Samo takva država će spremno kažnjavati i svaki zločin učinjen u svoje ime. Takva srpska država će znati da vaspita i svoju omladinu i svoje ratnike da imaju poverenja u svoju državu, da se drže visokih ratničkih kodeksa koji su nekada krasili Srbe.

Takva srpska država će strogo kažnjavati skandiranja kakvo je „nož – žica -Srebrenica”  jer dopire iz grla nedobronamernih pojedinaca, koji na taj način blate srpski narod i njegovu vojsku.

Izvor: SRPSKA MREŽA

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top