fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Више од нетрпељивости

Dmitrovic_1.jpgДа ли су Срби негде и некада заслужили да Филип Давид понижава њиховог председника? Јесу, за време Другог светског рата, кад су од конц-логора сачували породицу Давид.

То се, једноставно, не ради, непристојно је, није својствено културном човеку, то излеће као из кутија шибица уских људских оквира, заснива се на нетрпељивости, искључивости, помало и мржњи. Да, у питању је скандалозан поступак писца Филипа Давида у Народној библиотеци Србије, приликом доделе награде за најбољу књигу („Кућа сећања и заборава“) када је исти, примајући признање, рекао: „Морам да се оградим од присуства председника Томислава Николића. Поштујући институцију председника, ја од деведесетих не подржавам његову политику“. Николић је седео у првом реду, три метра удаљен од Давида.

Награда, да не буде забуне, не носи име Томислав Николић. Награду, и ово ваља имати на уму, није уручивао председник државе, он је дошао да снагом функције привуче пажњу јавности, медија, на једно лепо и вредно признање.

Томислав Николић није силом у кабинету председника Србије. Није га изнедрила оружана акција, упад с калашњиковом (уз претходно паљење и освајање националне телевизије и Народне банке), искакање иза завеса сатканих од долара… Томислава Николића за председника Србије изабрао је народ, грађани Србије. Филип Давид није, али Филип Давид, ваљда, има обавезу да поштује вољу народа, државу у којој живи, њене институције и да то поштовање покаже тамо где се оно очекује, подразумева.

Хоћемо ли се – питам ове који аплаудирају Давидовом гесту – од сада ограђивати на сваком скупу (културном, политичком, спортском) од оних са којима се не слажемо, за које знамо да су покрали државу, навијали да Србија буде бомбардована, за рекордно кратко време из једнособних станова и приградских уџерица ускочили у виле на Дедињу и Сењаку, вређали ову или ону веру, подржали независност Косова…?

Може Филипу Давиду џигерица да се диже сваки пут кад види Томислава Николића, Александра Вучића, Ивицу Дачића… али то осећање се не показује у националном храму књиге, већ на изборима, у стану, у страначким просторијама.

Колико поштује институције државе Србије, Давид је показао и тако што је све време боравка у Народној библиотеци, укључујући тренутак уручења споменутог признања, имао капу на глави. Шта је тиме хтео да каже? Капа се скида и у кафани.

Да ли су Срби негде и некада заслужили овакав однос Филипа Давида према њиховом председнику, какав год он био и како год да се зове? Изгледа да јесу. Сам Давид је објавио да су све време Другог светског рата његова мајка, старији брат и он провели у сремском селу Манђелос. Тамо су их Срби чували и сачували под презименом Калинић.

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: