fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

ВИНKОВЦИ: 31 ГОДИНА ОД УБИСТВА ПОРОДИЦЕ ЗМАИЋ – ЗЛАТKО, БРАНKА И ЋЕРKА НИНА УБИЈЕНИ У СТАНУ

У понедељак 30. јануара навршава се тачно тридесет и једна година од злочина у Винковцима када су на тај дан 1992. у своме стану у центру града убијени су домаћин Златко Змаић (48), његова супруга Бранка (48) и ћерка Нинослава, која је имала само 19 година.
svece-crkva.jpg

Реч је заборављеном догађају који никада није био интересантан ни политичарима, ни представницима невладиних организација али ни правосудним институцијама. Ово су неспоменуте жртве грађанског рата који је вођен у периоду од 1991. до 1995. године а реч је о обичним људима, цивилима који су своју националност, нажалост, платили животом.

Змаићи су одлучили да остану у свом граду и онда када су Срби масовно у избегличким колонама напуштали овај градић на истоку Славоније. Веровали су да им нико неће наудити. Ако некоме и нису помогли, свакако никада нису никоме одмогли. Били су поштени и узорни грађани, незаинтересовани за политичка превирања и сукобе. Није их било брига ко је какве националности и коју веру исповеда, а људе су искључиво делили на добре и лоше. Штавише, Змаићи су имали пријатеље међу свим народима, па и њихова родбина је била национално мешовита.

Породицу Змаић комшије и познаници памте и помињу као добродушне, поштене и племените људе. Нису Змаићи ни у најцрњим сновима могли помислити да би се у њиховом граду могло десити све оно што се десило. Делили су судбину преосталих српских породица у граду надајући се све време да ће то ратно лудило коначно престати. За Србе у Винковцима ноћи су биле посебно тешке и стресне, препуне страха, стрепње и неизвесности јер управо током ноћи дешавали су се ти фамозни „нестанци“ грађана српске националности. Одвођени су из својих кућа, станова и склоништа у логоре и мучилишта одакле се многи никада нису вратили. Према речима преживелих винковачких Срба, нико се није осећао сигурним а бојазан да се сутрадан не пробуде живи постала је тако реална. Стога је свако ново освануло јутро за винковачке Србе представљало један нови успех или како преживели истичу „празник“.

Дан по дан, ноћ по ноћ, седмица по седмица…полако али тешко одмицало је време. У Винковцима, том великом граду логору, сати су текли као године али Србе није напуштала нада да ће ратни пакао напокон стати и да ће се све једном вратити у нормалу.

Златко није желео да узме пушку у руке и да пуца на своје рођаке, комшије, пријатеље. Одбио је хрватску униформу али је зато увек био ту за своју породицу, спреман и животом да брани част својих најближих. Бранка је била брижна мајка и супруга, вредна и великодушна жена, увек спремна свакоме да удели комплимент или лепу реч. А Нинослава, млада девојка, пуна живота, жељна дружења и излазака. Била је у оним најлепшим годинама. Изласке са пријатељима, путовања, шетње и прославе зауставио је тај сурови рат. Пред Нином су биле бројне важне животне одлуке. Маштала је и о факултету и студирању.

Сањала је да се бави послом који воли, да пропутује свет, да ужива у свим благодетима које младост и живот доносе. Није желела да напушта свој град, да се раздваја од друштва и средине на коју је навикла и која ју је волела. У успоменама својих другара Нинослава је остала упамћена као особа ведрог духа, као позитивна, весела и насмејана девојка, као оптимиста и борац, као одличан и узоран ђак. Била је омиљена у друштву, сва радост и понос својих родитеља.. „Стишаће се рат, брзо ће проћи“ – тешили су се Змаићи чврсто верујући да им нико неће наудити.

Веће сигурности ОУН-а донело је Резолуцију (743), 21.02.1992. о покретању мировне операције и слању међународних заштитних снага на подручју Хрватске за раздобље од 12 месеци (у склопу тзв. Венсовог плана за Хрватску). Снаге УНПРОФОР-а распоређене су у 4 заштићене зоне (УНПА сектора). Сектор Исток обухватао је подручје Барање и источне Славоније, а седиште се налазило у Ердуту. Нажалост, пре доласка мировних снага почињен је ужасан злочин.

Међутим, хладног, зимског 30. јануара 1992. у строгом центру Винковаца, на подручју под контролом хрватских снага почињен је тежак злочин. Убијени су мајка, отац и њихова кћи. На свиреп начин угашена је породица Змаић. Угашени су младалачки снови једне младе девојке, угашена су три недужна живота. За убиство невиних људи до данас нико није одговарао, а злочин је готово три деценије препуштен забораву. Змаићи су сахрањени у породичној гробници а део њихове родбине се преселио се у Бањалуку.

Само на подручју Винковаца током 1991. и 1992. убијено је најмање стотину цивила српске националности, и још више ратних заробљеника. Осим сурових ликвидација у самом граду Винковцима, посебно су остали упамћени злочини хрватске војске извршени у месту Мирковци. Тамо је у периоду од пролећа 1991. до краја 1992. године масакрирањем, снајперима и гранатама мучки убијено четрдесет мештана, махом цивила, међу којима је била и четрнаестогодишња Бранислава Голубовац.

Ту су и злочини у Kараџићеву, Маринцима, Јанковцима, Маркушици, Габошу где су такође на свиреп начин убијани цивили, жене, стари и немоћни. Посмртни остаци великог броја цивила до данас нису пронађени и они се воде као нестали.

Извор: МОЈА ПОСАВИНА

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: