Верино сећање на заробљеништво у Немачкој

Необични Београђани: Вера Тураковић, дама коjа памти дане у Другом светском рату. Мада jе напунила 93 године, ова ведра старица сликовито памти необичне детаље свог бурног живота

Није чудо када времешни људи рецитуjу стихове коjе су научили у основноj школи, али jесте ако са пуне 93 године уче нове строфе, коjе са лакоћом изговоре.

Поготово jе необично ако причамо о некоме ко jасно препричава догађаjе из Другог светског рата, памти имена сваког битног учесника у тим драматичним догађаjима, некога ко се и сада чуди са коjом снагом jе успео да се врати са принудног рада у немачкоj фабрици топова.

Вера Тураковић jе ведра старица из Купинова, а пре 93 године била jе прва коjа jе крштена у тамошњоj цркви. Ратни вихор jе, заjедно са 33 девоjке из овог места одагнао пут Немачке, а данас jе, како каже, поред ње жива jош само Славица Почуча из Ердевика. И сада jоj jасно промичу слике из тог доба пред очима…

ПУТ У ПАКАО

– Био jе 9. jун 1944. године када су нас Немци, домаће Швабе и Хрвати окупили и одвели у цркву – почиње причу бака Вера за „Новости“. – Рекли су да су минирали цркву, и стрепели смо. Сећам се, била jе jедна веома лепа жена, звала се Нада Ступар, њоj jе jедан Хрват понудио да се уда за њега и да ће нас све одмах пустити на слободу. Много очиjу било jе упрто у њу чекаjући шта ће одлучити, али га jе она достоjанствено одбила. Стрепели смо шта ће бити с нама, неко jе помињао Јасеновац… Маjке су покушавале да дођу до нас, али нам ниjе дозвољено да добиjемо ни храну ни бољу гардеробу.

Госпођа Вера се jасно сећа како су их прво одвели у Руму, где су гладовале три дана и три ноћи. За све то време добили су само jедан оброк, и то танку чорбу од купуса, а могле су да пиjу само воду из цистерни коjа jе имала неку злокобну, зеленкасту боjу. Касниjе пребацуjу затворенице у логор у Тењу. Тамо су jеле црвљив пасуљ, спавале густо збиjене на креветима на спрат…

– Сећам се да jе jедне ноћи успела да побегне нека Јелица Харамбашић – наставља причу бака Вера. – Одмах сутрадан довезли су камионе коjима су нас транспортовали даље. Осванули смо, прво у Марибору, а затим су нас одвели у Берлин. Са нама jе била учена жена, професорка Олга из гимназиjе у Земуну, коjа jе пре тога прошла логоре на Старом саjмишту, у Винковцима и Тењу, па нам jе била нека врста саветодавца. Знала jе немачки, и разумела jе шта нацисти око нас говоре.

Пред затворенице jе било постављено питање да ли ће да раде у фабрици или „да иду даље“, а госпођа Олга им jе саветовала одлазак у фабрику, како не би биле упућене у Јасеновац о коjем се већ свашта говорило.

– Тако смо стигле у фабрику „Велма Валтен“ у коjоj су правили топове – сећа се бака Вера.

– Имали смо jедан оброк дневно и 600 грама хлеба недељно. Неко jе умео да распореди хлеб, па jе имао малу кришку сваког дана, а неретко бисмо, онако исцрпљене поjеле одмах цело следовање, па бисмо осталих дана гладовале.

Наша саговорница jе имала проблем са jаким болом у ногама, и када jе наjзад дочекала ослобођење, готово да ниjе могла да се креће. Вера и данас веома прецизно памти сваки од пресудних датума из свог потуцања по Немачкоj.

– Руси су нас ослободили 23. априла 1945. године, а Немци су пред њихов долазак запалили фабрику тако да jе ватра сукала до неба. Сместили су нас у школу док су борбе jош траjале и пуцало jе са свих страна. Па и када jе све било готово, муке су тек биле преда мном.

СПОР ПОВРАТАК КУЋИ

Када jе рат био окончан, требало jе вратити се натраг, кући, али Вера ниjе могла да хода. Ноге су jоj страдале од промрзлина и напора, и када су све затворенице кренуле пут удаљене железничке станице, она то ниjе могла. Остала jе немоћна да гледа за онима коjи су одлазили, а уз њу jе остала и приjатељица Персида Краjиновић, коjа ниjе могла да jе остави на немилост судбини.

– Остале смо саме, без хране, немоћне… Персида jе видела на отпаду нека стара дечиjа колица, ставила ме у њих, и кренула пут домовине, где год да jе то било. Неко чудо jе хтело да смо налетели на групу ослобођених ратних заробљеника коjи су носили jугословенску заставу. Ишли су пешке иза jедне запреге, у коjоj jе било неколико исцрпљених људи. Питали су нас да ли ћемо с њима, и то ме jе спасло, jер нисам могла да ходам, па су ме наши земљаци ставили у запрегу.

Пут jе бака Веру и њене сапутнике касниjе водио ка „лагеру“ за смештаj заробљеника, али jе био претрпан, па су ноћили у оближњоj шуми, хранећи се конзервама.

– Затим сам срела људе из Боботе у околини Вуковара, коjи су ми помогли jер су се сетили да су моjа маjка и тетке радили пре рата код њих. Срела сам и апотекара Бенка из Земуна, а он jе, видевши ме, позвао доктора Бутковића коjи се сажалио и натерао ме да примим 12 инjекциjа после коjих сам проходала.

Чудесно путешествиjе окончано jе тако што jе Вера успела да се докопа воза, коjи jе одвезао до Земуна. Још се сећа окупљеног народа око тадашње кафане „Орао“. Један Словак jе био са запрегом и повезао нас jе до Бољеваца, одакле сам стигла натраг у Купиново. Ваљда jе цело село било окупљено тог дана, када смо стигли натраг, кући. Моjа маjка ниjе веровала да сам преживела све ово, и опростила се као да сам умрла.

Улазак у родно Купиново остао jе заувек у сећању. У дворишту jе била вршалица, сви коjе воли били су на окупу, а и комшиjе су дошле да помогну, па ни „jаjе ниjе имало где да падне“. Када су jе видели, све се претворило у смех, песму и сузе…

РАТНА „ОДИСЕЈА“

Вера Тураковић ниjе jедина из породице коjу jе рат однео незнано куда у свет. Када jе Други светски рат окончан, ипак су се сви окупили код куће.

– Моj брат Светозар Вукосављевић био jе заробљен и налазио се у Немачкоj у заробљеништву, све док преко Шваjцарске ниjе успео да се врати кући. Други брат Богољуб jе успео да се врати из Беча, такође из заробљеништва, а трећи Милан jе краj дочекао у Аустриjи. Све то време сестра Ружа jе илегално радила за партизане, а код куће су остали само брат Пера и сестра Нада. Па ипак, сви су успели да преживе муке рата.

Маjка се већ опростила са сазнањем да Вера вероватно више ниjе жива, jер како jе рат окончан, заробљеници су се полако враћали кући, само ње ниjе било ниоткуд.

– Сваког месеца по jедан брат се враћао кући, и то, као по неком договору, тачно петог дана у месецу – сећа се наша саговорница. – Само сам jа наjзад стигла до Купинова 20. августа.

УЖАС

Посебнно мучно сећање остало jе у души наше саговорнице када jе поред Дрездена, коjи jе био бесомучно бомбардован, прошла кроз градић Кистрин. Краjем рата, каже она, ширио се ужасан смрад jер ниjе било никог ко би покопао мртве, цео град претворен jе у гигантску рушевину, и све што jе видела на гомили шута била jе jедна завеса и – jедан петао.

ЈЕДАН ОБРОК

У немаЧкоj фабрици заробљеници су радили у три смене дневно, а добиjали су само jедан оброк. Вера се сећа да су добиjале и по десет цигарета, а пошто жене нису пушиле, мењале су их са ратним заробљеницима, па су од добиjених чаршава и пешкира шиле нову одећу и веш.

ДУГОВЕЧНОСТ

Наша саговорница каже како jе успела да доживи дубоку старост захваљуjући раду. Увек jе, каже, била вредна, а када седи беспослена, осећа се као да jе болесна.

– Данашњи родитељи греше у васпитавању и хоће да поштеде децу од озбиљног рада, а пуштаjу их да лутаjу ноћу. То ниjе добро. Ја сам устаjала у четири сата уjутру, спремала сам баки дрва за огрев, одводила бих гуске на бару, па тек онда ишла у школу. Ми смо према своjим бакама гаjиле велико поштовање и нисмо их звали „баба“, већ „маjка“

Аутор: З. Николић

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. марта 2014. године.