ВИШЕ ОД БОЛА – Сотоне, децу вам никада нећемо опростити, Бог нека вам суди

Драган, отац мале Анастасиjе, препричао jе њене последње речи. Анђео измучен пакленим мукама, сањао jе да се пресели у своjу кућицу, где нема бола, где нема пакла коjи нам jе неко посеjао мислећи да jе изнад Бога, изнад небеске правде, изнад свега.

Мали анђео jе знао да земаљске правде нема. И да jе jедини пут спаса онаj што води на Небо.

Стаjао сам jедног дана уз зид jедне онколошке клинике у Београду, где jе доктор, коjи jе видео многе дечjе смрти, рекао: Мама, тата, идите код свога чеда и олакшаjте му последње дане…

Свест ми jе мркла, осећао сам како клизим низа зид те онколошке клинике осећаjући ужасни бол тих родитеља коjе сам довео по последњу наду. Наде ниjе било.

Њиховог малишана, тада старог само четири године, неко jе осудио на смрт, jер jе Велики Сотона са Запада проценио да jе свака дечjа смрт тако мала, тако небитна у поређењу са Сотониним пакленим планом опстанка по сваку цену.

А, Србиjа ћути.

Народ коjи умире у мукама, избомбардован ураниjумом и пираленом, свесно жртвован за велики Сотонин експеримент за будућност Запада, где не треба врбовати заморчиће, jер jе рат идеална прилика да се наследници Менгелеа истакну, а можда се оките и Нобелом.

Да ли ће невидљиви докторат сада већ покоjне Мирjане из Крагуjевца икада угледати светлост дана, или ћемо и децу опростити зарад смрдљиве коалициjе за своjим убицама? Докле сеже морални понор ове, као и претходних власти? Колики данак у крви jош дугуjемо?

Несрећни Драган Траjковић, луд од бола за мезимицом, тужиће државу, тужиће лекаре, тужиће све за коjе мисли да су му срушили живот и узели дете коjе jе гаjио од кила меса.

И у праву jе.

Али, ко ће на суд извести Сотону што jе на Србима и српскоj деци испробавао ураниjум и пирален и уредно бележио: толико рођених, толико преживелих, толико умрлих; Посебан сектор – Врање, породица – Траjковић, jединка – Анастасиjа.

Анастасиjа, што jе маjци и оцу рекла „ништа ме не боли, не секираjте се“, а медицинскоj сестри „не могу више…“

Грешна ми душа, избегао сам сахрану детета чиjе сам родитеље гледао како ужаснуто слушаjу доктора коjи каже: „Мама, тата, идите код свога чеда и олакшаjте му последње дане…“

Таj мали анђео, коjи би ових дана, да ниjе било Сотоне, требало да напуни jеданаест година, да иде у школу, да тера лопту и гања сукњице своjих другарица, последње jе рекао: „Мама, не даj ме…!“

На његовом гробу играчкице и заустављено време.

Како да кривим грешне лекаре, како да њихове диjагнозе буду узрок смрти напаћених малих душица!

Коме да судимо, кад jе Сотона, таj пали Божjи анђео, завладао светом, како да заборавимо оно „Срећан Ускрс, Срби!“ на бомбама коjе су падале на оваj намучени народ, на бомбама коjе су децу убиjале на ноши и шлогиране старце у болничким креветима усред Београд, отвореног града, коме нису праштали ни Поћорек, ни Хитлер.

Мала Анастасиjа сахрањена jе са сузом залеђеном у оку и поруком на уснама коjу никад нико неће одгонетнути. У белом сандуку, симболу невиности и уз врисак до неба.

Да ниjе било „милосрдног анђела“, не би било ни њене смрти. Ви, Сотоне, коjи сте у своjе руке узели правду, горећете у паклу, а ми ћемо вас, упркос свему, жалити, jер ће ваша смрт бити вечна.

Али вам децу никада нећемо опростити. Бог нека вам суди, тамо, у оноj кућици где jе кренула намучена душа мале Анастасиjе.

Смрт, свуда смрт неjаких и невиних, какав jе ово живот, какав jе ово мир…

Господе, спаси и помилуj.

Пише: Милан Јовановић

Извор: Интермагазин