Veljko Đurić Mišina: Odgovor S. Živanoviću ili Ostavite se brojanja stradalnika u Jasenovcu

Srboljub Živanović: Tito je sakrio istinu o Jasenovcu

Kada je Državna komisija sudskih antropologa bivše SFRJ u sastavu: dr Zdravko Marić, Vida Brodar, Aton Pogačnik i dr Srboljub Živanović, septembra 1964. završila prvu fazu ispitivanja masovnih grobnica na stratištu u Donjoj Gradini sa druge strane Save od logora Jasenovac, uplašili smo se brojeva do kojih smo došli. Na stratištima duž reke, u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini 12,5 kilometara i širini 4,5, složili smo se nedvosmisleno da tu leži više stotina hiljada zverski ubijenih ljudi – 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma! U grobnice, široke šest, a duboke osam metara, naslagani su jedno na drugo, po 27 osoba, starih i mladih. Prve analize uzroka smrti svedočile su da je oko 20 odsto njih u grob otišlo živo.

Ovako danas, sa gorčinom u glasu, govori za „Novosti“ akademik Srboljub Živanović, jedini profesor medicine Državne komisije koja je istraživala broj žrtava u Jasenovcu i predsednik Međunarodne komisije za istinu o ovom NDH logoru sa sedištem u Londonu. Živanović ističe da je Komisija izvršila 130 sondažnih bušenja na 100 masovnih grobnica, čiji su se rovovi protezali između 60 i 80 metara. Radili su, seća se, tri meseca, te daleke 1964. godine. Posle prvih izveštaja, sve je, međutim, stopirano. Država im nije rekla zašto.

* Sa kolegama iz Sarajeva i Ljubljane bili ste prva stručna komisija koja je za račun države pokušala da utvrdi broj žrtava?

– I pre nas je bilo istraživanja. Prvo je bilo u maju 1945. Komisija ZAVNOH iznela je tada procenu o između 500.000 i 600.000 ubijenih. Dve godine kasnije, bivši logoraš dr Nikola Nikolić sa sinom u Donjoj Gradini je identifikovao 258 grobnica dužine od 60 do 80 metara dubokih oko osam metara. Borci iz Kozarske Dubice 1961. ponovo su počeli sa istraživanjima, mada oni nisu imali stručna znanja. Nas su pozvali 1964. i bili smo najreprezentativnija grupa stručnjaka do tada. Posebnim bušilicama izvršili smo otvaranje 100 grobnica i posle tri meseca teškog rada izneli smo državnim organima procenu o broju žrtava.

* Kako je izgledao odlazak u Jasenovac 1964?

– Bilo je čudno. Veliki profesori iz Beograda, Zagreba, Ljubljane nisu hteli ni da čuju da budu u sastavu te komisije. Pošto je ona ipak stvorena, odabrani su referentni centri iz Sarajeva, Ljubljane i Novog Sada, odakle sam i ja odabran kao docent sa medicinskim znanjem. Sećam se da sam prvo otišao u Aušvic da se spremim za posao jer do tada nisam znao mnogo o istraživanju masovnih stratišta. U tom logoru sam video da su Nemci praktično, industrijski ubijali žrtve, praveći od njih sapune, češljeve. U Donjoj Gradini smo naišli na žrtve koje su sadistički ubijane iz mržnje i sa velikom strašću.

* Koja vam je prva asocijacija kada se danas prisetite tog vremena?

– Strah i stravičan slatkasti miris smrti uvek kada je sonda otvorila grobnicu. Kada se istražuje jedna takva raka, pa kada u ruke uzmete polomljenu lobanju jednogodišnjeg deteta, to vas promeni zauvek. Kada god govorim o tome, pa i u ovom momentu, ja se tresem, a kao sudski antropolog svašta sam video. Onda možete zamisliti kakav je to osećaj bio. Kada vidite cucle, kantice za mleko, flašice…

* Vama je bilo zabranjeno da fotografišete svoje nalaze. Šta ste radili sa pronađenim stvarima u grobnicama?

– Nismo smeli da slikamo, ali sve smo beležili u radne sveske. Svaki član komisije je vodio dnevnik i posle radnog dana jedan drugom smo pregledali zapisnike i potom ih potpisivali. Sva četiri dnevnika imaju potpise svih članova komisije. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovek može da zamisli. Recimo, u lobanjama su se tada još nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Na osnovu rada došli smo do zaključka da je gotovo dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob. U grobnicama, naročito tamo gde su bili ujamljeni Romi, nalazili smo ogromne količine zlata, đerdana, dukata, i sve to smo posle otvaranja grobnica ponovo sahranjivali. Mi smo imali obećanje da će se istraživanje nastaviti i pravljeni su planovi kako dalje.

* Kako ste došli do broja od 730.000 umorenih samo u Gradini?

– Anton Pogačnik je radio matematičku procenu broja žrtava na osnovu broja grobnica i na osnovu broja pronađenih žrtava u onima koje su bile otvorene. Svi smo se složili oko ove brojke.

* Međutim, pošto ste u jesen 1964. predali nalaze, sve je stalo?

– Obavezali smo se na ćutanje u javnosti, a ja nisam mogao da ne govorim. Razgovarao sam sa jednim novinarom „Politike“. Međutim, taj tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Kada sam pitao novinara Momu Stefanovića šta se događa, on mi je samo kratko rekao da ga više nikada o tome ništa ne pitam. Posle još nekih signala, 1965. sam emigrirao u Afriku, pa u Englesku, a 1968. indirektno mi je saopšteno da se ne vraćam u zemlju. Ipak, nastavio sam sa istraživanjem Jasenovca.

* Šta se dogodilo kada su državni organi dobili procenu stručnjaka?

– To ne znam. Ja sam svoju kopiju poneo u London i ceo život sam je nosio sa sobom. Kada sam pomislio da je devedesetih godina došlo vreme da se vratim u Beograd, predao sam je Arhivu Grada. Predao sam i još nešto, zapisnik sa sednice Svetog arhijerejkog sinoda SPC iz 1942. godine koji je posvećen Jasenovcu, a koji je tajnim kanalima završio u Londonu 1943.

* Posle rada od 50 godina na Jasenovcu i dokumenata koje ste sakupili, šta još mora da se zna?

– Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, jame na Velebitu… nisu delo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi. To je proizvod državne politike NDH i napora cele te države da fizički istrebi srpski narod. Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Alojzijem Stepencem.Učestvovali su svi, hrvatski domobrani, obični seljaci, železničari, a kada je 1944. postalo jasno da Nemačka gubi rat, ponovo su svi uložili veliki napor da sakriju tragove genocida. Moša Pijade i Mile Budak su se sretali i po ovom pitanju. Tito je, kako je to otkrila dr Smilja Avramov, 1944. išao u tajnu audijenciju kod pape. Možda je sa teritorije bivše SFRJ ova dokumentacija nestala, ali u svetskim arhivama, u to sam ubeđen, postoji.

* Šta ste našli tragajući po svetu?

– U Londonu, recimo u Javnom arhivu je više od 2.000 dokumenata o ustaškoj državi i zločinima nad Srbima. U Arhivu SSSR u Moskvi smo našli tek dva dokumenta. Plašim se da su braća komunisti učestvovala u prikrivanju zločina. U malom Muzeju holokausta u gradu Aki, u Izraelu, pronašli smo more dokumenata i svedočenja o ovim zločinima. Godine 2000. u Njujorku, kada je naša Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu izlagala veze Katoličke crkve sa genocidom, ustao je profesor Majkl Bernbaum iz Muzeja Holokausta u ovom gradu i izgrdio nas što ništa ne radimo da se istina sazna. Naime, mi smo tada imali podatak da je oko 370 katoličkih sveštenika bilo direktno uključeno u likvidacije Srba, dok je Bernbaum imao spisak od 1.400 imena. Krenuvši za ovim spiskom, naša komisija je došla do imena 1.371 katoličkog sveštenika koji je učestvovao u likvidacijama. Ako se zna da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 2.000 katoličkih sveštenika, nije teško izračunuti koliko ih je među njima bilo ubica.

MAUZOLEJ NA SUDU

* U Donjoj Gradini je predviđeno da se napravi spomen-obeležje žrtvama Jasenovca?

– Vlada RS je opredelila novac iz budžeta. Sproveden je konkurs, i kada je trebalo da se počne sa radom, stalo se, je jer se žalio trećeplasirani na konkursu. Stvar je otišla na Sud BiH i ponovo smo u situaciji da nam Hrvati i Muslimani određuju kako će izgledati memorijalni kompleks za pobijene Srbe.

