Vinfrid Volf: Ko je kriv za Prvi svetski rat?

Da je nemačka naum stvaranja Srednje Evrope Nemačkog carstva – svojevrsne kontinentalne tvorevine pod upravom Berlina – kumovao Prvom svetskom ratu, dokazuje knjiga „Tešitelj“. Delo dvojice nemačkih autora, Klausa Gitingera i Vinfrida Volfa objavila je izdavačka kuća „Prometej“, a u vrsnom prevodu Miloša Kazimirovića

Vinfrid Volf je na mestu poslanika Partije demokratskog socijalizma u Bundestagu proveo dvanaest godina. Na prvu vest o bombardovanju SRJ odlučio je da se što snažnije suprotstavi lažima i ratnoj histeriji, pa je samo tri dana nakon početka NATO agresije pokrenuo novine „List protiv rata“ koje su štampane u 300.000 primeraka.

Da bi svetu izneo pravu pozadinu rata na Kosovu (političko-ekonomsku), objavio je i knjigu „Bombastični poslovi“, u kojoj dokazuje da su ekonomija i interes privrede glavni razlozi tog sukoba. I ova, kao i knjiga koju je napisao sa Klausom Gitingerom, pored iznošenja istine na videlo i raskrinkavanja manipulacija ima za cilj da poruči nemačkom narodu da njihovoj domovini ratovi više nisu potrebni, tačnije – da Nemačka više ne sme da vodi rat.

Volf je protekle nedelje bio gost Beograda i Novog Sada, kao jedan od dvojice autora „Tešitelja“, knjige koja je iznova pomerila granice tumačenja istorije u segmentu koji se odnosi na genezu Prvog svetskog rata, i prave uzroke njegovog izbijanja. „Tešitelj“ je zapravo odgovor na knjigu Kristofera Klarka „Mesečari“, podnaslova „Kako je Evropa krenula u Prvi svetski rat“.

Gitinger i Volf „obaraju“ oko šest stotina Klarkovih teza, kojima on dodatno uljuljkuje nemačku javnost manipulisanim podacima, udaljujući je još više od istine i istorijskih činjenica. „Mesečari“ se svrstavaju u istorijske studije koje su u Nemačkoj i u Austriji podstakle vraćanje starim tumačenjima Prvog svetskog rata. U Nemačkoj je počev od 1914. pa sve do sredine 60-ih godina prošlog veka uglavnom zastupana teza o uplitanju u rat bez jasne namere – u skladu s tezama koje su širile samozvane elite Berlina i Beča.

Kako i kada ste odlučili da otpočnete rad na ovoj knjizi?

Glavni povod za nastanak ove knjige bio je da se suprotstavim čoveku čije su nadriteze bile dobrodošle nemačkoj javnosti i koji je Nemce oslobađao krivice. Klarkova knjiga je zastupala tezu koja je postojala još od Vajmarske republike – da niko nije kriv za rat, ili su pak za njega svi podjednako krivi. U Nemačkoj je do 1960-ih godina vladalo mišljenje da Nemačka ni u kom smislu nije odgovorna za Prvi svetski rat. Mnogi ne znaju da kod nas još od 1919. godine izlazi časopis „Ko je kriv za Prvi svetski rat“, u kojem se osporava nemačka krivica za taj rat.

Ta atmosfera je vladala sve do izlaska knjige Frica Fišera „Posezanje za svetskom moći“, koja dokazuje koliko je Nemačka imala interes za ulazak u rat, a što je izazvalo pravi politički lom. S druge strane, knjiga Kristofera Klarka, iako bez ijedne nove činjenice, u Nemačkoj je prodata u 250.000 primeraka, a u svetu njen tiraž dostiže više od 1,3 miliona primeraka. Situacija se u Nemačkoj promenila, kao što rekoh, šezdesetih godina zahvaljujući i knjizi, ali i aktivnostima istoričara Frica Fišera, koji je pokušao da dokaže da Nemačka u rat nije uvučena od strane drugih već da je 1914. jedva dočekala rat koji joj je dobrodošao.

Taj stav se proširio, bio je prihvaćen i od šezdesetosmaša, čak se i produbio, sve do 2014, uoči obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Tad se pojavio Klark, koji je okrenuo vodu na svoju vodenicu. Objavio je knjigu koja je u to vreme privukla na svoju stranu vodeće nemačke istoričare. Međutim, zanimljivo je da „Mesečari“ prikazuju učesnike u tom ratu kao nevine. Klark tvrdi da – nema krivice. Svi su po njemu nevini osim Srbije. Jedini krivac za Prvi svetski rat je, naravno, Srbija. Upravo Srbiji Klark posvećuje najveći prostor u svojoj knjizi, opisujući Srbe kao naciju ubica, terorista, tako da u Srbima vidi preteče savremenog terorizma.

U oči pada i to da među imenima koja navodi u knjizi nema ni jednog jedinog nemačkog industrijalca, tj. onih koji su omogućili resurse da se taj rat vodi, daleko pre 1914. Najvažnije činjenice koje svedoče o nemačkoj krivici Klark izostavlja. A među njima i onu da je nemački car izvršio ogroman pritisak na austrijskog cara da objavi rat Srbiji.

Mnogima promiče da je Nemačka i pre nego što je ušla u rat sa Srbijom napala jednu neutralnu državu, Belgiju. Ironiju čitave stvari dokazuje da rat vođen protiv Srbije pokazuje pod jedan – da je prestolonaslednik ubijen u Sarajevu, pod dva – da je objavljen rat Srbiji, a da je napadnuta Belgija! Uz Belgiju napadnuti su i Luksemburg i Francuska! I ja se pitam kakve sad veze ima atentat u Sarajevu s nemačkim napadom na Belgiju, Luksemburg i Francusku? Evo i odgovora: vojni strateg, nemački feldmaršal grof Alfred fon Šlifen, pod čijom komandom su i napadnute ove zemlje, imao je ideju da osvoji Francusku i Rusiju.

Prva na listi mu je bila Francuska, jer je proračunao da će ona zbog izvanredne železničke mreže biti osvojena veoma brzo, dok se ne steknu uslovi za osvajanje Rusije. Na realizaciju ovog plana čekalo se strpljivo jednu deceniju, sve dok nije došao pravi povod koji bi mogao da opravda ulazak Nemačke u rat. Bio je to atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Veoma je bitno da istaknem da danas postoje dva aspekta bitna za tumačenje ove priče. Prvi je ondašnja situacija koju sam pojasnio, a drugi je Evropska unija. Posebno u svetlu sagledavanja napada na SRJ 1999. i pitanje da li se i taj rat može opravdati. Zanimljivo je da je Nemačka, kao i davne 1914, apsolutno odobravala taj rat i prikazivala ga javnosti kao neophodan zato što su socijaldemokrate i zeleni bili na vlasti. Da je na vlasti tada kojim slučajem bio Helmut Kol, oni bi i njega i čitavu desnicu raspeli kao krivce i ratne huškače, a od njihovih sveća koje bi svetlele „za mir“ svetlela bi cela Nemačka. To je zapravo rekao Kol.

Bombardovanje SRJ od strane NATO-a po svemu sudeći predstavlja još jedno svedočanstvo ponovljene istorije…

Još jedan dokaz „ponavljanja istorije“ i jasnog zalaganja Nemačke za novi rat i razbijanje Jugoslavije, time novi rat protiv Srbije, jeste činjenica da je čuvena „trojka“ – Jozef (Joška) Fišer, Gerhard Šreder, Oskar Lafonten – u oktobru 1998, dakle samo nekoliko meseci pre bombardovanja Srbije, otputovala u SAD po mišljenje velikog atlantskog saveznika. Od tog sastanka rat je sistematski pripreman u okviru NATO-a, a sve ostalo što je uzeto kao direktan povod (poput recimo „Račka“) samo je izgovor za taj rat. Koliko znamo, „slučaj Račak“ je ostao nerasvetljen. A rat je za njih bio „gotova stvar“ i pre Račka ili bilo kog drugog potencijalnog povoda.

Kao što ste već rekli, a iznosite u „Tešitelju“, imenitelj i Prvog i Drugog svetskog rata je isti, a odnosi se na borbu za tržište, ekonomsku vlast… Postoji li kontinuitet te borbe kroz EU i danas?

Da, cilj je isti, samo je 1914. pokušano ostvarivanje svim sredstvima, a danas se to radi kroz institucije EU, kroz monetarni unitarizam, kroz jednu valutu, evro, kojim se iz Brisela upravlja. Evo i primera – Grčke. Da smo, recimo, pre krize u Grčkoj govorili da može da dođe do toga da njena vlada prepolovi penzije i da uvede mere štednje, i to rigorozne, svi bi rekli da je to levičarska kleveta EU. A, eto, doživeli smo da vidimo rasplet događaja u Grčkoj. Vlada se oslonila na referendum, narod se izjasnio da je protiv mera štednje, i to 62 procenta Grka, ali vlada Grčke je podlegla pritisku EU i od tada se ponaša onako kako Brisel hoće. Objavio sam i knjigu o tome – „Grčka tragedija“ je izašla 2016. Moj koautor je decenijama bio dopisnik grčkih medija i doživeo je da njegova grčka penzija sa 1.800 evra spadne na 800. Međutim, uprkos činjenici da su te drastične mere u Grčkoj bile i protiv Ustava i zakona, zapadni svet je objasnio da je „grčki put“ model za rešavanje kriza, poput one u Portugaliji, Irskoj, ali i budućih kriza.

Nesreća je u tome da je nemačka privreda u poslednjih 120 godina suočena sa istom situacijom. Danas možda moćnija od ostalih zemalja, ona nema dovoljno tržišta, kao na primer Francuska, Engleska, Španija, koje su se postarale da ga u dobroj meri obezbede pređašnjim kolonizacijom. Nemačka ima mnogo više muke da obezbedi plasman svojih proizvoda. Zbog svega toga i okasnele industrijalizacije ona se na početku 20. veka kasno uključila u ovu trku i stoga je tražila i traži da na svaki mogući način proširi tržište. Kad se uzmu u obzir planovi koje su dosad razni umovi savetovali nemačkim vladarima kao pravce razvoja, to jest ekspanzije, vidimo jasnu paralelu s današnjim principima EU.

Mogu se čuti mišljenja da se granice današnje EU u dobroj meri poklapaju sa – Hitlerovim. Šta mislite o tome?

Ta poređenja Hitlerovih zacrtanih granica sa granicama današnje EU mogu se čuti, međutim to nije tačno. Istina je da je jedna od preteča ideje osnivanja EU bio memorandum nemačkog kancelara Teobalda Holvega, a iz pera njegovog prvog savetnika i kasnijeg naciste Kurta Riclera. Taj memorandum iz septembra 1914, kada je Nemačka pokorila Belgiju i zakoračila u Francusku, objašnjava kao primarni ratni cilj Nemačke – osnivanje unije država pod imenom Srednja Evropa Nemačkog carstva. To carstvo je trebalo da se sastoji od Holandije, delova Francuske i Belgije, a ostale zemlje, Dansku i Češku, Rikler je smatrao da ne treba silom gurati u to, jer kada se stvori Srednja Evropa, one će same moliti da ih prime.

U jednom intervjuu koji ste nedavno dali kažete da Srbiji ne biste savetovali da ulazi u EU. Šta je vaš glavni argument?

Zemlje poput Srbije, ili Grčke recimo, služe samo kao kolonije velikih država koje ovde povećavaju svoj profit da bi ga uložile u naoružanje i širile dalje svoj uticaj na račun malih.
Shvatio sam kako Evropa funkcioniše kada je došlo do ekonomske katastrofe u Grčkoj. U jednoj maloj zemlji socijalistička vlada odbacuje diktat štednje i kaže da narod mora od nečeg da živi. Mada su pod pritiskom bile zatvorene i banke u Grčkoj, grčki narod je sa dvotrećinskom većinom izglasao da neće mere štednje i da ne prihvata pritisak.

U međuvremenu Aleksis Cipras i njegova vlada kapituliraju i postaju vazali Zapada. Janus Varufakis je napisao knjigu o unutrašnjim procesima EU i potom pisao o sastancima ministara Evrozone, što je kritikovao. Apsolutno je apsurdno da grupa država koje imaju evro odlučuje preko glava jedne suverene države kako će oni povećavati ili smanjivati penzije i sl.

Ta evrogrupa u zajednici sa Svetskom bankom i MMF-om u stvari vedri, oblači i poništava svaku pomisao na suvereno odlučivanje neke evropske države. Dugo su mini-sastanci te evrogrupe podsećali na sastanke krimi-grupa, gde glavni gazda vodi reč, a ostali samo povlađuju. U ovom slučaju je vođa sedeo u invalidskim kolicima i zvao se Šojble. Sve to je, nadam se, dovoljan razlog da ne ulazite u EU. Ima ih još mnogo, naravno.

Srbija je već godinama unazad pod snažnim pritiskom priznanja samozvane države „Kosovo“.Kako kao iskusni političar i poznavalac situacije vidite potencijalni ishod ove situacije?

Smatram da je parčanje i separatisanje država u sve manje i manje države i državice katastrofalno i tragično. Rast kvota i besposlice i talasi emigracije prate takve procese separacije. Model bivše Jugoslavije bio je jedno od mogućih rešenja za ovu regiju. Možda bi razmena teritorija ili poravnanje granica bilo svrsishodno nekom budućem miru. U svakom slučaju, Srbija ne treba da se oslanja na pomoć Evropske unije, jer ona u ovom času toliko zavisi od Nemačke da na kraju donosi odluke koje su u interesu Nemačke. Evropa se ponaša kao i Nemačka, često i kontradiktorno. Na primer, za Kosovo se kaže da mora da ima samostalnost, a kod Katalonije tvrde da samostalnost ne dolazi u obzir.

Kultura nesećanja, kao svojevrsni danak globalizmu, ide naruku i krojačima neke nove istorije, ali i onima koji već napisanu istoriju prekrajaju po svojoj volji… Šteta koju ta kultura nesećanja može da donese novim naraštajima je nesaglediva. Koliko knjige kao što je „Tešitelj“ mogu da učine da ta šteta bude manja, ali i da doprinesu samoj istorijskoj istini?

Ne sećati se, potiskivati sećanje ili forsirati pogrešno sećanje je greška. To su rezultati nedovoljnog insistiranja na poznavanju istorije, jer kad narod ne poznaje istoriju, može svašta da mu se proda.

Evo i dokaza. Kada je počelo bombardovanje SRJ 1999, u Nemačkoj se govorilo o tome da Srbija ratuje onako kako je to Hitler radio, uz prikazivanje filmova o Hitlerovom ratovanju, pa se govorilo da se u Srbiji stvara novi Aušvic. Narod je tome poverovao, jer nije imao nikakve podatke ili druge izvore informacija. Reagovao je na osnovu onoga što je površno video u medijima.

Učešće u kosovskom ratu bio je i svojevrstan test za Nemce, i sve to je bio deo razvoja koji je Nemačka prošla od ujedinjenja pa nadalje, a kao dokaz citirao bih ministra odbrane Folkera Rija, koji je još 1992. rekao da je njegov osnovni zadatak da korak po korak priprema Nemačku za neki od novih ratova u budućnosti.

Međutim, rekao je Folker, ti ratovi ne zavise samo od vojske već i od naroda, a četrdeset godina građenja pacifističkih instinkata kod ljudi ne mogu tek tako da se izbrišu. Zato moramo korak po korak da se pripremamo za nove ratove, i to ne samo vojskom već je neophodno da se i narod saglasi s tom odlukom. Verujem da će „Tešitelj“, kao i ostale moje knjige, i novine koje objavljujem doprineti istini i miru.

Autor: MILA MILOSAVLjEVIĆ

Izvor: PEČAT