„Vesti“ u poseti: Horst melem na srpske rane

Pozlaćeni krst koji krasi liticu iznad manastira Svetog oca Nikolaja kraj Ljubovije simbol je prijateljstva dvojice posebnih ljudi. Vladika Srpske pravoslavne crkve Lavrentije i Nemac Horst Vrobel već 30 godina neguju gotovo porodičnu bliskost koja je dovela do ideje da na prelepom vidikovcu postave simbol pomirenja srpskog i nemačkog naroda.

Postavljen je na godišnjicu bombardovanja Srbije, a osveštao ga je patrijarh Pavle.
U predivnom ambijentu manastira, ekipa „Vesti“ provela je popodne u društvu dvojice velikih prijatelja.

Hiljade sveća

Horst nas podučava da postoje stvari koje dođu od Gospoda.

– Nas je sve potresao onaj strašan rat koji je zadesio vašu zemlju 1999. godine. Predložio sam vladici da se podigne krst. Odlučio sam da se on napravi u brodogradilištu u Mačvanskoj Mitrovici, da ne sede ljudi bez posla. Još mi lebdi pred očima prizor pred podizanje krsta. Hiljade vernika stoje s upaljenim svećama, a patrijarh sa vladikom osveštava. Bilo mi je puno srce i svi ti ljudi su bili znak da je naš poduhvat bio pun pogodak. Divan trenutak – veli Horst za „Vesti“.

On ukazuje da krst nije tu samo da ukrasi liticu.

– Krst ima misiju da nas opominje da se tako nešto više ne dešava srpskom narodu – s iskrenom verom govori nam Horst Vrobel.

Ali, za njega je krst i kruna dugogodišnjeg prijateljstva. Kaže Horst da se velike stvari rađaju kada za prijatelja imate čoveka poput vladike Lavrentija.

Teška prošlost

– Često dolazim ovde, na svaki rođendan vladike. To je veliki dar Božji da smo se sreli i da se volimo toliko. Naši narodi imaju tešku prošlost iz Drugog svetskog rata. Svaki rat ostavlja rane koje teško zaceljuju. Ali, obični ljudi nisu krivi. U svim malim ljudima ima dosta sličnosti i dobrote – kaže Horst i poverava nam se da je svako mesto na kome je vladika za njega prelepo, pa je tako i Srbija prelepa zemlja.

Sve komplimente uzvraća vladika Lavrentije rečima da porodica Vrobel svojom dobrotom privlači kao magnet.

– Oni su me divno prihvatili kad sam bio na Zapadu (episkop zapadnoevropski i australijski 1969-1973. i episkop zapadnoevropski od 1973-1989). Podigli smo taj krst da nas podseća na nesreće koje smo preživeli, i da više ne ponavljamo greške iz prošlosti – kaže vladika Lavrentije.

Vladikine odaje su skromne, ali se potrudio se da gospodin Horst sa suprugom obitava u manastirskom apartmanu opremljenom divnim komadima klasičnog nameštaja, kao što srpski narod uživa u blagu koje je ovaj velikodušni Nemac poklonio.

Radnici se razumeju očima

– Vladika je bio duhovni arhitekta crkava koje sam podigao. Ja sam napravio institut od 4.000 metara kvadratnih u Nemačkoj. Jedan deo je rustikalan, kopija Kremlja i zvona veličine ruskog carskog koje nikada nije zazvonilo. Sve je to pozlaćeno 24-karatnim zlatom. Njega su pravili radnici iz brodogradilišta u Mačvanskoj Mitrovici. Doneli su ga kamionom, i sa tri krana je podignut. Bili su tamo četiri nedelje sa nemačkim radnicima. Nisu govorili isti jezik, ali su se razumeli očima – ispričao je Horst Vrobel.

Što dalje, to bliže srcu

Vladika Lavrentije veliki deo svog služenja Bogu proveo je sa srpskim narodom u rasejanju.

Od Zapadne Evrope, preko Australije, do Novog Zelanda, naš je čovek, kaže, odan svojoj veri.

– Naš svet je isti ovde i u dijaspori, odan svojoj crkvi bilo gde i voli je kao majku. Nekad se zanese svakodnevnim poslovima, pa ne dolazi redovno, ali kada je pomoć potrebna crkvi, u stanju je za vrelo gvožđe da se uhvati. Što je čovek dalje od ognjišta vere, od svoje domovine, on je njoj privrženiji i ljubomornije čuva pravoslavlje – kaže vladika.

On priča da mnogi hranu ponesu iz zavičaja, ali neće da je jedu.

Čuvaju je da ih podseća na zavičaj. Crkva se trudi da rasejanju nadoknadi nedostatak otadžbine i veže ih za rodni kraj.

– Više ćete vi naći tamo vere i rodoljublja nego ovde u otadžbini. Mi se ovde stalno grejemo kraj tog ognja, pa nismo ni osetili kako je kad je hladno – upozorava nas vladika Lavrentije.

Pola veka monaštva

Prošlo je pola veka od kako se episkop Lavrentije zamonašio na drugoj godini Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
– Proleti 50 godina kao 50 lasta. Ja nisam stigao ni prebrojati, a godine su već otišle. Život je protekao brzo. Čoveku koji radi, život brže prolazi, a ja sam uvek radio i imao brojne aktivnosti – kaže episkop.

Autor: A. Vučićević

Izvor: Vesti online