CRNA LISTA SVEŠTENIKA

* U Hrvatskoj priznaju samo nedela Miroslava Filipovića. 

– Šta reći o zločincu, upravniku logora, koji je na jednoj misi pozvao pastvu da ode u selo i pobije sve Srbe, ali da prvo ubije njegovu rođenu sestru koja je udata za Srbina. Ja sam na Konferenciji Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Londonu izveo za govornicu Jevrejku Skibu kojoj je katolička časna sestra Pulherija zatezala vrat kako bi koljač mogao preciznije da udari. Skiba je govorila, a posle njenog govora katolički sveštenici su napustili salu. Dragutin Kukolj, Nikolom Masić, Jolo Josip Bujanović, Mihovil Marber, Stjepan Gabrić, samo su neki od sveštenika koji su ubijali.

STEPINAC JE ZLOČINAC

* Kako komentarišete inicijativu da se Stepinac proglasi za sveca, zašta Vatikan traži i mišljenje SPC? 

– Kada je ta inicijativa objavljena dobio sam iz Australije pismo od Vase Kondića iz Sidneja, koji je posvedočio da je kao sedmogišnjak video mnogo katoličkih sveštenika kako ubijaju srpsku decu. Njega su, veli, spasli Nemci. Kondić piše i da je u logoru bilo pravo slavlje kada bi dolazio u Jasenovac nadbiskup Alojzije Stepinac. Nosio je nekakvu posebnu uniformu, a njegov krst je bio mnogo veći od krstova ostalih sveštenika. I on je učestvovao u zločinima – prenosi Đivanović delove ovog pisma. Ovo svedočenje, kako ukazuje, overeno je u advokatskoj kancelaraji u Adelaidu u Australiji od strane advokata Vaska Vukoja.

Dragan Vujičić

(Večernje novosti, 10. 4. 2016)

Veljko Đurić Mišina: Ostavite se brojanja stradalnika u Jasenovcu

U kompleksnim vremenima, vladajuća elita zna da posegne za manipulacijom prostim narodom kako bi ga odbila od osnovnih životnih problema. U tu dobro pripremljenu igru obično „ubace“ igrače u čiji autoritet niko ne treba da sumnja. Poznato je da u takvim manipulacijama kao sredstvo najbolja služi istorija, odnosno pojedine ličnosti i događaji koji su, na određeni način, označili bitne prekretnice.

U tom kontekstu može se posmatrati i veliki intervju sa antropologom Srboljubom Živanovićem pod naslovom „Tito je sakrio istinu o Jasenovcu“ objavljen u Novostima 10. aprila na 3. strani!

Smatram da je sadržaj intervjua sa Živanovićem zloupotreba jedne veoma značajne teme i veliki promašaj iz mnoštva razloga, pa ostaje pitanje čemu je trebalo da posluži objavljivanje gomile netačnih podataka i proizvoljnih tvrdnji bez pokrića. Da bi ovu konstataciju dokazao, čitaocima nudim sledeće:

Poznato je da jugoslovenska komunistička vlast nije dozvoljavala naučno-istraživačke projekte o ratnim žrtvama 1941–1945. godine. Najvažniji razlog bio je u činjenici da bi se posle popisa utvrdilo da je najveći broj stradalih pripadao srpskom narodu, da je najveći broj ubica potekao iz hrvatskog naroda, a to bi bilo pogubno za partizansku revoluciju i komunističku ideologiju bratstva i jedinstva. Bez obzira na sve to, vlast je nekoliko puta dozvolila istraživanja ali samo do određenih granica. U tom kontekstu treba posmatrati i odluku da SUBNOR Jugoslavije bude nosilac popisa ratnih žrtava, ali je unapred odlučeno da popis bude samo delimičan (da se ne popisuju žrtve druge strane u građanskom ratu). Tim popisom je dobijen podatak od oko 650.000 ratnih žrtava! U okviru tog posla, dozvoljeno je i ograničeno stručno iskopavanje na teritoriji na kojoj su se nalazili delovi koncentracionog logora Jasenovac.

Srboljub Živanović, mladi asistent Zavoda za anatomiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, voljom i dozvolom visokih partijskih i državnih (znači i bezbedonosnih) struktura postavljen je za člana komisije zajedno sa Vidom Brodar (stručni saradnik Instituta za biologiju Univerziteta u Ljubljani) i Antonom Pogačnikom (asistent Antropološkog odseka Biotehničkog fakulteta Univerziteta u Ljubljani), koja je trebalo da vrši određena iskopavanja u Jasenovcu i Donjoj Gradini. Država je obezbedila sve potrebne uslove (radnu snagu, smeštaj i ishranu), filmsku ekipu i fotografe. „Na kraju moramo izjaviti da se ovaj težak i neprijatan posao ne bi mogao obaviti da nije bilo svesrdnog zalaganja radnika, članova Saveza boraca iz Jasenovca, predsednika Nedeljka Kukića i Dragana Čukaleca i ostalih meštana. Posebnu pomoć nam je pružio predstavnik Saveza udruženja boraca SR BiH drug Esad Prolić“, stoji u izveštaju ekipe potpisanog 27. septembra 1964. u Jasenovcu.

Nije nikakva tajna kako je posao iskopavanja tekao jer je izveštaj moguće pronaći u arhivskoj građi nalogodavca pomenutih radova. Ti izveštaji su dokaz da Srboljub Živanović u svojim tekstovima i intervjuima svesno obmanjuje javnost. Naime, „Izveštaj ekipe antropologa o nalazima pri iskopavanju grobnica na Gradini kod Jasenovca“ i „Izveštaj ekipe antropologa o nalazima pri iskopavanju grobnica ŽFT [žrtava fašističkog terora – prim. V. Đ. M.] u koncentracionom logoru u Jasenovcu“ sadrže sasvim drugačije činjenice od onih koje iznosi Živanović. Znači: neko laže!

Hajdemo redom i polako!

Živanović više od decenije neprestano ponavlja da su se ustaški doglavnik Mile Budak i komunistički prvak Moša Pijade usaglasili da srpsko nacionalno pitanje treba rešiti lomljenjem kičme Srpstvu i pravoslavlju! To je, uzgred, česta tvrdnja kod Srba koja provejava na Internetu! Istina je nešto drugačija: nikada se Pijade i Budak nisu sreli. Naime, Budak je emigrirao u Italiju 1932. a vratio se 1939. godine; Pijade je tih godina boravio u zatvorima Kraljevine Jugoslavije, tamo je prevodio Marksov Kapital, sa Josipom Brozom, kao slobodnjaci, popravljali mlinove po okolnim selima itd!

Živanović tvrdi da je rad ekipe u Jasenovcu i Donjoj Gradini namerno prekinut, ali u pomenutom Izveštaju stoji sasvim drugačije: „Ekipa je imala zadatak da rukovodi otkopavanjem izvesnog broja sondi koje bi mogle da pruže približno karakterističnu sliku i uvid o sadržaju masovnih grobnica, na ovom području…“

Kada je reč o dužini iskopavanja, Živanović tvrdi da je taj posao trajao tri meseca. U Izveštaju, međutim, stoji drugačije: „Ova ekipa je izvršila sondiranje zemljišta u Gradini kod Jasenovca (juna 1964) i delom koncentracioni logor Jasenovac (septembar 1964).“ Ili, da budem još precizniji: pet dana u junu (22, 23, 24, 25. i 26) i pet dana u septembru (22, 23, 24, 25. i 26)!

Živanović govori o grobnicama dubine od osam metara. Pažljivim čitanjem pomenutog Izveštaja, doznaje se da su iskopavanja vršena samo do dubine od oko dva metara!

Živanović naglašava da su otvorili stotinak grobnica. U Izveštaju je taksativno navedeno da je u Donjoj Gradini otvoreno i detaljno istraženo sedam a u Jasenovcu 24 sonde!

Kao jedan od razloga za iznenadno prekidanje radova, Živanović ističe političke razloge. U Izveštaju stoji nešto drugačije: „Jak zadah koji se širio sa dna sonde iz dubine oko 1,80 gde su se nalazili tragovi saponifikacije i ugljenisanja primorao nas je da odmah zatrpamo sondu“.

Ekipa antropologa je svoj posao profesionalno odradila, kao što su to učinili i fotografi i filmski snimatelji: svaki nalaz je fotografisan i opisan. Svako veče je sastavljan uobičajeni dnevnik rada. Živanović neprestano ponavlja da nije bilo dozvoljeno slikanje. U pomenutom Izveštaju piše: „U toku rada fotografisane su sve faze iskopavanja i svi nalazi, a pored toga posebna filmska ekipa vršila je snimanje rada ekipe“.

Živanović neprestano ponavlja tvrdnju o 700.000 stradalih Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma, odnosno 803.000 žrtava u konclogoru Jasenovac!

U Izveštaju je objavljeno da je ekipa u prvoj fazi istraživanja registrovala ostatke od 248 skeleta a u drugoj ukupno 193 skeleta! Daleko od toga da tvrdim da je bilo samo toliko žrtava. Uostalom, članovi komisije su na kraju svog izveštaja ustvrdili: „Na kraju bi želeli podvući, da na osnovu nedovoljnih podataka ne bi mogli dati ni približan broj pogubljenih žrtava na području samog logora, jer istražena površina sondi nije dovoljna u odnosu na veliki broj i obseg masovnih grobnica.“

Živanović tvrdi da je u logorima Jasenovac usmrćeno 110.000 dece. Najbolji poznavalac te problematike Dragoje Lukić je popisao 19.432 imena stradale dece starosti do 14 godine. (Prema podacima kojima raspolaže Muzej žrtava genocida, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj stradalo je najmanje 74.981 dete starosti ispod 14 godine.)

Ovakva rasprava sa Živanovićem bi nas odvela u nedogled. Umesto toga, hajde malo da razmislimo o sledećim činjenicama.

Mnogi bi da pričaju o Jasenovcu i pri tom tvrde da se o tom mestu velikog zločina malo zna. Koliko tih zna da je do 2000. godine u svetu objavljeno više od 2.500 naslova u kojima ima podataka o Jasenovcu: Jovan Mirković, Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, Banja­Luka – Beograd, 2000. Uzgred, „proguglajte“ Internetom taj naslov!

Govoreći o odgovornosti Rimokatoličke crkve u zločinima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Živanović pominje broj od 1.371 sveštenika tvrdeći da su direktno učestvovali u zločinima. Doduše, on ne pominje svoj izvor a to su tvrdnje pokojnog Milana Bulajića, ničim utemeljene i dokazane.

Da li ti vajni „poznavaoci“ Jasenovca, pa i sam Živanović, znaju šta se sve o Jasenovcu i zločinima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj čuva u velikim arhivima bivše Jugoslavije i drugim evropskim državama? Nema potrebe da pitam kada je Živanović poslednji put istraživao u nekom od tih arhiva!

I na kraju još malo o Živanoviću. On u intervjuu tvrdi da izvesni Srbin iz Australiji, koji je kao dete bio zatočen u Jasenovcu i prisustvovao zločinu nad nepoznatim detetom koji je učinio nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac. Zna se pouzdano da Stepinac tokom svih ratnih godina nije otišao dalje od Jastrebarskog, a to je 40 kilometara od Zagreba! Tačno je, međutim, nešto sasvim drugo: u Jasenovcu su pobijeni pet-šest rimokatoličkih sveštenika prognanih iz Slovenije jer su se zamerili hrvatskim vlastima. Ubijeno je i nekoliko srpskih pravoslavnih sveštenika. Logor u Jasenovcu je u leto 1942, prema izvesnim dokumentima, posetio arhijerej Ruske zagranične crkve Grigorij Maksimovič Germogen, koga je početkom aprila 1942. godine Ante Pavelić postavio za poglavara „Hrvatske pravoslavne crkve“.

Na kraju savet Živanoviću u njemu sličnim: Ostavite se tema koje ne znate, jer ćete naneti još više štete. Prepustite to onima kojima je to struka i obaveza!

Autor je v. d. direktora Muzeja žrtava genocida

P. S. Ovo je tekst pisan kao osvrt na intervju dr Srboljuba Živanovića u beogradskim Novostima 10. aprila 2016. Ponudio sam ga prvom čoveku te kompanije. Kako tekst u razumnom vremenu nije objavljen, smatrajući da moj trud ne treba da ostane u ličnoj arhivi, a iznad svega zbog sadržaja intervjua koji obiluje brojnim neistinama i neutemeljenim tvrdnjama, nudim ga ovim putem čitaocima!

Izvor: Stanje Stvari

Vezane vijesti: