Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Вјерни потомци невјерних предака

О страдањима Срба у Ливну и околини у ратним сукобима деведесетих година прошлог виjека, о злу коjе се ипак поновило послиjе пола виjека, нема много писаних и других тврдих доказа, чак ни комплетног списка жртава. Да се и не говори о детаљниjим описима ко их jе, гдjе, кад и како побио.
ВЛАДИМИР – ВЛАДО МИТРАНИЋ, прва жртва усташког терора у Ливну 1992. године
Владимир Владо Митранић

Шпекулише се подацима од наjмање 50 па до 107 жртава, али ниjе jасно разграничено да ли се ту ради само о Ливњацима или и онима коjи су однекуд друго довођени и овдjе уморени. По истраживањима  Душка Никића, jедног од оних коjи jе такође прошао кроз пакао новоусташких мучилишта у Ливну и правим чудом остао жив, кроз логоре у Ливну jе 1992-93. године прошло око 830 Срба, мада су сви  коjи су се тих година затекли на тим просторима били практично заточеници, што у новоформираним логорима и мучилиштима, што у кућним притворима и свима jе глава непрекидно висила о концу.

У Франкфуртским „Вестима“ jе 2001. године обjављен чланак Ј.Бабића о страдањима  ливањских Срба у ратним бурама 1992. и 1993. године, тачниjе  док сасвим ниjесу истриjебљени  са овог простора:

„Ливно jе данас град у коjем више нема Срба – пише Бабић. – По попису становништва из 1991 године овдjе jе живjело  3.780 Срба, или 9,57 одсто од укупног становништва. У самом граду Срби и Муслимани су чинили већину становништва, али у последњем рату Хрвати су на наjсуровиjи начин протерали Србе. Четрдесетак су их убили, српске куће су миниране, спаљене и преотете, а имовина jе разграбљена. Слична судбина  сустигла jе нешто касниjе и ливањске Муслимане, тако да jе Ливно данас чисто хрватски град!

(У прољеће 1993. године поновило се jош нешто што се понављало у више наврата раниjе, што историjи ниjе непознато. Још jедном jе пукла хрватско-муслиманска  коалициjа и Муслимане jе jош jедном скупо коштала љубав према Хрватима и вjерно служење усташкоj идеологиjи. Преко ноћи jе увело „хрватско цвиjеће“, како су Муслимани  некоћ себе називали, изражаваjући тако оданост и лоjалност Хрватима, па се у Ливну, а нарочито у Бугоjну и неким другик краjевима, у импровизованим хрватским затворима и логорима одjеном нашло око 4.000 Муслимана. Трпали су их у школе, у магацине, у друге неусловне просториjе, а у Ливну – ваљда да би их што више понизили,  jедан броj Муслимана су затворили и у некадашње свињце  у Прологу. Ту jе,примjера ради, поред осталих, три мjесеца чамио и Изет Балагић, некадашњи угледни директор банке и  потпредсjедник ливањске општине. И Муслимане су мучили и злостављани на разне начине, баш као и Србе, а по неким подацима наjмање девет их jе и убиjено на подручjу Ливна, прим.Б.С.)

Међу првима jе – пише даље Бабић –  убиjен Миле Радоjа, 13.  априла 1992. на Гламочком пољу (Миле Радоjа jе убиjен 11. а не 13. априла, прим. Б. С.). Два дана касниjе у своjоj кући jе убиjен познати ливањски адвокат Владимир Митранић.

(Занимљиво jе  да jе и у овом рату, баш као и у претходном, Другом свjетском рату, у Ливну прва жртва усташког геноцида био jедан адвокат. У прољеће 1941, како jе већ описано, међу првима jе убиjен адвокат Ранко Маргетић, а сада jе оштрицу усташког ножа први осjетио његов колега Владо Митранић. Митранић jе своjевремено био jавни тужилац у Ливну, али jе у jедном тренутку дошао у сукоб  са хрватским подземљем, односно пробуђеним проусташтвом, а све jе почело од jедне заставе  са шаховницом коjу су  истакли неки хрватски сватови, а он тражио да се виновници те провокациjе казне. Сукоб jе ескалирао и он jе морао да се повуче са функциjе и оде у адвокате.

           Био jе, кажу, изузетно згодан човjек, шармер и весељак, посебно омиљен код женског свиjета. Са супругом Мацом, Бугарком по оцу а Хрватицом по маjци, изродио jе сина и ћерку, али се она, нажалост, разбољела и прерано умрла.

          И таj његов први брак са полухрватицом био jе, изгледа, велики трн у оку оних коjи су се борили за чисту, „ариjевску“ хрватску нациjу, а кад су му се касниjе путеви поново  укрстили са jедном Хрватицом, Катицом, родом из Шуjице, то jе изгледа прелило чашу оних коjи су му радили о глави. Једне ноћи, 14. априла 1992. године, крволоци су упали у његову кућу у Ливну, на Згонима, затекли га  са љубавницом и обоjе звjерски побили, прим. Б.С.)

На ред су – наставља Ј.Бабић –  дошли и брачни парови: Илиjа и Милица Михаило, Раjко и Анђа Шуњка, Стоjан и Љубица Пажин, Милан и Милена Пажин, сви из насеља Застиње. Супружнике Маноjла и Весу Радету из насеља Губер ноћу из њихових кућа су одвели и убили њихове комшиjе из породице Чеко.“

(Риjеч jе свакако о великом злочину коjи су усташки сљедбеници починили у селу Застиње, „на Светог Иву“, односно на Светог Јована,1992. када су умjесто „свитњака“, традиционалних ватара коjе се те ноћи пале у његову славу, запалили све куће у овом селу а потом побили и све старце коjе су ту затекли – Милана и Милену Пажин, Илиjу и Милицу  Михаило, Милицу – Цуjу Тодоровић, Анђу Црногорац и Мића Пажина коjи jе имао осамдесет и четири године. Тих дана су, иначе, и све Србе из Губера били затворили у двиjе куће, али су их касниjе пустили и сем помнеутих Маноjла и Весе Радете, коjе су масакрирали, убили су jош и Ненада Покраjца о чиjоj се судбини све донедавно ниjе ништа знало. Оваj стари „гастарбаjтер“, коjи jе цио живот провео на раду у Њемачкоj, одведен jе  jедне ноћи у непознатом правцу и његови посмртни остаци су тек недавно пронађени и идентификовани, а по траговима земље на њима утврђено jе да су његове кости  наjмање три пута прекопаване, односно да су  у међувремену почивале у наjмање три гробнице, прим.Б.С.)

Са свадбе ВЛАДА и МАЦЕ МИТРАНИЋ (до њих су, с лиjева на десно, Владов брат од стрица ВЕСЕЛИН, Владов рођени брат ЉУБИНКО са супругом СМИЉОМ и брат од стрица ДУШАН са сином НЕБОЈШОМ
Са свадбе ВЛАДА и МАЦЕ МИТРАНИЋ (до њих су, с лиjева на десно, Владов брат од стрица ВЕСЕЛИН, Владов рођени брат ЉУБИНКО са супругом СМИЉОМ и брат од стрица ДУШАН са сином НЕБОЈШОМ

По сазнањима новинара „Вести“, стоjи даље у већ цитираном тексту, „на суров начин jе убиjен и наставник математике Милан Ждеро, а исту судбину jе доживела и његова сестра Милена, маjка двоjе деце, у коjу су комшиjе испалиле 18 хитаца“.

„У кревету су у свом стану убиjени и Милорад Црнчевић, Илиjа Ђуран, Радован Марчета и Стоjан Љубоjа. Мрак jе прогутао и Недељка Лукића, Воjислава Петковића, Зорана Видовића и Здравка Величковића, иако нису били рођени Ливњаци већ су ту дошли да раде у пилани“.

(Милорад Црнчевић jе био дугогодишњи омиљени полицаjац у Ливну. Родом из Гламоча, он jе у Ливно на службу дошао jош педесетих година прошлог виjека. Ту jе засновао породицу  и остао и након пензионисања. И он jе, изгледа, био jедан од оних  коjи jе вjеровао да нема разлога за стрепњу и да никога сем добром ниjе задужио.  Тако, међутим, ниjесу мислили они коjима jе  било наjважниjе то што jе он Србин. Једне ноћи, 9. августа 1992. године, пошао jе са супругом код приjатеља да помогну око старе, болесна маjка коjа jе  била на умору. У неко доба ноћи у стан, у коjем су изузев Милорада, била углавном женска чељад, упало jе неколико наоружаних хрватских боjовника.  Почели су да их туку и малтретираjу. Милорад се успротивио и покушао да их одврати и уразуми. Одjекнуо jе кратак рафал и он се у самртном ропцу скљокао на под, прим, Б.С.)

