„Веритас“: Навршила се 31 година од некажњеног злочина над Србима на Купрешкој висоравни

Навршила се 31 година од злочина хрватске војске над купрешким Србима која је убила 54 цивила и територијалца, 150 их спровела у логоре, а заузела сва српска села и сам Купрес, саопштио је Документационо информациони центар „Веритас“.

Веритас; Фото: РТРС

За голготу купрешких Срба, иако се знају имена свих жртава и више од стотину учесника у њиховом страдању, још нико није одговарао.

„Веритас“ подсјећа да су Хрвати 6. априла 1992. године у ресторану фирме „Квалитет“ у Купресу сакупили око 60 територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу и Драгана Челебића.

Наредног јутра – 7. априла су их натјерали да полуголи, по снијегу и хладноћи пјешице пређу 23 километра до Шуице, а на том путу су из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића.

Од Шуице су их истог дана камионом превезли до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали.

По доласку у Сплит један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему, који је са осталим заробљеницима одведен у злогласни затвор „Лору“ и тамо преминуо од посљедица пребијања.

У „Лори“ је већ било десетак Срба заробљених у Доњем Маловану и група Срба из Пребиловаца и Мостара. Ту се наставља са мучењима, међу којима су биле методе спајање на индукторску струју пољског телефона, „самоударање“ главом у зид, међусобно ударање заробљеника“.

Након „Лоре“ заробљени Срби су одвезени у Задар и раздвојени у двије групе уз непрекидно злостављање.

Послије два дана већину Срба су поново ставили у камионе, издвојивши осморицу, браћу Љупка и Ратка Милића, Спасоја Канлића, Славка Драгољевића, Душана Никића, Мирка Чивчића, Душана Милишића и Јову Марића.

Остале довозе у Еминово село код Дувна, гдје су поново изложени малтретирању и иживљавању.

Након два дана заробљене одвозе у Вргорац, претходно издвојивши браћу Драгана и Миливоја Машића, браћу Радована и Марка Машића, Ратка Лугоњу, Ђоку Марића, те Николу и Душана Дувњака.

У Вргорцу је од батина у ћелији преминуо Миле Спремо звани Мигац, којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому.

Послије шест дана у Вргорцу, затворене Србе су Хрвати пребацили у Љубушки гдје се над њима иживљавају наредних двадесетак дана.

Срби су 14. маја 1992. године доведени у Житнић код Дрниша, гдје је извршена размјена. На носилима је размјењен и Стојан Зубић, који је трећи дан по размјени, усљед задобијених повреда преминуо у болници у Книну.

Купрешки свештеник Зоран Перковић, који је заробљен са осталим Купрешацима и један од најжешће малтретираних, размијењен је на истом мјесту девет дана раније, а на размјену је дошао са осам сломљених ребара.

Посмртни остаци двојице Спрема су предати српској страни у новембру 1993. године.

О 16 Срба издвојених у Задру и Еминову селу до данас нема ни трага ни гласа, од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи осакаћени су и физички и душевно.

Од око 5.000 Срба по попису из 1991. години, на Купрешкој висоравни их сада живи 500 до 600.

Извор: РТРС