ВИДОВДАН И КОСОВСКИ ЗАВЕТ: Ауторски текст историчара Милоша Ковића

Видовдан је, без сумње, најзначајнији датум у српској историји, бременит значењима и скривеним смислом. То није само сећање на један велики историјски догађај. Косовска битка је, заиста, означила праву смену епоха, прелазак из доба величине и славе у време вазалства и робовања.

Србија, Босна и Зета опстале су, истина, још цео век, богат разноврсним достигнућима. Био је то, ипак, живот у сенци косовског пораза, у ослушкивању топота турских коња и ишчекивању коначног слома.

Историчари ће марљиво бележити косовске и покосовске догађаје. Приметиће да је пораз Срба у Маричкој бици био можда још већи и одсуднији. Реконструисаће ток Косовске битке и испитивати двосмислене вести о томе ко је, у ствари, у њој победио. Проучаваће последице Косовског боја, пад српских земаља под турску власт, затварање у сеоску, патријархалну културу, устанке и побуне, сеобе, акултурацију, промене вере.

Од тога шта се заиста догодило, међутим, не мање важно је оно што су тадашња и потоња поколења о томе мислила. У чему су, наиме, савременици и потомци видели смисао Косовске битке и свега што је после ње уследило? Историје идеја, емоција и менталитета много су захтевније и сложеније од „догађајне историје“. Историчари су их, обузети раздвајањем историјских чињеница од митова, предуго препуштали историчарима књижевности, историчарима уметности и теолозима.

Косовска битка је иза себе оставила невероватно снажно и богато предање. Његов главни тумач била је Српска православна црква. Она је свему што се догодило са кнезом Лазаром и његовим „великим и малим“ војницима, дала хришћански, новозаветни и старозаветни смисао. Завет дат на Косову пољу потврђен је жртвом христоликог владара и његове апостолске војске. Претходила им је последња, кнежева вечера и доцније придодата јудинска издаја Вука Бранковића. Из крила Цркве потекло је и епско, потом и гусларско тумачење, које је нагласило повређену част и јунаштво Милоша Обилића, као и подвиге косовских јунака.

Посебно важно, међутим, било је објашњење узрока пораза и страдања. Време свете лозе Немањића, започето судбоносним бекством Светог Саве из палате у манастир, тумачено је као златно доба праве вере, пронађеног смисла и највиших достигнућа. Доментијан, Савин ученик и биограф, каже да је он „привео Господу“ „свој народ“ и „своје отечество“. Он и његов отац, Свети Симеон, привели су Србе „небеском Јерусалиму“ и учинили их „изабрањем Божијим“. Одступање од завета Светог Саве, кога Доментијан пореди са Мојсијем и назива „вождом Новог Израиља“, подразумевало је казну, сличну оној коју је, због напуштања Мојсијевог завета, задесила „први Израиљ“. Пораз, ропство и расејање дошли су, како понављају већ савременици Косовског боја, „грехова отаца наших ради“. Огрешења цара Душана о оца, краља Стефана Дечанског, Цркву и народ, на које је Васељенска патријаршија бацила анатему, водила су ка страдању његовог сина Уроша и деоби царства. Вук Бранковић је наставио тамо где су стали Мрњавчевићи. Њихови греси пали су на цео српски народ.

Лазар је, међутим, испунио и обновио завет Светог Саве. Измирио је Српску цркву са Васељенском патријаршијом. Светосавски и Светолазаревски, Косовски завет, значио је опредељење за Небеско царство. То није било само бекство из палате у манастир или излазак на бојно поље „за Христа и отечество“. Небеско царство означавало је вечне, непролазне вредности – небеску правду, љубав, доброту, родољубље, подвиг. Пролазно, земаљско царство значило је силу и моћ, саможивост и интерес, издају и страх. И, што је најважније, ни Новог ни Старог завета па, по угледу на њих, ни Косовског завета није могло да буде без жртве.Косовски завет остао је у сржи духовног живота српског народа у невероватно дугом временском распону, од култних списа савременика Косовског боја до дела данашњих стваралаца. У различитим епохама тумачен је и именован на различите начине (Видовданска етика, Видовдански култ, Косовски мит, Косовско опредељење, Косовски завет), али је суштина остала иста. У модерном времену, Косовски завет се вратио од романтичарске епике ка својим древним, новозаветним и старозаветним изворима, понајвише захваљујући делима владике Петра II Петровића Његоша, Светог Владике Николаја Жичког и Охридског и Преподобног Јустина Ћелијског. Међу нашим савременицима, Косовски завет су на овај начин тумачили нарочито митрополит Амфилохије, владика Атанасије Јевтић, Димитрије Богдановић, Жарко Видовић и још неколико писаца.

Косовски завет одлучујуће је утицао на одлуке које су Срби и њихова Црква доносили на одлучујућим раскршћима своје историје, од устанака, предвођених Црквом и патријарсима, против Турака, почевши од 16. века, па све до Карађорђевог ослобођења Србије, које је Његош поздравио речима: „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“ Ослобођење Косова и Метохије 1912. године потврдило је да Косовски завет не значи само идеју, него и везаност за Свету земљу. Без Косовског завета не могу се разумети ни одлуке из 1914. и 1941, као ни Одбрамбено-ослободилачки ратови 1991-1999, у којима су Срби, бранећи Републику Српску, Косово и Метохију, заратили са најмоћнијом армадом у историји света.

Је ли Косовски завет само архаични остатак давно прошлог доба? Или представља и данас живу, делатну идеју, аутентичан морални став и философију историје?

Данашња малодушност и дефетизам пред притисцима да се одрекнемо Косова и Метохије не прете нам само моралним сломом због напуштање сународника и светиња и пристајања на распарчавање Србије. Још је дубља опасност која се крије у одрицању од предањског смисла наше историјске егзистенције. Већинско јавно мњење, предвођено Црквом, међутим, судећи по свим анкетама, не колеба се. Такво опредељење нарочито је видљиво међу младима.

Будућност је на нашој страни. Потребно је само да издржимо и останемо то што јесмо. Само тако ћемо победити и осветлати образ прецима и потомцима. Сачувајмо предање. Останимо у Косовском завету.

Извор: НОВОСТИ