Бабић у цитираном напису потом описуjе и морбидно иживљавање  хрватске новоусташке солдатеске у Ливну над посмртним остацима  Срба, жртава усташког геноцида с почетка Другог свjетског рата:

„Једна од наjмучниjих сцена коjа се протеклих месеци могла видети на ливањским улицама била су воjна возила хрватске воjске на чиjим хаубицама  су биле причвршћене лобање ливањских Срба што су их усташе побиле за време Другог светског рата. На лобање су причвршћени шлемови бивше ЈНА са петокракама. Ове лобање су извађене из крипте српске православне цркве Успења Пресвете Богородице, где су 10. августа 1991. године сахрањене кости око 1.200 ливањских Срба коjи су били убиjени пре пола века…“

(Пом Жељко Ђурица ми jе потврдио да jе крипта унутра  минирана,да су кости  растурене и изложени експонати, предмети нађени у jамама развучени. Улаз jе, како сам се лично увjерио, зазидан бетонским блоковима jер jе метална врата своjевремено скинуо и некоме продао неки ливањски Муслиман, али су она у међувремену пронађена и враћена тако да се ускоро очекуjе  обнова и враћање функциjе овом споменику. Занимљиво jе да су сачуване све реликвиjе и светиње, сви покретни  експонати, иконе, крстови, кандила и остало из православне цркве у Ливну пред коjом jе подигнута крипта. Некадашњи парох ливањски поп Мирко Јамеџиjа ми jе потврдио да jе сво покретно благо из оштећене цркве  у самостан на Горици  пренио и сачувао фра Марко Гело, родом из Ковачића код Ливна. Оваj племенити човjек  коjи jе то Јамеџиjи jавио чим се стишала ратна олуjа, како се у међувремену сазнало, лично jе помогао и већем броjу Срба да се избаве и избjегну нови усташки погром, прим. Б.С.)

Злочинима над ливањским Србима у минулом рату завидан простор даjе и Душан Марић у своjоj  хроници о хрватским звjерствима над Србима у Босни и Херцеговини, обjављеноj у листу „Велика Србиjа“.  Он тврди да jе  од око пет хиљада Срба колико их jе уочи рата  живjело на подручjу ливањске општине, краj рата ту дочекало свега двадесетак, да jе већина побjегла или протjерана „а не мали броj убиjен на знаним и незнаним стратиштима“.

И Марић пише да jе прва жртва у Ливну био  адвокат Владимир Митранић „коjи jе  у ноћи 14. априла (1992, прим. Б.С.) заклан у кревету, у своjоj кући у Згонима“:

„Након тог злочина за Србе у Ливну отворена су три логора – у згради полициjе и оближњоj гаражи, у згради штаба ТО  и Основноj школи ‘Иван Горан Ковачић’. Кроз те логоре прошло jе више од 1.000 Срба из Ливна, али, као и у случаjу Томиславграда (Дувна), и из других места у БиХ и Југославиjи, а више од стотину њих jе убиjено, и то углавном на зверски, здравом разуму несхватљив начин“– пише даље Марић – и тврди, позиваjући се на свjедочења преживjелих, да jе  у Ливну и околини, само од априла до октобра 1992. године звjерски уморено наjмање четрдесет и двоjе Срба:

„Александар Арнаут  жив jе спаљен у породичноj кући. Милан Пажин и његова супруга Милена заклани су недалеко од породичне куће. Исту судбину доживjели су и њихови рођаци Илиjа Пажин и његов син Драган. Усташки нож пресудио jе и Милораду Црнчевићу, Веселину Митраjлићу, Воjку Раци… Јања Лаганин и Анђа Јовић су обешене. Раjко Шуњка  и супруга му Анђа буквално су масакрирани.

– Једног дана, у октобру, мислим да jе био двадесети, дошао jе стражар Милан Радић, био jе пиjан – сећа се логораш Горан Зелен. –Рекао нам jе да jе био на увиђаjу поводом  убиства Раjка  и Анђе Шуњке и да су им одсечене уши и нос, да jе њено тело растављено на два дела, а да су они у извештаjу написали како су погинули у покушаjу бекства.

