Viteška društva Dušan Silni

Datum objave: subota, 27 avgusta, 2016
Veličina slova: A- A+
Beograd - okupacija
Beograd – okupacija

Dr Vladan  Đorđević  bio je jedan od gimnastičara koji su delovali u družini Stevana Todorovića. Studirajući  1863-1869. medicinu  u  Beču uvideo  je  koliko  je  doprineo  Nemačkoj  Janov pokret telesnog vežbanja (Turneri). Po povratku sa medicinskih studija dobio je dužnost načelnika Sanitetskog odeljenja. Smatrao  je  da  treba  i  u  Srbiji  otpočeti  sa  sistematskim  telesnim  vežbanjem. Predložio je ministru Milutinu Garašaninu da se organizuje gimnastičko društvo. Pripremajući  osnivanje  gimnastičkog društva  u Beogradu, uputio  je  pisma  učiteljima  gimnastike Stevanu Todoroviću, Ljubomiru Iliću i  Ferdu Mihokoviću  sa  pitanjem  dali  su  spremni  da  dobrovoljno  rade  u  društvu  ako  bude  osnovano. Posle  pristanka, sazvao  je  20. 12. 1881. zbor  uglednih  građana  u  sali „Srpske  krune” kod Kalemegdana. Zbor  je  održan  pod predsedništvom  Stevana  Todorovića, a  u  prvom  redu  sedele  su  jedan  kraj  drugog  vođe  liberala, naprednjaka  i  radikala : Radivoj Milojković, Milutin Garašanin i Nikola Pašić (1). Na  narednom  zboru  održanom  na  istom  mestu 26.12.1881. usvojena  su  pravila (Uredba) Beogradskog društva za  gimnastiku  i borenje. Po pravilima  društvo se  staralo  da  radi  na  razvitku  i  unapređivanju  telesne  snage  i  zdravlja  svojih  članova; da  osniva  nova  društva  koja  bi  pored  gimnastike  širila  svest  narodne  zajednice; da  obrati  pažnju  na  narodne  igre  uvodeći  ih  u  svoje  vežbe;  i  da  o  svom  trošku  sprema  učitelje  gimnastike (2). Na  skupštini  održanoj 3.1.1882.  izabrana  je  uprava društva. U  upravu  su  izabrani Stevan Todorović, osnivač  družine  za  gimnastiku iz 1857. i Laza Kostić, jedan od osnivača Sokolskog društva  u Novom  Sadu 1874. Redovna  vežbanja  počela  su  17.1.1882. u  suterenu  zgrade  Crvenog krsta. Od  gimnastičkih  sprava  društvo  je  koristilo  vratilo, razboj, konja, jarca, konopac  za  penjanje,  nekoliko  đuladi  za  vežbanje i desetak palica. Kod  Delijske česme jula 1882. društvo  je priredilo Javni  čas mačevanja. Dr Vladan  Đorđević i društvo priređivali su akademije i koncerte u Narodnom  pozorištu. Glasnik društva bio je list „Narodno  zdravlje”. Iste  1882. osnovano  je  Šabačko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje  a  potom  osnovana  su  društva  u  Smederevu (1885), Zaječaru (1890)  i  Kragujevcu.

Na  predlog  Vojislava  Rašića  Beogradsko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje  na  skupštini  održanoj  7.aprila 1891.  Srpski_Sokoprihvatilo  je  sveslovensku  sokolsku  ideju   i promenilo   naziv  u  Beogradsko  gimnastičko  društvo „Soko”. Deo  članstva  na  čelu  sa advokatom Jovanom  Stojanovićem   istupio  je  iz  društva i  22. novembra 1892.  osnovao  Građansko  gimnastičko  društvo Dušan  Silni”. Društvo je smatralo da nastavlja tradicije Beogradskog društva za  gimnastiku  i  borenje  i  radilo  je  po  njegovim   načelima. Po  pravilima  društvu  je  bio  cilj  da  neguje  i  razvija  viteštvo, među  svojim  članovima  i  u  narodu  srpskom : osnivanjem  društvene  vežbaonice; priređivanjem  javnih  predavanja  o  korisnom  uticaju  viteštva  na  zdravlje, snagu, duh i  telo  čovekovo; izdavanjem  svoga lista  i  stupanjem  u  vezu  sa  drugim  društvima, koja  postoje  u  ovim  i  drugim  državama (3). Promenili su  naziv 1907. u  Viteško  društvo „Dušan Silni”. Izabrali  su naziv  viteško  zato  što  su  želeli  da  u  imenu  Društva  bude  naglašena  njihova  povezanost  sa  tradicijom  srpskih  vitezova. Dušanovci  su  22. marta 1892.  odlučili  da  odrede  poverenike  za  upis  u članstvo  u  svim  krajevima  Beograda. Opšte  vežbanje članova  počelo  je  11. maja 1892. Dušanovci  su  1894. održali  viteški Javni čas u  Aranđelovcu, Velikom Gradištu i Obrenovcu. Dušanovačka  društva (zajednice)  osnivana su širom  Srbije : 1894. u  Kragujevcu; 1895. u  Smederevskoj  Palanci i  Vranju;  1896. u Knjaževcu; 1897. u  Pirotu, Leskovcu, Požarevcu, Aranđelovcu, Negotinu, Zaječaru, Kruševcu, Paraćinu, Jagodini i  Nišu (4).

Osnivanje  gimnastičko-trezvenjačkih  društava  bio je novi  vid  zajedničkog  rada  pregalaca  i  omladine  u  borbi  za  ujedinjenje  srpskog  naroda.  Izvan  Kraljevine  Srbije  osnovana  su  društva  u  Pitsburgu (SAD);  u  Mostaru 1903. (pod  imenom  Obilić); u  Sarajevu 1906,  a  1907. u  Dubrovniku, Bihaću, Brodu  na  Savi  i  Banjaluci. Nadalje, 1909.  u  Skoplju, Kumanovu, Čikagu ( rvačko  društvo)  i  Prizrenu; 1910.  u  Kotoru,  Kosovskoj  Mitrovici, Tetovu, Bijeljini (pod imenom Obilić) i Prištini i 1912. u  Podgorici. Pododbor  Srpskog prosvetnog  i  kulturnog društva „Prosvjeta”  u  Mostaru, čiji  je  predsednik  bio  Aleksa  Šantić,  osnovao  je  1903.  Srpsko  gimnastičko  društvo  Obilić. Da bi podstakao osnivanje novih društava Obilić  je  izvodio  vežbe  i u  drugim  gradovima (Sarajevo,Čapljina). Posle  posete  Obilića  1906. Sarajevu, grupa  srpskih  pregalaca  u  Sarajevu  okupljena  oko  Prosvjete  i  lista  “Srpska  riječ”  osnovala je Srpsko gimnastičko  društvo “Dušan  Silni”(5). Pregaoci  okupljeni  oko  Srpske  Zore  osnovali  su  1907.  Srpsko  gimnastičko  društvo „Dušan Silni” u Dubrovniku. Na čelu dubrovačkog Dušana Silnog  bio  je  Mate  Gracić, vlasnik   Srpske  štamparije u  Dubrovniku. Dušan Silni okupio je preko 100 članova. U početku društvene prostorije i vežbaonica bile su smeštene u zgradama starešine Gracića na Pilama. Shvatanje  javnosti  da  je Dušan Silni akrobatsko društvo ometalo  je  jačanje  društva. Da bi podstakli osnivanje novih društava dušanovci iz Dubrovnika  su sa svojom muzikom 26. juna 1910.  priredili izlet brodom u Cavtat i Boku Kotorsku. Kad su dušanovci  stigli u Kotor na obali su ih dočekala sva kotorska društva i masa građana iz čitave Boke. Doček je bio srdačan i bratski. Dušanovce je pozdravio dr. Božo Vukotić, a gospođica Danica Petrović Njegoš predala je kitu cveća predsedniku dušanovaca. Toga dana održana je javna vježba, kao i koncert pred kafanom Dojmi. Dr. Božo Vukotić se zahvalio braći iz Dubrovnika na šta mu je odgovorio Kristo Dominković vatrenim govorom. Posle  izleta  osnovana  su  nova   društva  u  Kotoru, Herceg-Novom  i  Đenovićima. Povodom osnivanja Srpskog sokola Herceg Novi  list „Srpski Soko“ doneo je članak u kome se kaže : „Ovdašnja se srpska omladina već odavna spremala da osnuje Srpski Soko, da ne budemo postidni pred svojom braćom. No u ovoj općoj apatiji našoj na Srpskom Primorju ne mogasmo ostvariti svoju zamisao. Ali nam nedavno dođe u pohode „Dušan Silni“ iz pitomog Dubrovnika, prodrma nas iz drijemeža i sada je Srpski Soko kod nas svršena stvar. Odziv je lijep, i spremamo se na posao. Naručili smo i sprave i onda ćemo naprijed sa snagom sokolskom. Zdravo!“(6)  U  Podgorici  je  12.2.1912.  osnovano  Sokolsko  društvo „Dušan  Silni”.  Po  Statutu  društvo  je  radilo  na  telesnom,  umnom  i  moralnom  vaspitanju  svojih  članova  u  narodnom  duhu.  Takođe  je  preko  gimnastike  i  viteških  igara  radilo  na  očuvanju  u  mladih  Crnogoraca  viteškog duha  njihovih  junačkih  predaka.  Vežbalo  je  120 članova  Dušanovih Sokolova (7).

Sedište  Saveza  viteških  društava  „Dušan  Silni” bilo  je  u  Beogradu. Vrhovni  organ  saveza  bila  je  Savezna  uprava  na  čelu  sa  predsednikom. Prvi  predsednik  saveza  bio  je  Boško  Nikolić  do 1894, drugi  Dragutin  Nastić  do  1895,  Tasa  Bogdanović  do  1898.  i  poslednji  predsednik  Đeneralštabni  potpukovnik  Milutin  Mišković (8).  Na  čelu  uprave   dušanovačkih  društava bili  su  istaknuti  nacionalni  pregaoci – Jevrem  A. Ilić, rektor  Bogoslovije  i  jedan  od  utemeljivača  Društva „Sveti Sava” u  Beogradu; Rajko  Karaklajić,  učitelj  gimnastike  u  Staroj  Srbiji  i  Makedoniji; Mate  Gracić, vlasnik  Srpske štamparije  u  Dubrovniku;  Todor  Bosnić, trgovac  u  Bihaću;  ….. . Sekretar  Savezne  uprave  bio  je Stevan  Matijašić. Istaknuti  dušanovci  bili  su Atanasije  Tasa Popović,  profesor  veronauke i  Dobroslav  Knez  Milojković, šef državne hemijske  laboratorije, potpredsednik Savezne uprave  i  predsednik  beogradskog “Dušana  Silnog”. Milutin  Mišković  je  kao  đak  stupio  u  Beogradsko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje.  Posle  10  godina vežbanja u beogradskom  društvu nastavio  je   u  Dušanu  Silnom. Za  predsednika  Savezne  uprave  jednoglasno  je  izabran  1902. Radio je na osnivanju srpskih  gimnastičkih  društava  izvan  Srbije. Trudio  se  da  uspostavi  kontakte  sa  slovenskim  sokolskim  društvima  i  predvodio  je  dušanovce  na  I hrvatskom svesokolskom sletu 1906. u Zagrebu.  Zalaganjem  Milutina  Miškovića  ministar  Andra  Nikolić  izdao  je  dekret  o   osnivanju   Državne  gimnastičke  škole 1907. Članovi Upravnog odbora škole iz Dušana Silnog bili su Milutin Mišković i Atanasije Popović, profesor Treće beogradske gimnazije. Odbor je izradio Pravila gimnastičke škole, Nastavni plan i program, Pravila o ocenjivanju učenika, raspored časova i obavio sve druge organizacione pripreme. Prvi kurs sa 20 polaznika počeo je 1.5.1908. (9).

Viteško vaspitanje bilo je telesno, moralno i  narodnosno  vaspitanje.Dušanovci  su  zastupali gledište  da  gimnastičke vežbe treba  da  budu  u  našem  narodnom duhu. U  tom  duhu  Atanasije M. Popović  u  svome pismu “Srpskom Vitezu”  od  11.7.1909. piše : „Mi već imamo samobitne i samonikle poglede na telesna vežbanja, koji odgovaraju pojmovima i duhu našeg naroda. … u našem radu znatan deo telesnih vežbanja ili nastavno gradivo uzimati iz bogate riznice našeg u istinu viteškog naroda. Samo takva vežbanja koja su opšta svojina naroda pri zajedničkom radu dovode do oduševljenja i ispunjavaju i staro i mlado duhom zajednice i ljubavlju ka Otadžbini”(10).Geslo dušanovaca bilo je „Vežbaj  mišicu  i oko  za  dobro  Otadžbine”, slava Sv. Arhanđel  a  pozdrav   Zdravo  Silni. Član društva  Dušan Silni iz Dubrovnika Jovan L. Perović  spevao  je  pesmu  Dušanovka a  muziku za  pesmu (marš) komponovao  je  Ivan  vitez  Čižek, kapelnik  srpske  muzike  u  Dubrovniku (11).

                                                                 

    Svečano  dušanovačko  odelo  sastojalo  se  od  zelenog  koporana,  crvenih  čakšira,  dušanovki  sa  perjanicom  i  čizama.  Tu  uniformu  prihvatilo  je  kao  svoju  gimnastičko  društvo  Obilić iz  Mostara.

U Sabornoj  crkvi  u  Beogradu 12.juna 1897. osveštena  je  zastava  Dušana Silnog. Osvećenje  zastave  obavio  je  Mitropolit  Mihajlo  uz  prisustvo  kralja  Aleksandra  Obrenovića, kraljice  majke  Natalije  i  članova  vlade. Bila  su  prisutna  izaslanstva  iz  Hrvatske, Rusije, Češke, Bugarske, Dalmacije  i  Srbi  iz  Vojvodine. Hrvatski  sokoli   srdačno  su  dočekani  na  stanici  hrvatskom  himnom, posle  čega  su  odvedeni  u  hotel  “Imperijal”. Sokoli  su  stajali  uz  ikonostas  naspram  kralja. U  svečanosti  su  učestvovali   dušanovci  iz  cele  Srbije.  Svečana  povorka  dušanovaca  i  sokola  kretala  se  uz  pratnju  vojne  muzike,  praćena  burnim  pozdravima  građana  od  Slavije,  ulicom  Kralja  Milana  preko  Terazija  ka Sabornoj  crkvi  i  Gornjem  gradu.  Na  čelu  povorke  dugačke  dva  kilometra  nošena  je  skupocena  zastava Dušana Silnog  i  zastave  slovenskih  sokolskih  saveza. Posle  osvećenja  zastave  na  Kalemegdanu (Gornji grad),  održana  je  Javna  vežba  i  utakmica  između  dušanovaca  i  hrvatskih  sokola,  kojoj  su prisustvovali  kralj, kraljica, članovi  vlade  i  Mitropolit (12). U  središnjem  kružnom  delu  zastave  bila  je  konjanička  figura  cara  Dušana  sa  mačem  u ruci.Umetnički vez na zastavi izradile su ručno članice Beogradskog ženskog društva. Uz  koplje  zastave bio je privezan darovani temnjak  sa  natpisom „Aleksandar I  Dušanu  Silnom  1897” (13). Povodom  osvećenja  zastave  zaslužnim  ličnostima  dodeljena  je  medalja – Spomenica Dušana Silnog (14).U 1897.  dodeljivana  je   medalja  Najboljem  vitezu  na  utakmicama  društava   „Dušan Silni”(15).

Društva  su bila  podeljena  na  klubove : predvodnički, borački ( mačevanje), gimnastički,  veslački, rvačko-atletski, jahački, streljački, klizački, velosipedski (biciklistički), tamburaško-pevački  i  devojački. Kod  nekih  društava  postojali  su  tamburaški  zborovi.  Broj  klubova  zavisio  je  od  mogućnosti  društava  i  prilika  u  kojima  su  se  društva  nalazila. Kruševačko  Viteško  Društvo “Dušan Silni”  bilo  je  podeljeno  u  klubove : gimnastički, velosipedski, jahački  i  ženska  grupa. Pitomci  Vojne Akademije  i  niži  oficiri  bili  su  članovi  sekcije  za  borenje (mačevanje) Dušana Silnog u Beogradu. Na  njihovu inicijativu  Viteško  društvo”Dušan Silni” ustanovilo  je  Znak mačevalačkog oficirskog kluba “Dušan Silni”. Po  svojoj  formi  znak  je  podražavao znak Vojne Akademije. Znak  su  sa  ponosom  nosili  mladi  oficiri  na  oficirskom  mundiru  sa  ostalim  oficijelnim  dekoracijama (16).

Zbog  ukidanja  nastave  vojnog  vežbanja  i  gimnastike  u  školama  krajem  juna  1890. (17), rad   gimnastičkih  društava  bio  je  utoliko  značajniji. Uz  odobrenje  vlasti,  dušanovci  su  vršili  obučavanje  nastavnika  gimnastike, ispitivanje  kandidata  i  izdavanje  Povelja  o  položenim  ispitima. U  ispitnom  odboru  bili  su  prisutni  izaslanici  Ministarstva  vojnog  i  Prosvete. Prvi  ispiti  održani  su  1897. (18).  Telesno  vaspitanje  u  društvima  vodili  su   predvodnici. Dušanovački predvodnici bili su Milutin Krnjajić, Natalija Ristić, Leso  Kurtović … .  Natalija  Ristić  rođena  u  Kragujevcu  1880, stupila  je  1895.  u  viteško  društvo  Dušan Silni. Nakon  dve  godine rada  postala  je  pomoćnica  učitelju  za  žensku decu profesoru Tasi  Popoviću, koji  je   zasnovao  Prvo  kolo  ženskih  i  sa  njima počeo priređivati  javne  časove. Svojim  primerom  doprinela  je  da  roditelji  puste  devojke  da  vežbaju  gimnastiku. Položila  je  ispit  za  učiteljicu  gimnastike  25.septembra 1900. pred  Ispitnim  odborom  Dušana  Silnog. Radila  je  kao  nastavnica  za  telesno  vaspitanje  u  Višoj  ženskoj  školi  u  Beogradu (19).  Milutin  Krnjajić  rođen  je   1877.  u  Jasenovcu.  Stupio  je  u  austrijsku  vojsku  i  posle  završenog  gimnastičkog  kursa  u Bečkom Novom Mestu 1902.  proizveden  za  vojnog  učitelja  borenja, gimnastike, igara  i  sportova. Krnjajić  je  napustio  austrijsku  vojsku  i  koncem 1905.  prešao  u  Beograd. Postavljen  je 1906.  za  nastavnika  gimnastike  u  I beogradskoj  gimnaziji.  Bio  je  član  „Ispitne  komisije  za  polaganje  učiteljskih  ispita  iz  igara  i  sportova”. Sem  u  gimnaziji  radio  je  u Beogradskom Dušanu Silnom  kao  predsednik  i  učitelj Boračkog odseka. Od  Dušana  Silnog  na Velikom  javnom  času  u  Beogradu  14 maja 1906.  odlikovan  je  Diplomom  i  Zlatnom  medaljom  I reda. Otvorio  je  1909.  Privatnu  školu  za  borenje, gimnastiku  i  igre. Poginuo  je   u  Prvom  svetskom  ratu  kao  kapetan  na čelu svoje čete(20). Leso  Kurtović  je  kao  društveni  vođa  vodio  gimnastička  vežbanja u Dušanu Silnom u Dubrovniku.

Grupa naših đaka u gradu Uzes u Provansi
Grupa naših đaka u gradu Uzes u Provansi

U  Valjevu  je  od  1906. dušanovačko  društvo priređivalo  „pešačke  trke”  svake  godine. Među  učesnicima  trka  u  Valjevu 1906.  bio  je  kapetan  Svetomir Đukić, osnivač  Srpskog  olimpijskog  kluba  i  predstavnik  Srbije  u  Olimpijskom  komitetu (MOK). Dragutin Tomašević, član „Dušana Silnog”, naš prvi maratonac učestvovao je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. (21).

Najveće  dušanovačko društvo (oko 1.000 članova 1907.) bilo  je  u  Beogradu. Problem  vežbaonice  Beogradski  “Dušan  Silni” rešio  je  1907, kad  su  odlukom  Ministarstva  Prosvete  dobili  dozvolu  da  u  dvorani  osnovne  škole  kod  Saborne  crkve  vežbaju, tako  da  je  škola  postala  njihova  gimnastička  sala, a  dušanovački  učitelji  gimnastike  nastavnici  učenicima  škole (22).  Uprava beogradskih dušanovaca dobila  je  od  Saborne crkve i  neke  njene  prostorije  za  vežbaonicu. U  njoj  su  vežbali  polaznici  Gimnastičke škole u Beogradu (1908), za  čije  potrebe  je  dušanovačka uprava  nabavila  nove  gimnastičke  sprave  iz  Nemačke (23).  Beogradski  „Dušan  Silni”  priredio   je 15.marta 1908. u  dvorani  kod  Kolarca  u  Beogradu  viteški  javan  čas  uz  učešće  svih  svojih  klubova  i  pevačke  družine  „Stanković”.  Na  javnom  času  bio  je  knežević  Pavle Karađorđević  i  ministar  vojni  đeneral  R. Putnik (24).  Dušanovci  su  u  svom  društvenom  domu  kod  Saborne crkve  držali  puške. U streljačkom  klubu  1907. vežbalo  je  110 članova. Prvi  pokušaj  napada  na  Beograd  u  Prvom  svetskom  ratu  odbili  su  članovi  gimnastičkog  društva „Dušan Silni”  zajedno  sa  četnicima  iz  Tankosićevog  odreda, finansima, žandarmima  i  jednom  četom  18 pešadijskog  puka (25). Prema svedočanstvu jednog žandarmerijskog oficira, dobrovoljci iz redova građana digli su pokolebani duh žandarma i ostalih branilaca. Četvrtog dana  po  izbijanju  rata  18  puk  smenio  je  četnike  i  dobrovoljce-građane (26). Za vreme okupacije zgradu društva Dušan Silni koristili su austrijski gimnastičari (16 Čeha, 11 Nemaca i jedan Italijan).

Austro-Ugarska  je  14.septembra 1908.  anektirala  Bosnu  i  Hercegovinu. Tokom  aneksione   krize  formirana  je  Legija  Silnog  od  dušanovaca (27). Nemoć  Srbije uputila  je  dušanovce  i  sokole  na  zajednički  rad  u  pripremanju  borbe  za oslobođenje  i   ujedinjenje  srpskog  naroda.   U  sali  Beogradske  čitaonice  21.2.1909.  osnovan  je  Savez  srpskih  vitezova. Okupio  je  Srpski  mač, Prvo  srpsko velosipedsko  društvo  i  Soko  iz  Dunavske  župe.  Savez  je  izdavao  časopis  Srpski  vitez (urednik  dr  Vojislav Rašić)  i Vitešku  biblioteku (urednik  Atanasije  Popović). Geslo  časopisa  bilo  je  Istinom,  perom  i  delom  za  narod  dušom  i  telom ! Predsednik  saveza  bio  je  Milutin  Mišković, pomoćnik komandanta šumadijske divizijske oblasti, predsednik  Beogradskog  Sokola  i  počasni  predsednik  Dušana Silnog. Potpredsednici  saveza  bili  su  Andra  Nikolić, predsednik  društva „Srpski  mač” i dr. Đorđe Nešić, član Državnog saveta. Dr. Vojislav Rašić bio  je sekretar. Savez  je  1909.  organizovao  viteške  izlete  u  Niš  i  Kragujevac. Na  proslavi  Sinđelićeve  stogodišnjice  19 maja 1909. učestvovala  su  sva  viteška  društva. U spomen dana srpskog despota Stevana Štijanovića Savez  srpskih  vitezova priredio je 4.oktobra 1909. Drugi viteški izlet u Kragujevac. Članovi  „Srpskog  mača”  učestvovali  su  na  sletu  Srpskog  sokola  u  manastiru  Ravanica,  kao  i  Sveslovenskom  sletu  u  Pragu (28).

Sedišta svih sastanaka srpskih rodoljuba u Skoplju bile su Srpska mitropolija, Konzulat, Muška gimnazija i osnovne škole. Zadojena nacionalnim duhom, oduševljena za svako rodoljubivo pregnuće, skopljanska omladina  okupljala se u gimnaziji i učiteljskoj školi. Pritisak turske vlasti naterao je omladince da zbiju redove. U ovakvim prilikama  prvo se javlja ideja o osnivanju pevačkog društva. Tako je osnovano krajem 1907 godine pevačko društvo „Vardar”.   Omladina i nacionalni borci iz Skoplja prelazili su u Srbiju, sastajali se sa vodeđim ličnostima i pripremali rad na oslobođenju. U Srbiji su se upoznali sa  radom Saveza  viteških  društava „Dušan  Silni”. U  Skoplju je gimnastika    bila  novost. Vraćajući se u svoj kraj osnovali su 1909. dušanovačko društvo u Skoplju. Novembra 1909. došao je za nastavnika gimnazije u Skoplju Rajko Karaklajić, koji se odmah stavlja na čelo  društva. Otpočeo je redovan i intenzivan rad Silnog. Vežbalo se u zgradi osnovne škole „Metoh” na Seravi, gde je već bilo smešteno pevačko društvo „Vardar”. Društvo je 1910. bilo zabranjeno. I pored zabrane krišom  se i dalje radilo i često prelazilo iz Metoha u gimnaziju i opet u Metoh. U Silnom članovi su smatrali i govorili da su oni vojska koja će izvršiti oslobođenje. Na manastirskim slavama uvek su bili na okupu i vežbali. Duh i moral vežbača bio je visok, a disciplina i požrtvovanje razvijeno do krajnjih granica. Pored Karaklajića, izrazita ličnost oko koje se okupljala omladina, bio je starešina profesor Gliša Elezović. On je vrlo često držao predavanja u vežbaonici i podsticao rodoljubivi duh kod omladine. Društvo je 1910 i 1911. brojalo preko 100 članova pa su se vežbe morale držati u dve grupe. Po preporuci ondašnjih učitelja  članovi su nabavljali knjige Književne zadruge, pa pošto  pročitaju poklanjali su ih vežbaonici. Na ovaj način za godinu dana stvorena je knjižnica od 100 knjiga.  Pored knjiga redovno je čitan list „Vardar” koji je izlazio u Skoplju. Rajko Karaklajić osnovao je dušanovačka društva u Prizrenu, Prištini, Uroševcu, Kumanovu … (29). Silni je 1909. osnovan u Kumanovu i Prizrenu, a 1910. u Kosovskoj Mitrovici, Tetovu i Prištini. U  oblastima  pod  turskom  vlašću (Makedonija, Kosovo  i  Metohija)   do  1912.  bio  je  zabranjen naziv  Dušan, pa su    društva  nazivana „Silni”, a  svečano  odelo  bilo  je  odora  od  belog  platna,  plavi  pojas  i  crveni  fes (30).  Silni iz Skoplja učestvovao je na sletovima i  javnim časovima 1910. kod Gračanice, u Deviču, Prištini, u Prizrenu, u Beogradu, zatim 1911. u Zagrebu i 1912. u Novom Sadu i Pragu. U leto 1910. organizovan je slet u manastiru Deviču, u Drenici. Učestvovala su dušanovačka društva iz Skoplja, Uroševca, Prizrena, Prištine, Vučitrna, Mitrovice, Peći i Đakovice.

Savez  viteških  društava  Dušan  Silni  i  Savez  srpskih  sokolova  ujedinili  su  se  8.11.1909.  u  Savez  sokolskih  društava  Dušan  Silni. Prvi sastanak  radi  raspravljanja  pitanja  ujedinjenja  održan  je  25.oktobra 1909. u  Kragujevcu. Nastojanjem dr. Jozefa Šajnera, češkog sokolskog starešine, i uticajem kraljevića Đorđa spojila su se oba saveza. Savez  je  okupio  20  društava. Slet  bugarskih  Junaka priređen  je  1910. u  Sofiji, a  put  za  Sofiju  vodio  je  preko  Beograda. Tom  prilikom  u  Beograd  su došli  pretstavnici  srpskih  sokolskih i  viteških društava  iz  Srema, Krajine, Primorja, Stare Srbije, Bosne i Hercegovine. U Beogradu skopski dušanovci bili su gosti  društva „Srpska braća” . Povorka u Beogradu svrstana je u ulicama oko hotela „Slavija”.  Dušanovcima iz Skoplja i Dubrovnika ukazana je počast time što su povorci išli iza čeških sokola. Povorka je prošla ulicama : Kralja Milana, Terazijama i Vasinom gde su sa balkona Univerziteta održani pozdravni govori, pa do Grada  u kome je bilo sletilište (31).  Posle održane  javne  sokolske  priredbe  u  Gornjem  gradu, kojoj  je  prisustvovao  i  prestolonaslednik  Aleksandar, i   posle  prijema  u  dvoru  kralja  Petra, predstavnici  srpskog  sokolstva  iz  Srbije, Stare Srbije  i  sa  teritorije  Austro-Ugarske  održali  su   sastanak  u  Beogradu. Na  sastanku  održanom  od  7  do  9   novembra 1910. Gliša Elezović i Jovo Aleksić  predstavljali su Staru Srbiju a Kristo Dominković Primorje.  Na  sastanku  odlučeno   je   da  se  stvori  Srpski  sokolski  savez  sa  sedištem  u  Beogradu.  Na  sletovima  u  Zagrebu  i  Pragu  nastupalo  bi  se  pod  zajedničkom  saveznom  zastavom  (Dušana  Silnog)  i  zajednički  vežbalo  simboličnu  vežbu  oslobođenja. Po povratku u Skoplje dušanovci su održali javni čas u Kumanovu. U ratovima za oslobođenje učestvovali su članovi Silnog od kojih je dosta palo na bojnom polju, a među njima i njihov učitelj Rajko Karaklajić, koji je poginuo u albanskoj buni 1913. Prva  skupština  Srpskog  sokolskog  saveza  održana  je  u  Beogradu  28  februara  i  1 marta 1911. U  proglasu  Uprave  saveza  ističe   se :  „Kao  jako  sredstvo  za  vođenje  kulturne  borbe, sokolstvo  biće  neophodna  potreba  srpskom  narodu,  i  u  toj  borbi  mora  biti  što  više  boraca, jer  i  to  će  biti  uslov  pobede  koju  srpski  narod  mora  izboriti ….” (32). Na  čelu  Saveza  bio  je  Stevan  Todorović. Slava  saveza  bio  je  Vidovdan.

Veslačko  odeljenje (8 veslača)  Dušana  Silnog  priredilo  je  1911.  izlet  od  Dubrovnika  do  Kotora.  Za  12 sati  i  30  minuta  prešli  su  80  km  (46  morskih  milja). Čamac  se  zaustavljao  u  Herceg Novom  i  Risnu.  Sokoli  su  svuda  pokazivali prema Dušanovcima  bratsku  pažnju,  naročito  u Risnu, gde  je  Dušanovcima  bila   priređena  bogata  večera,  na  kojoj  je  bilo  oko  60  osoba. Rišljanski  sokoli,  na  čelu  sa  svojim  starešinom  kapetanom  Aleksandrom  Vidovićem,  ispratili  su  ih  na  čamcu  sve  do  Perasta. Pred  Kotorom  im  je  izašlo  u   susret  veslačko  odeljenje  kotorskog  Srpskog  Sokola (33). Srpska sokolska  župa na  Primorju  osnovana  je  1911.  u  Herceg Novom. U Župu  je  ušlo  7  društava  iz Boke  Kotorske (Risan, Kotor, Herceg-Novi, Đenović, Bijela, Budva  i  Paštrovići-Kastio), Dušan Silni iz Dubrovnika  i  Srpski Soko iz  Knina.

Posle  sarajevskog  atentata  Frankovci  su  opustošili  Dom  Dušana  Silnog u Dubrovniku,  potopili  društveni  čamac,  skinuli  natpis  Dušan  Silni  sa  Doma  i  gimnastičke  sprave  bacili  u  more. O reakciji Pera Budmanija: „Demonstracije, koje je 4 jula, kada su bile zadušnice za austrijskog naslednika, udesila u Dubrovniku fukara, natjerana od austrijske policije, protiv dobrih patriota a naročito Srba, tako  ga raspališe (govorio je u jednoj kafani, gdje se je od njih sklonio, da će pucati na tu  rulju).“ (34).  Primorski  Srbi nastojali  su  da prebegnu  i  kao  dobrovoljci  stupe  u   vojske  srpskih  država.  Mnogi    nisu  uspeli  u  tome. Niko Kaput, Srbin katolik  iz Dubrovnika,  borio   se  u  odredu  Vojislava Tankosića u odbrani Beograda. Pero Goce-Gučetić, Jozo Lujić, Job, Midžor i drugi dobrovoljci borili su se u redovima srpske vojske. U hotelu Antuna Kisića u Gružu austrijske vlasti držale su četvoro Srba iz Dubrovnika kao taoce. Oni su više puta dnevno morali da se voze, kao taoci, od Gruža do Uskoplja. Antun Kisić je iskreno saosjećao sa taocima koje su bili često insultirani od austrijskih pristalica. Oduševljale su ga pobede srpske vojske. Posle sloma Potiorekove ofanzive na Srbiju neopaženo od stražara  obavestio je o tome  taoce  komentarišući „Bježe kao zečevi !” (35). Članovi  saveza  iz Srbije borili  su  se  u  redovima  srpske  vojske  do  oslobođenja  i  ujedinjenja  srpskog  naroda. Za  vreme  okupacije  austrijske  vlasti  su u svojoj zoni internirale  muškarce članove  Saveza   sokolskih  društava  Dušan  Silni (36). Posle  rata  24.9.1920.  obrazovana  je  Sokolska župa Beograd „Dušan Silni”   Saveza  sokola SHS   a  prvi  starešina  bio  je  istoričar  i  državnik  Ljuba  Jovanović. Do  1929.  uz  Jugoslovenski  soko  postojao  je  Srpski soko  „Dušan Silni”. I drugi klubovi i  društva koristili su  naziv Dušan Silni. Vršački  fudbalski  klub  Dušan  Silni  je  1928.  medaljom  obeležio 10 godina rada (37). Sokolsko društvo Skoplje-Matica priredilo je 1939. proslavu 30-godišnjice osnivanja sokolstva na Jugu.  U Spomenici o proslavi  istakli su : „30 godina su kratak period u životu jednog naroda, ali u životu jednog čoveka predstavljaju dovoljno dugo vreme da se zaborave mnogi događaji i časovi, naročito ako su bili teški i bolni. Stare generacije koje su učestvovale u stvaranju ove države lagano izumiru. Veo zaborava pokriva njihova velika dela. Nove generacije ne znaju za teške dane ropstva i mučne borbe za oslobođenje. Rođene u slobodi i suviše zauzete borbom za lični opstanak ne mogu dovoljno da cene značaj narodne slobode. Oni je smatraju kao nešto prirodno, dato samo od sebe. Međutim, i sloboda, kao i zdravlje i mladost, ima značaj negativne vrednosti i ova se vrednost u punoj meri oseti tek onda kad se izgubi.”(38).

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

 

IZVORI:

1. Milojko Jeftimijades, „Dr. Vladan Đorđević”, str.213-214,Oko Sokolovo,br.9, 1 novembra 1938, Beograd

2. Vojislav Rašić, „Istorijski  razvitak gimnastičkih društava u Srbiji” str.90, Srpski  vitez, br.4, 1 april 1912, Beograd

3. Pravila Građanskog gimnastičkog društva Dušan Silni”,str.28, Rad Građanskog gimnastičkog društva „Dušan Silni”, 1892, Beograd

4. Nikodije Trujić, „Fizička kultura u školama Srbije u 19. veku”, Beograd 1976

5. Petar D. Pavlović, „Srpski Soko”,str.67-70, Srpsko Sarajevo 1999

6. Saša Nedeljković, „Srpska društva u Dubrovniku”,str.162, Bratstvo, br.X, Društvo „Sveti Sava”, 2006,  Beograd; Nebojša Rašo, „Srpski soko Herceg Novi“, str. 17,19, Herceg Novi, 2008;

7. L.I. Brkić,S „Srpskom  Sokolu”,str.88-89, Soko, br.6, God. II, 1.Jun 1912, Njujork

8. Miloš A. Vasić „Tridesetogodišnjica spajanja Beogradskog Sokola i Dušana Silnog”, str. 36, Oko Sokolovo,br. 3 i 4, 26 mart 1939, Beograd

9. Dr. Stefan Ilić, Dr. Slađana Mijatović, „ Istorija fizičke kulture“, str.528, Beograd 2006;

10. Miloš A. Vasić,Isto. str. 36;

11. Srpski vitez, br. 3,str. 67, 1 mart 1912, Beograd;

12. Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”,Oko sokolovo,br.2,1938, Beograd  ili  Marija Stojić, „Vizuelna kultura Sokola”,str.43-44,Sokolska knjižnica (www.rastko.org.rs)

13. Radomir Stolica, „Znak oficirskog mačevalačkog kluba viteškog  društva “Dušan Silni”, str.91,  Dinar, br.22, april 2004,Beograd

14. Nada Todorović, „Jugoslovenske  i  inostrane  medalje”,str.60,Beograd, 1964.

15. Slobodan Homen, „Medalje društva Dušan Silni”,str.89, Dinar, br.22, april 2004, Beograd

16. Radomir Stolica, Isto,str. 89;

17. Nikodije Trujić, „Fizička  kultura u školama Srbije u 19. veku”, str. 541, Beograd 1976

18. Nikodije Trujić,Isto, str.766.

19. „Natalija Ristićeva”,str.131-132,Srpski vitez,br.5-6,God.IV,maj i jun 1912, Beograd

20. dr. Gojko Jakovčev, „Sokolići u odbrani Beograda 1915 godine, str.16, „Oko Sokolovo”, br.  11-12, 1998;

21. Srbislav Č. Todorović, „Srpski olimpijski  komitet (1910-1920)”,str. 21,Beograd 2003;  Slavica Berić, „Čovek brži od voza”, str.26-27, Magazin, 22.jun 2008, br. 560, Beograd;

22. Dr.Stefan Ilić, Dr.Slađana Mijatović, „Istorija fizičke kulture kneževine i kraljevine Srbije III deo”, str.115-117, Beograd, 1994

23. „Rad i stanje Beogradskog viteškog društva „Dušan Silni” ”, str.28,Beograd,1908

24. „Srpsko Sokolstvo”, str.108, „Srpski Soko”, br.7, God.II, 23.mart (5.april) 1908, Sremski Karlovci

25.  Sveta Milutinović, „Kako se u Beogradu živelo u prvim danima Svetskog rata”, str.536, Beogradske opštinske novine, Juli-Avgust 1934 g,br.7-8,God.52, Beograd

26. Novica Pešić, „Narod i dobrovoljci brane Beograd 1914 i 1915 godine”,str.44, Dobrovoljački glasnik,br.26, God.XV,Decembar 2005,Beograd

27. Milan Ž. Živanović, „Dubrovnik u borbi za ujedinjenje 1908-1918”, Beograd 1962;

28. Arsen Đurović, „Modernizacija obrazovanja u kraljevini Srbiji 1905-1914″, str.580, Beograd  2004.

29. Sokolsko društvo Skoplje-Matica, „Spomenica o proslavi 30godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god. ”, Str.5-30, Skoplje, 1940

30. Saša Nedeljković, „Savez srpskih dušanovaca”, Dobrovoljački glasnik, str. 167-171, br. 29, God.XVII , Beograd, Jun 2007

31. Sokolsko društvo Skoplje-Matica, Isto, str. 6-30;

32. Dr.Milorad Dragić, „Rad Ljubomira Davidovića u Sokolstvu”,str.115-116,Spomenica Ljubomira  Davidovića, Izdanje glavnog odbora demokratske stranke, Beograd

33. Srpski Soko, God. V, br. 9-10, str. 166, Sremski Karlovci

34. „Demonstracije u Dubrovniku”, Ilustrovani  list, br.29, God. I, 18 srpnja 1914, Zagreb;             A.B. „Pero Budmani”, str. 1-2, br. 51,  “Dubrovnik”, 23.decembar 1939, Dubrovnik;

35. „Antun Kisić”, str. 4, br.36, “Dubrovnik”, 2.oktobar 1937, Dubrovnik; Dubrovačke vijesti,str. 3,br. 5, ”Dubrovnik”, 5 februara 1938, God. XXV, Dubrovnik;

36. M.P. „Vojislav Tankosić”,str.2-3,br.43, „Dubrovnik”,2.novembra 1940,Kotor –Dubrovnik Novica Pešić, „Kosta Vojinović Kosovac”, str. 24-25, Beograd , 2007

37. Medalje iz zbirke  Gradskog muzeja  Vršac, str.47, Gradski  muzej  Vršac 2004

38. Sokolsko društvo Skoplje-Matica, Isto,Str.5;

 

Vezane vijesti:

SLOVENSKI BALOVI I PLESOVI SOKOLA | Jadovno 1941.

SOKOLSKA ČETA U BRATIŠKOVCIMA | Jadovno 1941.

SAVEZ SOKOLA U PRIPREMI ODBRANE OTADžBINE | Jadovno …

SOKOLSKO DRUŠTVO DUBROVNIK I SEOSKE SOKOLSKE ČETE

Značaj seoskih sokolskih četa | Jadovno 1941.

PUPIN POČASNI STAREŠINA SRPSKE SOKOLSKE ŽUPE U …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top