Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Povodom teksta „Muzej gori a Veljko se češlja ili O činjenju, nečinjenju i zločinjenju V. Đ. Mišine“
Uskoro će dve godine od upokojenja dr Milana Bastašića (7. oktobar 2016), koga ćemo pamtiti po brojnim zaslugama u medicini, zdravstvu, publicistici, čuvanju sećanja na srpsku tragediju kroz stvaranje Udruženja „Jadovno“, knjige, rukopise…
Po njegovoj želji, bio sam među nekolicinom onih koji su se od njega opraštali pored odra na beogradskom Novom groblju. Uspomena na tog čoveka, na sate i sate koje smo proveli u priči, najviše u staračkom domu na Bežanijskoj kosi, kao i na zaveštanje lične biblioteke i rukopisa Muzeju žrtava genocida, tera me na razmišljanje. Naime, našao sam se pred malim problemom sličnim onom iz stare narodne priče o čoveku koji se sklonio u pećinu a kome se „javio“ glas govoreći mu da će se kajati ako sa zemlje ne uzme ali i da će se kajati ako uzme kamenje. Slična dilema je u mojim mislima: u proteklih godinu-dve, Dušan (Milan) Bastašić na internetu objavljuje razne tekstove u kojima ispisuje, pored ostalog, i nedorečene činjenice, podmetanja i laži uperenih ka meni, Muzeju žrtava genocida a posebno ka episkopu pakračko-slavonskom Jovanu. Odgovoriti ili ne odgovoriti?
Ako odgovorim, znači da u Bastašićevom pisaniju ima neko zrnce istine? Ako ne odgovorim, ostaje pitanje da li oni koji su pročitali najnoviji tekst „Muzej gori a Veljko se češlja ili O činjenju, nečinjenju i zločinjenju V. Đurića Mišine“ mogu da kažu da je Bastašić u mnogočemu u pravu?
A da bih odgovorio na njegove brojne i čudne konstrukcije, trebalo bi mi znatno više prostora nego što je on napisao. Stoga ću se zadržati samo na nekoliko poluistina, podmetanja i laži.
No, pre toga podsećanje na nesporne činjenice: Muzej žrtava genocida je, kao institucija od posebnog nacionalnog interesa, pod apsolutnom kontrolom Ministarstva kulture i informisanja i Ministarstva finansija. Po Statutu, direktora posle javnog konkursa bira Upravni odbor (čije članove postavlja Vlada republike Srbije) a imenuje Vlada Republike Srbije. Ja sam prvi izabrani i imenovani direktor!
Nisam član nijedne stranke. Imam iskustvo u prosveti, muzeologiji, arhivistici, informisanju, bibliotekarstvu, u vođenju naučno-istraživačkih projekata i naučnih institucija.
Direktora, po Statutu, razrešava Vlada Republike Srbije na predlog Upravnog odbora! Direktor planove obrazlaže Upravnom odboru i Ministarstvu kulture i o svemu učinjenom njima podnosi izveštaje (a ne nekakvoj grupi građana, kako bi to želeo stomatolog Dušan M. Bastašić).
Muzej ima svoje planove i programe, sve aktivnosti (izložbe, štampana izdanja, televizijski prilozi, dokumentarni filmovi i još mnogo toga) su transparentne i dostupne široj javnosti. Uostalom, mnogo toga zabeleženo je na zvaničnoj internet prezentaciji. Pa, ko voli, neka izvoli! Potom da pokaže, bez podvala i laži, kako Muzej ne ispunjava poslove predviđene zakonom o osnivanju!
Prvi to radi pomenuti stomatolog Bastašić kada, na primer, ističe: „Odgovorno tvrdim da se na internetu može naći više aktivnosti čelnika Muzeja, vezanih za Holokaust tj. genocid nad Jevrejima nego vezanih za genocid nad Srbima“. To je prva laž koja se potire prostim pregledom aktivnosti zabeleženim na zvaničnom sajtu Muzeja!
Laži ima još:
2.Jovan Mirković nikada nije bio direktor Muzeja žrtava genocida – pre rata u Hrvatskoj bio je direktor Spomen područja Jasenovac.
3. Nikada nisam saznao, pogotovu od Borisa Tadića, da je njegov deda stradao na Jadovnu. Uzgred, kakav je to autentičan izvor o mestu i vremenu stradanja na Velebitu pronašao Tadić?
Kako u istom kontekstu stomatolog Bastašić pominje i sadašnjeg predsednika Srbije, red je da i tu podmetačinu razjasnimo. Zamera mi se što u navođenju spornih činjenica kod Đure Zatezala nisam pomenuo i slučaj Anđelka Vučića iz Čipuljića kod Bugojna. (Najpre da pitam: Zar i taj dvostruki podatak o mestu stradanja ne dovodi u sumnju navedeni spisak stradalnika na Jadovnu?) Nisam pomenuo te činjenice iz prostog razloga što meni nije svrha da sporim još neke Zatezalove tvrdnje. Uzgred, nemam ja nikakav strah od unuka Anđelka Vučića. Uostalom, nije moja sramota što dvojstvo tvrdnji o mestu smrti nije razrešeno – još uvek postoje šanse, doduše male.
4. Stomatolog Bastašić piše da je svojevremeno Muzej žrtava genocida pre štampanja Zatezalovog dvotomnog dela skratio spisak stradalnika na Velebitu. I to dokazuje tvrdnjom da mu je to kazao Zatezalo! Zašto se nije zapitao što je Zatezalo pristao. Biće da je nešto sasvim drugo kod Zatezala bilo primarno! Uostalom, posle ukazivanja na stotine grešaka u rukopisu, Zatezalo se složio sa skraćivanjem spiska, tako tvrde oni koji su mu to kazivali.
Ako je stomatolog Bastašić već želeo da se u razne stvari uveri u slučaju rukopisa Zatezalovog, zašto nije od Muzeja zatražio na uvid kompletnu dokumentaciju, pa i onu o utrošenom novcu?
Prva podmetačina u vezi sa prethodnim: U vreme pripreme rukopisa za štampanje ja nisam bio u Muzeja!
Druga poluistina i laž istovremeno nalaze se u sledećoj rečenici: „…Mišina je pred početak veoma posjećene tribine koju je organizovalo udruženje Jadovno 1914. na beogradskom Pravnom fakultetu, stojeći uz sam ulaz u amfiteatar upravo grozničavo nastojao da proda što više Zatezalove dvotomne studije za samo 500 dinara po kompletu. Do tada je cijena knjiga bila oko 3.500“.
Prvo, nisam ja prodavao knjige! Drugo, nije ovo mesto da nabrajam iznose novca dobijenog od Ministarstva kulture i donacije koje su stigle na račun Muzeja, niti da pominjem koliki je deo tog novca dat autoru kao honorar. Ne sporim visinu honorara, mogu da sporim zašto je pored tolikog novca knjiga prodavana po 3.500 dinara! Pitam, da li je ta cena bila uzrok što je godinama u Muzeju lagerovano oko 500 kompleta, i čekalo mene da, na osnovu prava upravljanja, smanjim cenu na 500 dinara i rasprodam sve za mesec dana. Uzgred, zašto Bastašić ne pomenu koliko je primeraka uzeo i odneo u Banju Luku ne plativši ih sve do razgovora sa mnom, i to za znatno umanjen iznos?
5. Laž i podmetačina su tvrdnje o zakonu o memorijalizaciji Starog sajmišta. Prvo, predlog zakona je odbačen i priprema se novi, što znači da Bastašić nema prave informacije pa „priču“ gradi na praznini.
Predsednika i članove Komisije za memorijalizaciju imenuju državni organi, šta znači da on, predsednik, nema pravo da u nju uvede koga hoće. To potire Bastašićevu podmetačinu o tome koliko episkop Jovan ceni moje „znanje i stručni kapacitet“.
6. Kad je reč o liku i delu Milana Bulajića, naglašavam da ostajem u potpunosti pri kvalifikaciji koju sam dao u tekstu „Ko (zlo)upotrebljava veliku srpsku tragediju“. Ko mi ne veruje neka potraži dostupnu arhivsku građu nekadašnjeg Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, na primer, Službenu informaciju od 16. novembra 1982. godine (pod oznakom Strogo poverljivo!) pripremljenu za članove Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka Predsedništva SFRJ kao i zapisnik sa sednice pomenutog Saveta održane dva dana kasnije. I da pažljivo pročita zaključak o ubrzanom uklanjaju Milana Bulajića iz Saveznog ministarstva za inostrane poslove! I njegove veze u Ministarstvu unutrašnjih poslova Crne Gore koje su ga poslale na neke, druge zadatke!
Na početku teksta pomenuo sam sintagmu „zrnce istine“ kod stomatologa Bastašića. Nije laž da nisam bio na Jadovnu. Da li to znači da moram da se pravdam (spornom) predsedniku NVO „Jadovno 1941“? Stomatolog Bastašić treba da shvati da je moje pravo da idem gde i s kim hoću! Pa i kad odlučim da odem na Velebit, sigurno je da za dozvolu neću pitati stomatologa Bastašića!
Ovo je poslednji put da reagujem na tekstove slične sadržine. Svestan sam koliko, šta i kako radim i kome treba da položim račune. A iznad svega sam svestan da je internet dobra prilika za bolesnike da pokažu svoju glupost!
Izvor: Muzej žrtava genocida
One Response
Dr Mišina nije dostojan dr Bastašića. Jad-ov-no je to što beogradski Muzej genocida nije ništa uradio za Jadovno. Još jadnije je što smo izgubili toliko vremena uzdajući se u „stučnog“ čoveka koga su oterali sa fakulteta. Jadovan je ovaj naš srpski narod.