Угледног Ливњака Милана Вуjановића – наставља Марић –  Хрвати су прво у згради станице полициjе намртво пребили а потом, кад су се уморили од батинања, избацили га кроз прозор на улицу, гдjе jе убрзо испустио душу. Зликовцима ни то ниjе било довољно већ су покушали да се шегаче са мртвим човеком и његовом породицом. Милан jе већ био мртав кад су они послали ‘курира’ по његовог брата са поруком да дође хитно како би рањеном брату дао крв…

          Набраjаjући и друге жртве и злочине  Хрвата  над Србима у Ливну током 1992. и 1993. године, и Марић  посебно наглашава звjерство над Воjином Ковачићем коjи jе након хапшења „прво заклан а затим поливен бензином и запаљен“, а доjучерашње комшиjе Хрвати милости ниjесу имали  ни према Србима Ненаду Покраjцу, Милици Тодоровић и Анђи Црногорац.

У Марићевоj „хроници“ карактеристична су  свjедочења двоjице Срба коjи су прошли  кроз пакао хрватских логора у Ливну, напуњених Србима:

„Након изласка на слободу Недељко Кисо из Ливна коjи jе прошао пакао ропства на подручjу те, али и суседне дувањске општине, изjавио jе да jе jедан од команданата специjалних постоjби ХВО Давор Гласновић затвореним Србима ножем засецао вратове, а затим лизао крв с ножа. Кису jе присилио да попиjе литарску флашу мешавине коњака и соли, а затим му ножем направио два реза с обе стране грла, разрезао му нос и обе подлактице и у све ране насуо со. Једном затворенику, Кисо зна само да се презивао Каран, да jе из Томиславграда и стар 60 година, Гласновић jе наочиглед свих логораша ножем одсекао главу.

– Кожа ми jе почела  отпадати, коса ми jе побелела, обрве отпале – каже у делу свог сведочења о паклу ливањских логора Ристо Мариjан. – Изводили су нас из ћелиjа и до бесвиjестин тукли. Једном су ми пробили прсну кост, а онда ме на суво обриjали крвавим ножем. Други пут пребили су ми два ребра, док су два напукла, пребили су ми плећку, сломили кост на нози. Једно вече зовнули су неког чобанина са Купреса да нас туче. Два пута ме лесковим штапом из све снаге ударио по глави коjу сам штитио рукама и тада су ми напукле кости на обе руке…“

„Стравичним терором над српским становништвом – закључуjе Марић поглавље о страдањима Срба у Ливну – командовали су први човек ливањске општине и ХВО-а Мирко Баковић, председник ХДЗ-а Стипе Бараћ, заповедници воjне полициjе ХВО Зденко Андабак и Бабо Јашаревић, начелник и секретар ливањске полициjе Анђелко Хргић и Станко Вргоч, управник цивилног затвора Мато Павловић и Јозо Перић, предратни шеф Државне безбедности у ливањскоj региjи. Међу нижерангираним бандитима коjима су руке крваве до лаката, преживели логораши по злу посебно издваjаjу инспекторе  бивше ДБ Горана Михаљевића, Јозу Перића, Менсуда Башића, Јозу Ћурића, затим милиционере и припаднике ХВО-а Анту Римца, Зорана Врдољака, Марка Прањића, Јозу Станића и Стипу Баруна…“

*   *   *

          За краj ове бескраjнo мучне, мученичке сториjе, jош jедном ћу подсjетити на риjечи мудрог патриjарха српског ГЕРМАНА изговорене своjевремено над наjвећом српском хумком – у Јасеновцу:

          „ОПРОСТИТИ МОРАМО ЈЕР СМО ХРИШЋАНИ, ЗАБОРАВИТИ НЕ СМЕМО, ЈЕР ЈЕ ЗАБОРАВ ВЕЛИКИ ГРЕХ И САУЧЕСНИШТВО СА НЕЉУДИМА…” 

Ову свевремњу поруку посебно би требало уписати изнад свих капиjа Балкана, изнад свих улаза на ову вjечиту вjетробоjину, а нарочито изнад врата Босне, тог тамног вилаjета у коjем никада докле сежу памћења ниjе прошао ниjедан нараштаj а да у њему  барем по jедном ниjе узаврела крв и сиjевнула мржње и оружjе, да ниjе осjетио ужас и страхоту рата и људског немилосрђа, кад туђина и осваjача, jош чешће првих комшиjа и оних са коjима су до jуче диjелили муку живота у забити и недођиjи. У тим страдањима, нема никакве сумње, наjкрвавиjи данак су платили Срби.                                              

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

ognjena_marija_livanjska.jpg

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска” у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге “ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА” у Светосавском културном клубу у Бања Луци

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: