Венецијански ММФ уцењивао Немањиће

Млеци од нас куповали сировине, а спречавали да овладамо прерађивачким технологиjама. На Балкану успостављена рођачка владавина. Заборавили смо сопствена искуства и наслеђе

ИНТЕРЕСИ великих сила на Балкану били су и остали jедина мера њихове наклоности према Србиjи. То jе уобичаjен начин вођења спољне политике моћних држава, коjе моћ доказуjу изазивањем и управљањем кризама на традиционално трусним подручjима. У Србиjи се то често не разуме, па се тренутне политичке наклоности великих сила проглашаваjу доживотним љубавима, кажу историчари.

– Наша jе традициjа да наступамо наивно као деца, очекуjући правду, потврду и подршку од моћних земаља коjе се воде искључиво своjим интересима – каже историчар Борисав Челиковић, уредник библиотеке Саборник у Службеном гласнику. – У напорима да добиjемо од неког похвалу и да нас неко прими у своj табор, занемаруjемо старе грешке и понављамо их. Заборављамо и оно у чему смо заиста били добри и велики, па губимо самопоштовање. За то jе одговоран део српске елите коjи се с презрењем односи према своjим традициjама, иако их не познаjе, а некритички усваjа туђе, чак и кад су неприjатељске.

Библиотека Саборник издаjе књиге коjе се баве мало познатом српском прошлошћу. Саговорник „Новости“ истиче да нам прошлост ниjе непозната зато што о њоj нема сведочанства и докумената, већ зато што се они не истражуjу. Зато су наjдрагоцениjе књиге коjе откриваjу времена и догађаjе у коjима jе формиран идентитет Србиjе и Срба, али и слику коjу су други народи стекли о нама.

– Често се потцењуjе моћ традиционалних предубеђења, митова и уверења у односима народа и држава – вели Челиковић. – Ову грешку jе код нас направио део интелектуалне елите коjи jе критичко сагледавање српске историjе претворио у њено порицање. Таj процес jе започет у доба „интегралног jугословенства“, врхунац jе доживео у време комунизма, а и данас траjе. Заборавили смо сопствена искуства и наслеђе, а нисмо прочитали ни разумели како су нас други видели. То jе опасно за народ коjи живи на месту где се вековима укрштаjу интереси великих сила и цивилизациjа.

Он сматра да се морамо вратити до Средњег века да бисмо разумели како су формирана уверења и предрасуде о Србиjи. Књига „Србиjа и Венециjа од 6. до 16. века“ академика Момчила Спремића, коjи jе истраживао млетачке архиве, открива до сада непозната сведочанства. Приближава нам слику средњовековне српске државе коjа jе цивилизациjски била део „византиjског комонвелта“, а економску моћ jе стицала трговином с Млетачком републиком. Венециjа jе била гласник новог доба у коме ће патриjархални ауторитет царева и краљева заменити ауторитет владавине финансиjско-трговачке олигархиjе. 

– Истраживање средњовековних архива дало jе веома актуелне податке – каже Челиковић. – То jе време кад Млетачка република доживљава успон jер има европски монопол у банкарству, трговини и поморском транспорту. Она из средњовековне Србиjе купуjе сировине, а спречава да се у њу пренесу прерађивачке технологиjе. Млеци српске владаре условљаваjу кредитима као неки средњовековни ММФ, чак и кад jе реч о набавци оружjа за супротстављање наjезди Османлиjа. Венециjанци и у тренуцима кад се одлучуjе о судбини Европе на прво место стављаjу своjу зараду.

Зато Млеци наводе крсташе да 1204. године разоре Цариград, а да на име „трошкова транспорта“ узимаjу наjвећи део плена. Венециjа српским владарима шаље усмену подршку за борбу с Османлиjама и изjаве саучешћа кад Турци освоjе неке териториjе, а истовремено султану шаљу дарове и честике на „величанственим победама“.

– Срби и тада, као и касниjе, често прецењуjу снаге и узимаjу на себе терет борбе коjу не могу да изнесу – истиче Борисав Челиковић. – Као кад деспот Ђурађ покушава да направи хришћанску коалициjу за одбрану Европе, а Запад му се подсмева, све док му Османлиjе не дођу пред врата. Сведочанства о томе налазе се у венециjанским архивима, jер jе млетачка обавештаjна служба помно пратила ситуациjу у српским краjевима и слала мноштво детаљних извештаjа.

Он наглашава да су и цариградски архиви пуни важних византиjских и османлиjских докумената о Србима, али су потпуно занемарени. Зато jе нам jе тек пре неколико година француски историчар открио византиjску повељу коjа неспорно доказуjе да су Срби имали државу и краљеве пре Немањића.

– Српски научници, нарочито историчари, не схватаjу ни своjу одговорност, нити колико би заправо могли да ураде за Србиjу – сматра историчар проф др Влада Станковић, аутор књиге „Путовања кроз Византиjу“.

Део његовог истраживања о породичним везама српских владара с византиjском царском породицом био jе непосредан повод да буде позван на Универзитет у Принстону.

– Следећих годину дана радићу у Институту за „напредно истраживање“, коjи jе опште познат као место где царуjу математичари и физичари – наjављуjе Станковић. – Ипак, они су нашли простора и историчаре, а jа радим на проjекту о Балкану у 12. и 13. веку и о стварању специфичне политичке елите тог доба коjа jе подстакнута из Византиjе. Дугом руком византиjских царева, иза свих важниjих догађаjа, на Балкану се ствара испреплетена мрежа рођака коjи владаjу различитим државама или деловима држава. Таj феномен рођачке владавине и солидарности биће пресудан за ток историjских догађаjа на Балкану и после средњег века. Ангажован сам да напишем књигу о томе, уз jош jедну коjа ће бити преглед историjе средњовековне Србиjе, обе на енглеском.

Он истиче парадокс да jе институт у Принстону заинтересован за историjу српског средњовековља, а да у исто време Србиjа припрема школски програм у коме ће се историjа изучавати факултативно.

– Искључивање историjе из школског система, што ће се десити ако историjа постане изборни предмет, имаће катастрофалне последице – огорчен jе проф др Станковић. – Деца коjа се не науче да размишљаjу о историjи потпуно су упропашћена. Од њих неће нико моћи да направи ни добре инжењере или компjутераше, већ само робовску радну снагу. Такви експерименти већ су изазвали трагедиjу коjа jе довела до заглупљивања читавог друштва.

Станковић упозорава да непознавање сопствене прошлости има тешке последице у садашњости. Управо то jе разлог што део самопрокламоване елите презентуjе српску историjу на начин како jе то чинила Аустроугарска у ратноj пропаганди, када су Срби називани „неевропским народом“ и „поквареним Византинцима“.

– Ту jе већ реч о комплексу ниже вредности код неких Срба – сматра др Станковић. – Јер jедина права европска држава у средњем веку, све до ренесансе jе била Византиjа, а Србиjа jе припадала њеном кругу у сваком смислу. Зато jе апсурдно да се у Србиjи данас на Византиjу гледа као у Европи у 19. и првоj половини 20. века. Одваjањем српске средњовековне историjе од византиjске, одузима jоj се смисао и суштина. Заклањање иза „ауторитета“ jе стара бољка провинциjализоване српске науке, коjа се наjвише плаши изношења мишљења и оригиналности. Зато остаjе учаурена у jедном виртуелном свету чиjа jе jедина сврха да се ништа не сазна, а да сви коjи су спремни да служе таквим малоумностима добиjу или задрже неке мизерне привилегиjе.

СРБИ СУ БИЛИ И РОМЕЈИ

ПРИПАДНОСТ ромеjству ниjе поништавала српску етничку, jезичку и сваку другу припадност и идентитет, каже проф. др Влада Станковић.
– Напротив, само зато што jе припадала у потпуности византиjском свету, средњовековна Србиjа jе могла да развиjе и национални идентитет и националне вредности – обjашњава др Станковић. – Свети Сава добиjа црквену самосталност и положаj архиепископа од цара, а не од патриjарха, како се често истиче, jер jе био царев рођак и зато што jе у потпуности припадао византиjском свету. Тиме jе Србиjа изузета од непосредног утицаjа jедне гране ромеjске власти и постала породични посед jедне гране Немањића. Због одређене унутрашње самосталности коjа jе условила да српска црква постане потпуно национална, никада се ниjе развила политичка припадност ромеjству и Ромеjима, наднационалноj категориjи коjа jе представљала „политичку“, а не стварну нациjу.

Извор: Вечерње Новости

Везане виjести:

СРПСКИ НАРОД У БиХ НОСИ БОГА У СРЦУ СВОМ

Goran Latinović: Tvrtkov grb je trebao biti na srpskoj trobojci